Vikinško oružje i oklopi

Nordijci u borbi

Informacije o oružjima i oklopima koje se koristilo u doba Vikinga su se zasnivale na relativno retkim arheološkim pronalascima, slikama iz tog doba, i u određenoj meri na informacijama iz nordijskih saga i zakona koji su zabeleženi u 13. veku.

Običaji su nalagali da svi slobodni Nordijci poseduju oružje koje mogu stalno da nose sa sobom. Oružje je takođe pokazivalo socijalni status vikinga. U doba vikinga u Skandinaviji, najprestižnija aktivnost je bila ratovanje, tako da su što lepše oblikovana i napravljena oružja pokazivala bogastvo i status Vikinga. Bogati Viking bi posedovao kompletnu opremu, i to u vidu metalnog šlema, drvenog štita, prsluka verižnjače, kao i oružja i druge ratne opreme. Seljaci su uglavnom posedovali koplje, štit i sekiru ili veliki nož. Neki su u počecima bitke koristili luk koji inače koriste za lov.

Vikinzi su osim što su proizvodili oružje, često koristili oružje zaplenjeno u osvajačkim pohodima, ili ono dobijeno u vidu poklona od drugih naroda. Osim toga, izvoz oružja i oklopa u zemlje severne Evrope tokom 9. i 10. veka je bio učestao. Istraživanja su pokazala da su u tom periodu Vikinzi koristili franačka oružja, ili oružja nastala na njihovoj osnovi, i to najviše mačeve.

Stil borbe Vikinga

Često se, kad se misli na borbu dva Vikinga, misli na borbu dva krupna muškarca sa dugim kosama i bradama, koji naizmenično udaraju jedan drugom u štit i na taj način pokušavaju da savladaju protivnika. Takva borba je podsećala i na pokušaje da se poseče drvo. Drugi način na koji se zamišljala borba Vikinga, je da se sama borba zasnivala na korišćenju komplikovanih borbenih tehnika, kao što se učilo iz srednjovekovnih rasprava.

Nijedan od ta dva načina borbe nije prikazan u nordijskim sagama, koje po mišljenju stručnjaka najvernije predstavljaju prikaz vikinške borbene tehnike. Nijedan od ta dva pristupa borbi ne prikazuje efikasnu vojničku upotrebu oruđa i sredstava koji su bili dostupni vikinškom ratniku. Veruje se da su vikinški borci bili efikasni. Bili su smeli i direktni kada su napadali, ali su istovremeno koristili mudre vojničke trikove. Često su u borbi improvizovali i radili sve što je neophodno da bi pobedili.

U sagama su opisane mnoge tehnike i pokreti koje su koristili Vikinzi. Verovatnije je da su korsitili manji broj tehnika, ali su znali da ih upotrebe na pravi način. Često su improvizovali i koristili delove oružja koje protivnik ne bi očekivao da se koriste u borbi. Takođe su veoma dobro poznavali svoja oružja i znali bi da iskoriste trikove i specijalne mogućnosti koja su im ona omogućavala. Kao oružje su često koristili palice, ogrtače i kamenje. Protivniku su čak skidali i pantalone da bi dobili delić sekunde dovoljan za završni udarac.

Obuka za korišćenje oružja je počinjala još u mladosti, tokom sportskih aktivnosti i lova. Snaga i brzina su bitni elementi za svakog vikinškog borca, ali isto tako je bila bitna i hrabrost. Kod Vikinga je poezija bila povezana sa borbom. I jedno i drugo su bili dar od Odina. I borba i poezija su zahtevale čestu improvizaciju, i kroz sage se nagoveštava da su najbolji borci bili ujedno i najbolje poete.

Da bi se pobedilo u borbi, bilo je neophodno ostvariti fizičku nadmoćnost, ali je takođe bilo veoma bitno da se osvoji i čast. Čast se osvajala kroz fizičko pokazivanje sramote protivnika, kao što je uzvikivanje uvreda i prokletstava, kao i kroz udarce sramote koji su mu upućivani. Tu se mislilo na udarce po zadnjici.

Tokom priprema za bitku, mlađi ratnici bi činili prvu borbenu liniju. Podigli bi štitove i formirali zid, radi bolje zaštite. Štitovi bi se međusobno preklapali, dok je dubina zida varirala. Iza njih bi išli iskusniji borci. Vođe vojski bi bili dobro zaštićeni i imali su lične čuvare. Kada bi se zid koristio u napadačkim akcijama, bio bi sačinjen od više redova, sa ciljem da se protivnik razbije samim brojem boraca.

Vikinška oružja

Mač

Vikinški mačevi

Najvažnije obeležje ratnika u doba Vikinga je bio njegov mač. U to vreme je mač bio skup i relativno redak kao oružje, zato što je tražio veliko umeće da se napravi. Od više od 100 komada oružja pronađenih na paganskim grobljima na Islandu, samo 16 su bili mačevi.

Po procenama, mač je bio najskuplja stvar koju je čovek mogao da poseduje. Cena mača koja je opisana u sagama, je bila jednaka količini zlata koje je bilo potrebno da se kupi 16 krava. Mačevi su bili toliko cenjeni da su im davana imena i prenošeni su sa generacije na generaciju. Gubitak mača je smatran katastrofom.

Tokom doba Vikinga, postojalo je više vrsta mačeva, čija je podela zavisila od perioda u kom su pravljeni. Veći deo mačeva po čijem osnovu su Vikinzi pravili svoje mačeve su nastali van teritorija koje su naseljavali Vikinzi. Vikinzi su svoje mačeve najčešće pravili po ugledu na mačeve koje su koristili Germani u srednjoj Evropi, i to iz perioda Mervinga.

Mačevi iz vikinškog doba su uglavnom imali obe oštre strane. Držan je u jednoj ruci, a u drugoj se držao štit. Kada se nije držao u stavu za borbu, nošen je u drvenim koricama obmotanim kožom. Unutrašnjost korica je bila obložena ovčijom kožom, čija je prirodna masnoća čuvala oštricu mača.Oštrica je bila dužine između 60 i 90 cm, ali je najčešća dužina bila između 70 i 80 cm. U kasnijem periodu vikinškog doba, oštrica je bila dugačka i 100 cm. Širina oštrice je bila 4-6 cm. Drška i zaglavlje mača su mu dodavali težinu neophodnu za dobru izbalansiranost. Sama masa mača je iznosila 1-2 kg, i njen veći deo se nalazio u donjem delu mača, bliže dršci. Oštrica je bila blago zašiljena, što je imalo za cilj da se masa i balans mača prenese bliže dršci. Vrh oštrice je uglavnom bio kružan umesto zašiljen, što potrveđuje niz pronađenih mačeva koji su pravljeni u vikinškom dobu. Istraživanja su pokazala da tadašnji mačevi, pored svega, nisu bili dovoljno oštri da bi njima mogao da se probode protivnik, nego su se uglavnom koristili da se nanese posekotina.

Obe ivice oštrice su identične, ali prilikom učenja borbenih tehnika je bilo korisno da se strane razlikuju, zato što su se koristile na različite načine. Jedna ivica se nazivala dugom, a druga kratkom. Duga ivica je „prednja“, i udarci tom stranom su bili jači. Ivica mača se određivala isključivo po tome kako je mač držan.

Postojala je i norveška verzija dugog mača, koja je imala samo jednu oštru stranu. Norveški dugi mačevi koji su tokom vremena pronađeni, su imali sličnu konstrukciju kao i ostali mačevi koje su koristili Vikinzi.

Drške su bile pravljene korišćenjem raznih materijala i tehnika, od drveta obmotanog kožom, do bogato dekorisanih dršci, obloženih dragim kamenjem.

Delovi drške mača su ponekad bili dekorisani, i to korišćenjem više tehnika, kao što je upisivanje reči, ili pravljenje ukrasnih šara. Šara se pravila tako što su se na metalnim delovima drške pravili useci, u koje su se čekićanjem ugrađivali komadi žice. Takvo dekorisanje je bila veoma komplikovano i oduzimalo je mnogo vremena, ali je rezultat bio impozantna šara. Ponekad se za dekoraciju koristilo srebro i bakar.

Po starim pričama se tvrdilo da su Vikinzi koristili i dvoručne mačeve, za šta nikad nisu pronađeni konkretni dokazi. Pretpostavka da su koristili takve mačeve se odmah stavila u pitanje, zato što je drška bila dovoljno dugačka za jednu šaku, i ne zna se kakvom tehnikom bi mogle da se koriste dve ruke.

Koplje

Koplje je bilo najčešće korišćeno oružje u doba Vikinga. Oni koji sebi nisu mogli da priušte mač, u najvećem broju slučajeva su koristili koplje.

Starije oštrice koplja su bile dugačke oko 20 cm, dok su novije bile dugačke oko 60 cm. Neke oštrice koplja su imale oblik krila, čime je omogućeno korišćenje dodatnih trikova i tehnika sa ovim oružjem. Oštrice su bile pravljene od gvožđa i često su bile dekorisane iscrtanim geometrijskim oblicima ili elementima od dragocenih metala.

Vrhovi kopalja su pričvršćavani za drvenu dršku uz pomoć zakivaka. Pronađena koplja iz tog vremena pokazuju da je prečnik drške bio između 2 i 3 cm. Dužina drške do sad nije tačno definisana, zbog nedostatka konkretnih dokaza. Čak se ni u nordijskim sagama ne pominje dužina drške koplja. Po novijim istraživanjima se došlo do pretpostavke da je dužina drške bila između 2 i 3 m.

Koplje se često zamišlja kao oružje koje se baca, dok je u praksi ono češće korišćeno za ubadanje protivnika. Iz saga se može videti da je koplje često korišćeno u borbama protiv jednog protivnika, ili još češće u većim bitkama.

Iako se koplje generalno smatra za oružje koje je sporije od mača, u praksi, kopljanik je zbog dužine svog oružja mogao bez većih problema da drži mačevaoca na dovoljnoj udaljenosti. Međutim, ako bi mačevalac bio dovoljno spretan da se približi kopljaniku, mač bi imao prednost u bliskoj borbi.

U borbu se ponekad nosilo više manjih kopalja u ruci u kojoj se inače nosio štit, dok je u drugoj ruci bilo osnovno oružje. Uglavnom su se nosila tri manja koplja, koja su se koristila dok se napredovalo prema prvoj borbenoj liniji. Kada bi se koplja iskoristila, u borbu se ulazilo sa osnovnim oružjem.

Sekira

Dve vikinške sekire pronađene u zapadnoj Norveškoj

Sekira je oružje koju većina ljudi smatra za osnovno vikinško oružje. Takođe se misli da je u pitanju teško oružje, koje je malo ljudi moglo da nosi. U realnosti, sekira iz doba Vikinga je bilo lako, brzo i odlično izbalansirano oružje koje se koristilo u prepadima i čiji udarci su bili brzi i ubitačni. Sekira je bila najčešći izbor oružja za najsiromašniji sloj ljudi koji su živeli u doba Vikinga.

Postojala je razlika u izradi i dizajnu između sekira koje su bile pravljene za borbu i onih koje su bile korišćene na farmama. U krajnjim nuždama, seljaci bi za borbu koristili i sekire koje koriste za sečenje drveta.

Na početku vikinške ere sečivo je bilo dugačko između 7 i 15 cm, dok je u kasnijim vremenima sečivo bilo veće. Sečivo najveće pronađene sekire je bilo 22 cm dugačko. Obod ove sekire je bio napravljen od ojačanog čelika, koji je bio zavaren za gvozdeno sečivo. Drška sekire je pravljena od drveta i bila je dužine oko 80 cm. Neke sekire su imale glave ukrašene dragocenim metalima.

Vikinzi su počeli da koriste široke sekire (ili Danske sekire) na kraju 10. veka. Ovaj tip sekire je razvijen od sekire koja se koristila za klanje životinja. Oštrica je imala oblik polumeseca dužine 22 do 45 cm. Koristili su ih uglavnom bogatiji i iskusniji ratnici. Široke sekire su bile dvoručne i masovnije su počele da se koriste kada je verižnjača postala rasprostranjenija kao oklop.

Iako se dvosekle sekire često stavljaju u vezu sa Vikinzima, ne postoje arheološki dokazi koji bi potvrdili ta nagađanja.

Borbeni luk

Iako su lukovi najčešće korišćeni za lov, oni su se koristili i u bitkama gde je cilj boraca bio da pogode protivnika od koga su udaljeni toliko da ne mogu da koriste oružje za blisku borbu. U bitkama gde učestvuje mnogo boraca, takozvana priprema za bitku se vršila tako što prvo i jedna i druga strana koristi lukove, pa se tek onda ulazi u bliske duele gde se koriste oružja za tu vrstu borbe.

Lukovi su korišćeni i u pomorskim bitkama, gde su ratnici sa oba broda pokušavali da onesposobe što više protivnika pre nego što bi se izvršio upad na protivnički brod.

Lukovi su se pravili od drveta tise, jasena ili bresta i bili su dugački između 1,6 i 2 m. Glave strela su pravljene u različitim oblicima i veličinama. U Norveškoj nije nađena kraća od 12 cm, a na Islandu su bile dužine između 10 i 15 cm. Masa prosečnog luka iz 10. veka je procenjena na 40 kg, dok je domet do kog je oružje bilo efikasno, bio 200 m.

Najveći problem ove vrste oružja, je taj što većina strela koje su imale širok vrh, nisu mogle da probiju oklop, a ni štit. Zato su se u borbama protiv teže oklopljenih ratnika koristile strele sa šiljatim vrhom.

Praćke

Praćke su se uglavnom korsitile u lovu na manje životinje, ali su svoju primenu našle i u ratu. U borbi protiv oklopljenog ratnika je imala slab efekat, osim ako ga ne bi pogodila direktno u lice. Međutim, kada se koristila protiv nenaoružanog protivnika na malom rastojanju, mogla je da polomi kosti i razbije lobanju.

Postojala su određena unapređenja praćke i to tako što se praćka zapinjala na vrhu dugačkog štapa koji je bio zariven u zemlju.

Vikinški oklopi

Štit

U vreme Vikinga ratnici su koristili velike, drvene, i okrugle štitove. Hvatali su se i držali na srednjem delu sa unutrašnje strane, iza gvozdenog ispupčenja. Norveški zakoni su određivali kako će biti napravljen štit. Osnova štita je bila od drveta, a na štitu su se nalazila i tri gvozdena prstena. Oni su štit činili sigurnijim i čvršćim, a takođe su bili i dekorativni element na štitu. Držač je bio pričvršćen za zadnju stranu štita gvozdenim ekserima. Viking Hersir, 36 s.</ref>Po novijoj verziji zakona, štit je trebalo da bude napravljen od dvostrukog sloja daski, a prednji deo štita je trebalo da bude obojen u crvenu i belu boju.

Gokstadski štit

Klasičan vikinški štit je bio prečnika 80-90 cm, ali su neki štitovi, kao Gokstadski, bili nešto većeg obima (94 cm). Po nađenim ostacima, neki štitovi su bili i manjeg obima, i do 70 cm. Pretpostavlja se da kada je čovek pravio štit za sebe, pravio ga je da odgovara njegovom telu i stilu borbe. Štit je trebalo da bude veliki, da bi imao zaštitnu funkciju, ali opet nije trebalo da bude prevelik. Premali štit je omogućavao protivniku da lakše nađe slabu tačku u odbrani, dok je prevelik štit ujedno bio i pretežak. Debljina štita je bila između 6 i 12 mm. Gokstadski štitovi su bili sastavljeni od osam ili devet dasaka belog bora. Daske su bile debljine između 6 i 10 mm, dok su na ivicama bile malo tanje. Daske su bile spojene lepkom.

Obod štita je bio obložen sirovom kožom. Time se smanjivala mogućnost da se štit raspadne kada se udari u njegovu ivicu. Kako se koža vremenom skupljala, time je i drvo koje čini štit bilo čvršće stegnuto, čime je i ceo štit bio čvršći i otporniji.

Prednji deo štita je u određenim slučajevima bio obložen kožom, što je pružalo dodatnu otpornost na udarce, ali je i dodavalo težinu štitu. Nekad se umesto kože koristilo platno, koje se lepkom pričvršćivalo na štit. Platno je lakše od kože, čime je masa štita smanjena, a često u slučaju da se daske odvoje, platno ih je držalo spojenim.

U određenom broju slučajeva, štitovi su bili dekorisani bojom. U nekim sagama se pominju štitovi dekorisani crtežima životinja, i to zmaja i lava. Grenlandski Vikinzi su bojili štit u crvenu boju kada suimali neprijateljske namere, a u belu kada su dolazili u miru. Sledbenici Olafa II su koristili štitove obojene u belu boju, sa iscrtanim plavim ili crvenim krstom. Ovim su hteli da pokažu svoje hrišćanstvo i da se razlikuju od paganskih protivnika u borbi.

Ako štitovi nisu bojeni, bili se oblagani uljem, da bi odbijali vodu. Ukoliko bi tokom marša padala kiša štit bi se natopio vodom, čime bi bio dosta teži. Masa štitova je bila između 5 i 7 kg.

U sagama se pominje korišćenje i drugih vrsta štitova, kao što su takozvani „zmaj“ štitovi i više vrsta manjih štitova. Vikinzi su po pretpostavkama, štitove u obliku zmaja počeli da koriste u 11. veku, mada za to ne postoje konkretni arheološki dokazi.

Šlem

Vikinški šlem iz 10. veka

Šlemovi iz vremena Vikinga su bili jednostavni. Pravljeni su u obliku činije sa naglašenom zaštitom za nos. Jedan od glavnih streotipa vezanih za Vikinge je da su njihovi šlemovi imali rogove, što nije tačno.

I pre i posle vremena Vikinga, šlemovi si pravljeni od komada gvožđa koji je čekićem oblikovan u šlem. Međutim, u vreme Vikinga, šlemovi su pravljeni od više gvozdenih delova koji su kovani u šlem. To je bio lakši način da se napravi šlem, koji je zahtevao i manje radne snage. Tako napravljen šlem je nađen u švedskom gradu Sigtuni. Sastoja se od četiri dela kovanjem sastavljenim u jedan.

Po delu šlema koji je kružio od čela ka temenu se nalazio jedan dodatni prsten koji je bio zakovan za šlem. Na šlemu su se nalazila još dva dodatna prstena koja su se preklapala na vrhu šlema.

Još uvek nije jasno koji materijal je korišćen u unutrašnjosti šlema. Trebalo je da postoji nešto između šlema i lobanje što bi trebalo da priguši silinu udarca. Da je u pitanju bilo obično gvožđe, taj udar bi se u velikoj meri preneo na lobanju i time bi šlem pružao nizak nivo zaštite. Nekoliko pronađenih šlemova iz tog doba ima rupe u zakivcima, iz čega se može pretpostaviti da je korišćen neki oblik zaustavljanja sile uz pomoć kože. Postoje nagađanja da se kapa koja se nalazila ispod šlema pravila od ovčije kože, čime se smanjivalo znojenje i samim tim sprečavalo rđanje šlema iznutra. Neki šlemovi u periodu od 9. veka su imali dodatke u vidu verižnjače, čime se štitio vrat, zadnji deo glave i deo ramena, dok se na nekim šlemovima dodavana zaštita za obraze, i to u vidu metalnih ploča. Do 11. veka, dodatak verižnjače na šlemu je postao standardan deo košulje verižnjače, čime je cela verižnjača zajedno sa šlemom postajala vid ogrtača-oklopa.

Postoje pretpostavke da su Vikinzi koristili i kacige koje su pravili od tvrde kože. Za to nema dokaza, zato što takav oblik šlema iz tog perioda nije pronađen. Koža se obrađivala tehnikom grube obrade, čime je koža postaja tvrđa i otpornija. Tvrda koža lako može biti povezana da bi se napravio oblik kacige. Međutim, nikad nije dokazano da ovakve kacige mogu da zamene metalne šlemove što se tiče zaštite, jer su ovavke kacige mogle da služe isključivo kao odbrana od slabijih udaraca.

Priče iz doba vikinga nagoveštavaju da su šlemovi pre velikih bitaka bili obeležavani, da bi se znalo ko kojoj vojsci pripada. Sam način označavanja je još uvek nepoznat.

Šlemovi su bili retki u vreme Vikinga i to najviše zato što su bilo teški i skupi za proizvodnju. Svako ko je mogao da ga priušti ga je imao, ali njih nije bilo mnogo. Šlemovi su bili skupi i cenjeni, i popravljani su u slučajevima kada je to bilo moguće. Uglavnom su prenošeni tokom generacija.

Još jedna potvrda mišljenja da su Vikinzi koristili dosta opreme koje su ili zaplenili ili kupili od drugih naroda, je bilo pronalaženje dva vikinška šlema u Srednjoj Evropi. Jedan je pronađen na području Austrije i izložen je u muzeju u Beču, dok je drugi, takozvani, Vaclavski šlem izložen u jednom praškom muzeju.

Verižnjača

Verižnjača je zaštitni materijal napravljen od gvožđa, koji je sastavljen od hiljada uklopljenih gvozdenih prstenova. U vikinškom dobu, verižnjača se pravila po šablonu 4 u 1, što je značilo da je svaki prsten prolazio kroz četiri prstena koja se nalaze oko njega. Verižnjača se uglavnom nosila u funkciji oklopne košulje. Rukavi su prekrivali oko tri četvrtine ruke, a da su bili duži, jahanje konja bi bilo dosta teže.

Masa verižnjače je oko 12 kg, ali to nije predstavljalo veliko opterećenje za ramena, jer je kaiš na pojasu dosta učestvovao u raspoređivanju težine i na donji deo tela. Uprkos tome, u raznim pričama se može pročitati da su Vikinzi ostavljali verižnjače na brodovima kada su išli u prepade, da ih ne bi usporavali.

Gvozdena verižnjača je bila pravo blago u vreme Vikinga. Malo ljudi je moglo sebi da je priušti, pa se pretpostavlja da je bila retka. Oni koji nisu mogli da plate celu verižnjaču, pravili su improvizovani oklop koji je služio za zaštitu najvažnijih delova tela.

Starije verižnjače su dosezale do struka i imale su kratke rukave. Tek od 11. veka, verižnjače su dosezale do kolena, a rukavi su prekrivali laktove.

Da bi napravio verižnjaču, kovač je morao da ima veće količine gvozdene žice. Žicu je najverovatnije pravio tako što je zagrejane gvozdene štangle provlačio kroz metalnu ploču sa rupama prečnika žice. Žica je zatim obmotavana oko drvenih alata koji su služili za formiranje kalema žice. Nakon toga, kalemovi su skraćivani da bi se napravio niz otvorenih prstenova.

Prstenovi su, jedan po jedan, bili vezivani za susedne, i time činili materijal košulje verižnjače. Nakon toga je svaki prsten zapečaćen gvozdenom nitnom. Ovaj proces se ponavljao više hiljada puta da bi se dobila kompletna verižnjača. Prečnik prstena je prosečno bio 8 mm, dok je prečnik žice bio 1,2 mm.

Verižnjače nikad nisu predstavljale glavni oblik zaštite od oružja i nisu mogle da zaštite od jačih udaraca mačem ili nekim drugim oružjem. Mogle su da zaustave pokušaje da se nanese posekotina, ali ako bi cilj udaraca bio da se probode protivnik, tu verižnjača nije mogla da pruži zaštitu. Da bi se povećala zaštita od udaraca, ispod verižnjače se nosilo više slojeva odeće. Ta odeća je bila pravljena od dva sloja vune ili kože, između kojih se najčešće stavljala životinjska dlaka. Zatim su se dva sloja, zajedno sa međuslojem čvrsto zašivali. U borbi je taj dodatni sloj odeće bio važan. Zbog te odeće su često umesto težih povreda, ostajale manje i blaže.

Postojali su oklopi koji su štitili noge, ali oni su bili veoma retki. Moguće je da su ih koristili kraljevi i plemići. Ta vrsta oklopa se uvela u upotrebu zato što se dešavalo da štitovi nisu mogli da zaštite noge, koje su bile osetljive na udarce.

Literatura

• Petersen‘s Type H-I Swords; S. Blowney (2005).

• The Viking Achievement; PG Foote and DM Wilson, (Sidgwick & Jackson, 1980).

• Viking Hersir, 793-1066 AD; M Harrison (Osprey, 1993).

• The Viking Art of War; P Griffith (Greenhill Books, 1995).

• Viking Weapons and Warfare; JK Siddom (Tempus, 2000).

• Early Anglo-Saxon shields; Dickinson, T. and Härke, H. (1992).

• Viking artefacts: a select catalogue; Graham-Campbell, J. (1980).

• Viking Age Denmark; Roesdahl, E. (1982).

• The Forging of a Pattern-welded Sword; Anstee, J.W. and Biek, L. (1994).

• The Development of Anglo-Saxon Swords from the Fifth to the Eleventh Century; Bone, Peter (1989).