Globalno zagrevanje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
refer to caption
Globalna srednja promena temperature zemlje-okeana tokom perioda 1880–2015, relativno na 1951–1980 prosek. Crna linija je godišnja srednja vrednost, a crvena linija je petogodišnji prosek. Izvor: NASA GISS.
Map of temperature changes across the world
key to above map of temperature changes
Mapa pokazuje desetogodišnji prosek (2000–2009) globalne srednje temperaturne anomalije u odnosu na prosek perioda 1951–1980. Najveća temperaturna povećanja su u Arktičkoj i Antarktičkoj oblasti.}-[1]
refer to caption
Emisije CO2 usled upotrebe fosilnih goriva upoređene u pet emisionih scenarija. Udubljenja se javljaju u periodima globalnih recesija.

Globalno zagrevanje je naziv za povećanje prosečne temperature zemljine atmosfere i okeana naročito u 20. veku, kao i za prateće klimatske efekte. Od početka 20. veka, srednja temperatura Zemljine površine se povećala za oko 0,8 °C, pri čemu je do oko dve trećine povećanja došlo u poslednje tri dekade.[2][3] Zagrevanje klimatskog sistema je nedvosmisleno, i naučnici su više od 90% sigurni da je ono prvenstveno uzrokovano povećanjem koncentracija gasova staklene bašte, nastalih ljudskim aktivnostima kao što su sagorevanje fosilnih goriva i krčenje šuma.[4][5][6][7][8][9] Neki od efekata globalnog zagrevanja, osim povećanja temperature su: rast nivoa mora, promene u padavinama i širenje pustinja, povećanje kiselosti okeana (acidifikacija); ekstremniji meteorološki fenomeni, kao što su suše, toplotni valovi; kao i uticaj na ekosisteme, nestanak pojedinih vrsta zbog temperaturnih promena i dr. Globalno zagrevanje ne treba mešati sa oštećenjima ozonskog omotača, što je povremeno slučaj u medijima.[10]

Međuvladina komisija Ujedinjenih nacija za klimatske promene (IPCC), koja svoje stavove objavljuje u godišnjim izvještajima, smatra da su antropogeni (tj. uzrokovani delovanjem čoveka) gasovi, koji prouzrokuju efekat "staklene bašte" ("staklenika"), najodgovorniji za najveći deo porasta temperature od sredine 20. veka do sada[3], ali i da su u periodu do 1950-tih godina značajan uticaj imali i prirodni fenomeni poput varijacija u količini sunčevog zračenja i vulkanizam, čiji je uticaj od 1950-tih do danas upravo suprotan.[11][12] Ovakve osnovne zaključke je podržalo više od 40 naučnih društava i akademija nauka uključujući i sve nacionalne akademije nauka osam najrazvijenijih zemalja svijeta (G8).[13]

Ovdje treba napomenuti da se naučna dostignuća ne vrednuju glasanjem, već snagom argumenata utvrđenih naučnom metodologijom. Demokratski principi primereni su političkim predstavnicima koji odlučuju o usvajanju neke kratkoročne ili dugoročne politike odnosno strategije na osnovu naučnih saznanja, ako o tim saznanjim ne postoji veće neslaganje (kontroverze) unutar naučne zajednice. Pokušaji donošenja strategija na osnovu globalnog zagrijavanja uzetog izvan konteksta opštih globalnih promena klime, izazvali su kontroverzu. Tako se samo u SAD-u preko 30.000 naučnika odlučilo na samoorganizovanje potpisivanjem peticije[14] kojom izražavaju protivljenje u debati i traže od svoje Vlade da odbaci Protokol iz Kjota. Ostaje nepoznato zašto se IPCC nikada nije osvrnuo na tu brojku potpisnika, budući da se u javnim izjavama njegovi predstavnici često pozivaju na razne cifre, od "2500-4000 naučnika iz preko 150 zemalja koji podržavaju zaključke IPCC-a" uprkos činjenici da se oni nisu nikada izjašnjavali nego učestvovali u izradi i recenziji izvještaja, te uprkos činjenici da se preko 700 naučnika iz celog sveta jasno izjasnilo da ne podržava jednostran pristup problemu.[15]

Kompleksni klimatski modeli korišteni u istraživanjima na koja se poziva Izvještaj IPCC-a za 2007. godinu, pokazuju da će prosečna globalna temperatura površine planete porasti za oko 1,1 do 6,4 °C tokom 21. veka.[3] Nepreciznost ovakvog predviđanja dolazi od samih modela koji se koriste pri procenama, u zavisnosti od klimatske osetljivosti modela i korištenja različitih naučnih pristupa kao i procena budućih ispuštanja gasova koji stvaraju efekat staklene bašte (uglavnom ugljen dioksid). Ostale nepoznanice uključuju varijacije otopljenja i s njim povezane promene od regije do regije širom planete. Iako se većina studija usredsređuje na period do 2100. godine, prema nekim studijama očekuje se da se globalno otopljenje nastavi i nakon tog perioda čak i kada bi se ispuštanje gasova zaustavilo, a iz razloga što okeani poseduju veliki kapacitet za temperaturnu povratnu spregu i što ugljen dioksid ima dug vek trajanja u atmosferi.[16] Druge studije opet smatraju da će povećanje globalne temperature dovesti do porasta nivoa mora i promeniti količinu i šemu padavina, verovatno povećavajući suptropske pustinjske regije.[17]

Političke i javne rasprave u vezi sa samim globalnim otopljenjem se nastavljaju bez odgovarajućeg odgovora za rešenje problema. Debatirane opcije uključuju smanjenje emisije stakleničkih gasova; prilagođavanje smanjenju štete uzrokovane zagrejavanjem, a spekulira se i o tzv. geoinžinjeringu kojim bi se npr. velike količine tih gasova ubrizgavale u prirodne podzemne šupljine. 187 svetski vlada, ali uz protivljenje SAD je potpisalo i ratifikovalo Protokol iz Kjota usmeren na smanjivanje emisije stakleničkih gasova. Na konferenciji UN-a COP15[18] koja je održana u Kopenhagenu od 6. do 18. decembra 2009 godine, nije postignut obavezujući međunarodni protokol s ciljem izvršavanja obaveza iz Kjoto protokola, što je izazvalo burne polemike i proteste.

Temperaturne promene[uredi]

Direktna instrumentalna merenja temperature na globalnom nivou vrše se od sredine 20. veka, a na osnovu paleoklimatskih rekonstrukcija ( analizom sedimenata, stena, leda iz glečera, korala i dr.) pokušavaju se utvrditi klimatske promene na skalama hiljada i miliona godina. Od 19. veka došlo je do povećanja prosečne površinske i okeanske temperature Zemlje, i to za 0,85 °C u periodu 1880-2012, a 0,72 °C u periodu od 1951. do 2012. godine, na osnovu tri nezavisna seta merenja.[19] Svaka od prethodne tri decenije je toplija u proseku od bilo koje od decenija u toku ere instrumentalnog merenja globalnih temperatura, dok je prva decenija 21. veka najtoplija od svih. Nije smisleno o temperaturnim promenama uzrokovanim globalnim zagrevanjem govoriti na suviše malim skalama vremena, jer postoji varijabilnost klime, kao što je sezonska ili decenijska, čiji uticaji na rezultate merenja nestaju tek kada se usrednje merenja na dovoljno velikim vremenskim skalama.

Temperatura najnižeg sloja Zemljine atmosfere (troposfere) je postala viša od sredine 20. veka, dok se temperatura stratosfere smanjila, na osnovu merenja vršenim radio-sondama i satelitskim senzorima. Na osnovu merenja od 1971. godine do 2011. zabeležen je porast i temperature površinskog sloja okeana do dubine od 700 m.

Uzroci[uredi]

Klimatske promene mogu biti uzrokovane različitim faktorima: efekat staklene bašte, promene luminoznosti Sunca, vulkanske erupcije, Milankovićevi ciklusi koji su posledica složenijih razmatranja kretanja Zemlje i dešavaju se u periodima većim od onih relevantnih za razmatranja globalnog zagrevanja.

Efekat staklene bašte[uredi]

Efekat staklene bašte prvi je predložio Žozef Furije[20], a otkrio ga je 1860. Džon Tindal.

Kada Sunčevo zračenje pada na Zemlju, deo njega biva apsorbovan i na taj način zagreva Zemlju, dok deo biva emitovan u spoljašnji svemir. Da bi se ostvarila energetska ravnoteža, neophodno je da energija koju Zemlja primi sa Sunca bude jednaka energiji koju Zemlja izgubi u svemiru. Kada ne bi bilo atmosfere, prosečna temperatura na Zemlji bi bila -18 °C, tj. na ovoj temperaturi bila bi uspostavljena ravnoteža. Efekat staklene bašte naziv je za proces kojim atmosferski gasovi, emisijom i apsorbcijom infracrvenog zračenja, dovode do povećanja temperature u nižim slojevima atmosfere i na površini Zemlje. Jedan deo Sunčeve svetlosti nikada ne stigne do površine Zemlje jer se npr. reflektuje od oblake. Drugi deo dolazi do površine, od čega se jedan deo te svetlosti opet odbija i zrači pretežno u infracrvenom domenu u atmosferu. U atmosferi ova svetlost intereaguje elektromagnetno sa atmosferskim gasovima, od kojih su najznačajniji oni sa tri ili više atoma, koji su u prethodnih nekoliko milenijuma održavali prosečnu temperaturu Zemlje na oko 15 °C, a to su: ugljen dioksid, metan, vodena para i dr. i nazivaju se gasovima staklene bašte. Svetlost u interakciji sa njima biva apsorbovana i emitovana u svim pravcima, što znači da jedan deo završava u spoljnjem svemiru, tj. Zemlja gubi energiju, dok drugi deo emitovan u smeru Zemlje utiče na pomeranje energetske ravnoteže, tj. do povećanja temperature Zemlje.[21]

Ovaj mehanizam zaslužan je za ostvarivanje temperature koja omogućava život na Zemlji kakvim ga danas poznajemo. Od doba industrijske revolucije ljudskim delovanjem su povećane koncentracije nekih gasova staklene bašte, koje su uzrokovale promene u atmosferi i izazvale fenomen koji nazivamo globalnim zagrevanjem.

Posledice[uredi]

Beljenje korala[uredi]

Jedna od posledica Globalnog zagrevanja je postepeno uništavanje koralnih grebena, koji su izuzetno osetljivi na promene temperature. Korali predstavljaju kolonije genetski identičnih životinja koje se nazivaju polipima. Tokom vekova, njihovi skeletoni izgrađuju grebene, koji su stanište raznih životnih formi. Veliki broj korala dolazi do hrane kroz simbiotski odnos sa zooksantelama, a to su jednoćelijski organizmi koji energiju dobijaju od Sunca. Oni im takođe daju i boju. Povećanje temperature uzrokuje da zooksantele napuštaju korale, i tada korali bivaju izbeljeni. Zbog prekidanja simbiotskog odnosa korali postepeno umiru.

Veruje se da je oko 80% severnog (ujedno i najvećeg) dela Velikog koralnog grebena obuhvaćeno ovim efektom. Ovo je naročito bilo naglašeno zbog dodatnog doprinosa temperaturi zbog efekta El Ninjo 2016. godine.[22]

Ekonomska i politička debata[uredi]

Sve veća prisutnost naučnih spoznaja o globalnom otopljenju u javnosti je rezultirala mnogim političkim i ekonomskim raspravama i debatama.[23] Siromašne regije, posebno u Africi, izložene su najvećem riziku od očekivanih efekata globalnog otopljenja, a njihove emisije stakleničkih gasova su izrazito male u odnosu na razvijeni svet.[24] Pitanje klimatskih promena je podstaklo raspravu o koristima ograničavanja industrijske emisije stakleničkih gasova s obzirom na troškove koje bi takve promene donele. Bilo je rasprava u nekoliko zemalja o troškovima i prednostima pronalaženja i korištenja alternativnih izvora energije u cilju smanjenja emisije ugljenika.[25] Neki ekonomisti su pokušali proceniti ukupne neto ekonomske troškove šteta od klimatskih promena širom sveta. Takve procene su do sada bile bez konačnih zaključaka, neke procene vrednosti su se kretale od -10 US$ po toni ugljenika (tC) (-3 US$ po toni ugljen dioksida) do 350 US$/tC (95 US$ po toni ugljen dioksida), dok prosek iznosi 43 US$ po toni ugljenika (12 US$ po toni CO2).[3] Novije studije pokazale su da tzv. „zeleni“ pristupi energiji, poput biogoriva (npr. kukuruznog etanola), takođe rezultiraju u ispuštanju CO2 u atmosferu[26]. Istovremeno, podaci Svetske Banke govore da je promena namene za zemljišta koja su do sada korištena za proizvodnju hrane, u proizvodnju biogoriva, udvostručilo cenu hrane u svetu od 2005-2008, povećavajući glad naročito u najsiromašnijim delovima sveta.[27]

Protivnici teorije globalnog zagrevanja[uredi]

Iako postoji naučni konsenzus o globalnom zagrevanju, a naročito među klimatolozima, u poslednje vreme javio se određen broj naučnika koji osporavaju teoriju globalnog zagrevanja i nude alternativna objašnjenja, bilo u obliku promena sunčeve aktivnosti - za šta se kao dokaz koriste nedavno otkrivene klimatske promene na Marsu (otapanje ledene polarne kape) - bilo u obliku ciklične izmene hladnih i toplih perioda u Zemljinoj istoriji, za šta postoje geološki, paleontološki i istorijski dokazi.

Navođenje sličnih promena na drugim planetama kao protiv dokaz teoriji globalnog zagrevanja je započeo ruski astronom Habibulo Abdusamatov. On je objavio članak u „Nacionalnoj geografiji“ o tome da su se ledeni polovi Marsa koje čini čvrsti ugljen-dioksid, smanjili za prethodne tri godine. Međutim, povećanje temperature na Marsu su izgleda posledica peščanih oluja velikih razmera koje menjaju strujanje i prozračnost atmosfere i kratkoročna su pojava. Povećanje temperature na Neptunovom mesecu Tritonu, koji se takođe navodi kao dokaz, je posledica njegove putanje, jer direktna Sunčeva svetlost pada na njegovu južnu hemisferu više nego inače. Na Jupiteru je takođe uočena pojava povećanja temperature, ali i pojava nove crvene mrlje u gornjem sloju njegove atmosfere koja može biti novo žarište relativno malih razmera. Na Plutonu je uočen porast temperature, ali na osnovu dva posmatranja u razmaku od 14 godina.[28]

Reference[uredi]

  1. 2009 Ends Warmest Decade on Record. NASA Earth Observatory Image of the Day, 22 January 2010.
  2. America's Climate Choices. Washington, D.C.: The National Academies Press. 2011. стр. 15. ISBN 978-0-309-14585-5. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Summary for Policymakers, Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  4. Borenstein, Seth (24. 9. 2013). „What 95% certainty of warming means to scientists”. AP. 
  5. Synthesis Report, Section 1.1: Observations of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  6. Synthesis Report, Treatment of Uncertainty, in IPCC AR4 SYR (2007).
  7. IPCC, Synthesis Report, Section 2.4: Attribution of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  8. America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  9. „Joint Science Academies' Statement” (PDF). Приступљено 9. 8. 2010. 
  10. „Koliko nam je bitan ozonski omotač?”. Приступљено 23. 4. 2016. 
  11. Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  12. Ammann C. et al., Solar influence on climate during the past millennium: Results from transient simulations with the NCAR Climate Simulation Model, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, vol. 104, 10. izdanje, str. 3713-3718
  13. The Science Of Climate Change, Royal Society, maj 2001
  14. Global Warming Petition
  15. Hon. U.S. Senator James M. Inhofe. UN Climate Scientists Speak Out on Global Warming: Scientists Continue to Debunk “Consensus”. (Selected and edited by Senator Orrin G. Hatch from the Minority Report, 05 October 2009.)
  16. Archer D., (2005), Fate of fossil fuel CO2 in geologic time, Journal of Geophysical Research, vol 110, izdanje C9, str.C09S05.1-C09S05.6
  17. Lu, Jian; Gabriel A. Vecchi, Thomas Reichler (2007). Expansion of the Hadley cell under global warming, Geophysical Research Letters 34: L06805.
  18. COP15
  19. Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Nauels, A.; Boschung, J.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. IPCC, 2013: Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA: Cambridge University Press. стр. 1535 pp. 
  20. Wogan, David (16. 5. 2013). „Why we know about the greenhouse gas effect”. Scientific American. Springer Nature. Приступљено 24. 4. 2016. 
  21. „What Is the Greenhouse Effect?”. www.acs.org. American Chemical Society. Приступљено 24. 4. 2016. 
  22. Baez, John (22. 4. 2016). „Bleaching of the Great Barrier Reef”. johncarlosbaez.wordpress.com. Приступљено 24. 4. 2016. 
  23. Weart, Spencer (2006), The Public and Climate Change u Weart, Spencer: The Discovery of Global Warming, American Institute of Physics
  24. Revkin, Andrew, (2007), Poor Nations to Bear Brunt as World Warms, The New York Times
  25. EU agrees on carbon dioxide cuts, BBC, 9. mart 2007
  26. Tallying Biofuels' Real Environmental Cost
  27. World Bank Chief: Biofuels Boosting Food Prices
  28. Политикин забавник број 2963, датум: 21.11.2008. „Зашто? Како?“; страна 20. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.

Литература[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Naučne
Obrazovne