Amonijak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Amonijak
Ammonia-2D-dimensions.png
Ammonia-3D-vdW.png
Nazivi
IUPAC naziv
Amonijak (engleski: azane)
Drugi nazivi
hidrogen-nitrid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ECHA InfoCard 100.028.760
MeSH Ammonia
RTECS BO0875000
Svojstva
NH3
Molarna masa 17.0306 g/mol
Agregatno stanje bezbojan gas oštrog mirisa
Gustina 0.6942
Tačka topljenja -77.73 °C (195.42 K)
Tačka ključanja -33.34 °C (239.81 K)
89.9 g/100 mL na 0°C
Baznost (pKb) 4.75 (u reakciji sa H2O)
Indeks refrakcije (nD) εr
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) trigonalna piramida
Dipolni moment 1.42 D
Opasnosti
Glavne opasnosti opasan gas, nagriza, korozivan
R-oznake R10, R23, R34, R50
(S1/2), S16, S36/37/39,
S45, S61
Tačka paljenja ne
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
amonijum-hidroksid (NH4OH)
Drugi katjoni
amonijum (NH4+)
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Reference infokutije

Amonijak je hemijsko jedinjenje azota i vodonika sa molekulskom formulom NH3. Pri normalnim uslovima amonijak je gas. To je otrovan gas, korozivan je za neke materije, karakterističnog je neprijatnog mirisa.

Osobine[uredi]

Molekuli amonijaka imaju oblik pravilnog tetraedra. Ova forma i daje molekulu veliki dipolni momenat i, pored razlika u elektronegativnosti, uzrok je što je amonijak polaran. Usled polarnosti amonijak je rastvorljiv u polarnim protičnim neorganskim rastvaračima kao što je voda.[3][4]

Azotov atom u molekulu ima jedan slobodan elektronski par, pa se amonijak ponaša kao Luisova baza. U kiselom ili neutralnom vodenom rastvoru amonijak može da se sjedini sa hidronijum jonom (H3O+), pri pri čemu se oslobađa molekul vode (H2O) i formira pozitivno naelektrisan amonijum jon (NH4+) koji ima oblik pravilnog tetraedra. Formiranje amonijum jona zavisi od pH vrednosti rastvora.

Osobine[uredi]

Osobina Vrednost
Broj akceptora vodonika 1
Broj donora vodonika 1
Broj rotacionih veza 0
Particioni koeficijent[5] (ALogP) -0,3
Rastvorljivost[6] (logS, log(mol/L)) 1,5
Polarna površina[7] (PSA, Å2) 35,0

Primena[uredi]

Najvažnija oblast u kojoj se koristi amonijak je proizvodnja azotne kiseline Ostvaldovim metodom. Takođe koristi se za proizvodnju azot(II)-oksida, koji je ujedno i prvo prekursorsko jedinjenje u proizvodnji nitratne kiseline.

Amonijak se upotrebljava u proizvodnji veštačkih đubriva, eksploziva i polimera. Takođe amonijak je i sastojak nekih deterdženata za staklo.

Tečan amonijak se koristi i kao rastvarač. Takođe amonijak se primenjuje u rashladnim uređajima.

Dobijanje i rasprostranjenost[uredi]

Može se dobiti direktnom sintezom azota i vodonika (Haber-Bošova sinteza):

Takođe može se dobiti dejstvom kalcijum oksida na amonijum-hlorid, kao i dejstvom vode na magnezijum-nitrid:

U atmosferi se nalazi u veoma malim količinama a nastaje procesom raspada životinjskih ili biljnih materija. Amonijum hlorid i amonijum sulfat su nađeni u vulkanskim oblastima na. Kristali amonijum bikarbonata se nalaze u izmetu nekih morskih ptica nekih slepih miševa (guano). Amonijumove soli se mogu sresti i u morskoj vodi. Supstance koi sadrže amonijak ili su slične njemu nazivaju se amonijačne supstance.

Rastvorljivost soli[uredi]

Rastvorljivost (broj grama na 100 g amonijaka)
Amonijum acetat 253.2
Amonijum nitrat 389.6
Litijum nitrat 243.7
Natrijum nitrat 97.6
Kalijum nitrat 10.4
Natrijum fluorid 0.35
Natrijum hlorid 3.0
Natrijum bromid 138.0
Natrijum jodid 161.9

Izvori[uredi]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  uredi
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]