Фриц Хабер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фриц Хабер
Fritz Haber.png
Фриц Хабер 1918.
Датум рођења (1868-12-09) 9. децембар 1868.
Место рођења Бреслау
Пруска
Датум смрти 29. јануар 1934.(1934-01-29)(65 год.)
Место смрти Базел
Швајцарска

Фриц Хабер (нем. Fritz Haber; Бреслау, 9. децембар 1868Базел, 29. јануар 1934) је био немачки хемичар. Добитник је Нобелове награде за хемију 1918. за синтезу амонијака, што је било значајно за вештачка ђубрива и експлозиве. Сматра се „оцем хемијског рата“, јер је развио хлор и друге бојне отрове током Првог светског рата. Иако је помогао немачкој ратној машинерији, због јеврејског порекла је био присиљен да 1933. емигрира из Немачке. Многи његови рођаци су страдали у немачким концентрационим логорима. Део њих и од његовог изума циклона Б.

Биографија[уреди]

Рођен је у Бреслау у Немачкој. Мајка му је умрла при породу. Отац му је био истакнути трговац. Од 1886. до 1891. студирао је у Хајделбергу под водством Роберта Бунсена, у Берлину код А. В. Хофмана и Карла Либермана. Пре академске каријере радио је код оца, па у Швајцарском федерланом институту за технологију.

Хаберов процес добијања амонијака[уреди]

Док је боравио у Карлсруеу од 1894. до 1911. он и Карл Бош развили су хаберов процес, који је представљао каталитичко стварање амонијака од водоника и атмосферског азота у условима високе температуре и притиска. Хабер-Бошов процес је представљао прекретницу у хемијској индустрији, јер више није било потребно да се вештачка ђубрива и друге хемикалије производе од азотних производа, као што је била чилеанска шалитра. Новим поступком био је довољан атмосферски азот. Нови поступак је знатно смањио цену вештачких ђубрива и тиме повећао пољопривредну производњу.

Радио је и на добијању злата из морске воде, на ефектима адсорпције, електрохемије. Од 1911. до 1933. много је радио у институту у Берлин-Далему.

Творац немачког хемијског оружја[уреди]

Имао је велику улогу у развоју хемијског оружја за Први светски рат. Развио је и гас маске са апсорпционим филтрима. Предводио је и тим, који је развио хлор и друге смртоносне гасове за рововски рат. Хемијски рат је са друге стране предводио француски нобеловац Виктор Грињар. Супруга Фрица Хабера, Kлара Имервар, пуцала je себи у груди на вечери, која је била у част Хаберовог личнога надгледања првога успешног кориштења хлора у бици код Ипра. Kлара је умрла до следећег јутра, а он је то исто јутро отишао на источни фронт да надгледа испуштање гаса против Руса. Хабер је био патриотски Немац, који је био поносан на своју службу у Првом светском рату.

Утврдио је да излагање малим концентрацијама смртоносних гасова има исти ефекат као излагање великим концентрацијама кратко време. Формулисао је математички однос између концентрације гасова и времена изложености. Тај однос је постао познат као Хаберов закон. Хабер је бранио хемијски рат тврдећи да је смрт иста, ма којим средством се до ње дошло. Током 1920-их година научници, који су радили у његовом институту развили су цијанидни гас Циклон Б, који се користио као инсектицид, а касније се користио у немачким концентрационим логорима.

Емиграција[уреди]

Желео је да буде потпуно прихваћен у Немачкој као Немац. Покрстио се и престао да буде Јеврејин по вери. Помогао је немачке ратне напоре у Првом светском рату. Ипак био је присиљен да 1933. емигрира из Немачке. Није могао да схвати да његов огроман допринос немачкој ратној машинерији није био довољан. Преселио се у Кембриџ у Енглеској, где је боравио неколико месеци, па је онда отишао у Реховот у Палестини (данас Израел). Није се више нигде стално настанио. Умро је у Базелу 1934. Његова друга жена и деца су такође емигрирали. Многи његови рођаци су завршили у концентрационим логорима, у којима се навелико користио Хаберов гас Циклон Б.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]