Basna

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Basna (film iz 1974).

Basna (lat. apologus) je kratka priča u prozi ili stihovima u kojoj glavnu ulogu imaju životinje (ponekad biljke i nežive stvari), prikazane sa ljudskim osobinama; govorom, karakternim osobinama, sklonostima, težnjama i sl, tako da se alegorički crtaju odnosi među ljudima, izruguju ljudske slabosti i mane i daju moralne pouke.

Istorija[uredi]

U antičko doba, kao tvorac basni navodi se Esop. Najstarija beleška o njemu je ona koju je pisao Herodot. On navodi da je Esop bio rob Jadmona Samljanina koji je živeo u vreme cara Amasisa, oko sredine 6. veka. Herodot navodi i to da su Esopa ubili Delfljani, ali ne navodi i razlog. Međutim, postoje kasnija predanja koja kažu da su ga ubili ili zbog toga što ih je Esop kritikovao zbog njihovog hedonizma ili zato što ih je prokleo jer im se nisu dopale njegove basne. Istorijski podaci ne govore ništa o Esopovom poreklu, kao ni o njegovoj mladosti i porodici. Smatra se da jeste bio rob, a o samom životu Esopa stvorena je legenda. U njoj je predstavljen kao kržljav i gurav čovek, ali veoma intelektualan, čak mudriji od filosofa tog doba. Takođe, predstavljen je kao dovitljiv čovek iz naroda koji je branilac potlačenih. Svoje basne je pričao proznim načinom. Životinje u njegovoj basni su predstavnici različitih staleža tadašnjeg društva, ali i tipova ljudi; na primer roda je predstavljala pobožne ljude, žaba hvalisavce, a lav tirane. U Atini, basne su bile veoma dobro prihvaćene jer su bile primenljive kako u školi zbog svog edukativnog karaktera, tako i u političkom životu. Dakle, pričane su i tumačene u školama, sastancima i na pozornici. Zbog potvrđenog edukativnog značaja u školama, basne su prihvatile i druge zemlje.[1]

U rimskoj književnosti basna se pojavljivala najpre pojedinačno, da bi Fedar iz Pijerije prvi objavio sistematizovanu zbirku na latinskom jeziku. Pred kraj starog veka su imale veliku popularnost, a u doba Vizantije su bile veoma značajno sredstvo za obrazovanje i vaspitanje, kako u školi, tako i u kući. U školama su uz basne izučavane gramatika i retorika. O popularnosti Esopovih basni svedoče i sačuvane parafraze iz vizantijskog perioda, a i to da su od 16. veka prevođene i na narodni jezik. Zbog svega toga, a i zbog popularnosti legenda o Esopu, basnu su prihvatili i istočni i zapadni narodi.[1]

U Nemačkoj se basne pojavljuju krajem 16. veka kada ih je prevodio Šanhovel. Martin Luter je takođe preveo nekoliko Esopovih basni 1530. godine. U Francuskoj, basne je prevodio, ali i pisao La Fonten u 17. veku. U svojim basnama La Fonten ismejava kako aristokratiju, tako i buržoaziju. Smatra se da je svojim basnama vernije oslikao društvene prilike u Francuskoj tog doba nego većina njegovih savremenika. Ipak, kralj Luj XIV ostao je hladan prema njegovom radu. Na La Fontena se ugledao I. A. Krilov u Rusiji i kroz svoje basne dao je satirično viđenje prilika u toj zemlji.[1]

U Srbiju je basna doprla ili direktno preko Helena, jer su u 18. veku po većim mestima postojale grčke škole, ili preko drugih naroda. Basne je poznavao i Dositej Obradović koji ih je između ostalog, čitao u manastiru Hopovo u okviru rukopisnog zbornika jeromonaha Spiridona Jovanovića.[1]

Primer[uredi]

Jedna od basni je i kada je gladna lisica opazila grožđe, međutim pošto je bilo suviše visoko, nije mogla da dopre do njega. Zbog toga je odustala, ali je rekla sebi kako je grožđe ionako kiselo. Termin „kiselo grožđe“ se zadržao u narodu, a simboliše cilj koji osoba zbog sopstvene slabosti ne može da postigne, pa se pravi kao da ga nije ni želela. To je i naravoučenije koje se piše uz gotovo sve basne.[1]

Izvori[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Đurić, M. 1958. Delovi predgovora „Esopovim basnama“. Narodna knjiga. Beograd.