Želudac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Želudac
Tractus intestinalis ventriculus.svg
Šema digestivnog trakta, sa stomakom u crvenoj boji.
Gray1046.svg
Sekcije ljudskog stomaka
Detalji
PrekurzorPrednje crevo
SistemSistem organa za varenje
ArterijaDesna želudačna arterija, leva želudačna arterija, desna gastro-omentalna arterija, leva gastro-omentalna arterija, kratke želudačne arterije
VenaDesna želudačna vena, leva želudačna vena, desna gastroepiploična vena, leva gastroepiploična vena, kratke želudačne vene
NervCelijačni ganglije, živac lutalac[1]
LimfaCelijačni limfni čvorovi[2]
Identifikatori
LatinskiVentriculus
GrčkiGaster
MeSHD013270
TAA05.5.01.001
FMA7148
Anatomska terminologija

Želudac (grč. Gaster, lat. ventriculus) je prošireni deo kanala za varenje koji se pruža od jednjaka (oesophagus) do dvanaestopalačnog creva (duodenum). Svojim gornjim delom želudac komunicira sa jednjakom preko kardijačnog otvora (ostium cardiacum) a svojim donjim krajem komunicira sa dvanaestopalačnim crevom preko piloričnog otvora (ostium pyloricum).

Spoljni izgled[uredi | uredi izvor]

Želudac

Po svom obliku želudac podseća na uspravljenu udicu, čiji je savijutak okrenut udesno i unazad. Na želucu se razlikuju duži, vertikalni i kraći, horizontalni deo. Ta dva dela želuca zaklapaju jedan sa drugim prav ugao, otvoren udesno i unazad.

Vertkalni deo želuca sastoji se iz kardije, želudačnog dna i tela želuca. Kardija (pars cardiaca) predstavlja deo želuca koji okružuje ostium cardiacum. Dno želuca (fundus gastricum) je gornji, manji segment vertikalnog dela želuca koji se nalazi iznad i ulevo od kardije. Dno želuca ima oblik svoda, konkavnog naniže. Telo želuca (corpus gastricum) predstavlja donji, veći segment vertikalnog dela želuca. Ono se pruža od želudačnog dna naniže i napred, a na svom donjem kraju sužava se i prelazi u horizontalni deo želuca.

Horizontalni deo želuca naziva se pilorični deo (pars pylorica). Njegov levi, širi deo predstavlja predvorje pilorusa (antrum pyloricum), a desni, uži deo je pilorični kanal (canalis pyloris).

Funkcija[uredi | uredi izvor]

Varenje[uredi | uredi izvor]

U ljudskom digestivnom sistemu, bolus (mala zaobljena masa sažvakane hrane) ulazi u stomak kroz jednjak preko donjeg ezofagealnog sfinktera. Želudac oslobađa proteaze (enzime za varenje proteina kao što je pepsin) i hlorovodoničnu kiselinu, koja ubija ili inhibira bakterije i obezbeđuje kiseli pH od 2 da bi proteaze funkcionisale. Želudac meša hranu kroz mišićne kontrakcije zida koje se nazivaju peristaltika – smanjujući zapreminu bolusa, pre nego što se zaokrene oko fundusa[3] i tela želuca dok se bolusi pretvaraju u himus (delimično svarenu hranu). Himus polako prolazi kroz pilorični sfinkter i ulazi u duodenum tankog creva, gde počinje ekstrakcija hranljivih materija.

Želudačni sok u stomaku takođe sadrži pepsinogen. Hlorovodonična kiselina aktivira ovaj neaktivni oblik enzima u aktivni oblik, pepsin. Pepsin razlaže proteine u polipeptide.

Apsorpcija[uredi | uredi izvor]

Iako je apsorpcija u ljudskom digestivnom sistemu uglavnom funkcija tankog creva, izvesna apsorpcija određenih malih molekula se ipak dešava u želucu kroz njegovu sluznicu. Ovim su obuhvaćene:

Parietalne ćelije ljudskog želuca su odgovorne za proizvodnju unutrašnjeg faktora, koji je neophodan za apsorpciju vitamina B12. B12 se koristi u ćelijskom metabolizmu i neophodan je za proizvodnju crvenih krvnih zrnaca i funkcionisanje nervnog sistema.

Kontrola sekrecije i motiliteta[uredi | uredi izvor]

Kretanje i protok hemikalija u želucu kontrolišu autonomni nervni sistem i različiti digestivni hormoni probavnog sistema:

Gastrin Hormon gastrin izaziva povećanje lučenja HCl iz parijetalnih ćelija i pepsinogena iz glavnih ćelija u želucu. Takođe izaziva povećanu pokretljivost u stomaku. Gastrin oslobađaju G ćelije u želucu kao odgovor na proširenje antruma i digestivnih proizvoda (naročito velike količine nepotpuno svarenih proteina). Inhibira ga pH normalno manji od 4 (visoka kiselina), kao i hormon somatostatin.
Holecistokinin Holecistokinin (CCK) najviše deluje na žučnu kesu, izazivajući kontrakcije žučne kese, ali takođe smanjuje pražnjenje želuca i povećava oslobađanje soka pankreasa, koji je alkalni i neutrališe himus. CCK se sintetiše od strane I-ćelija u mukoznom epitelu tankog creva.
Sekretin Na drugačiji i retki način, sekretin, koji najviše deluje na pankreas, takođe smanjuje lučenje kiseline u želucu. Sekretin sintetišu S-ćelije, koje se u manjem broju nalaze u sluzokoži duodenuma kao i u sluzokoži jejunala.
Gastrični inhibitorni peptid Gastrični inhibitorni peptid (GIP) smanjuje oslobađanje želudačne kiseline i umanjuje pokretljivost. GIP sintetišu K-ćelije, koje se nalaze u sluzokoži duodenuma i jejunala.
Enteroglukagon Enteroglukagon smanjuje i želudačnu kiselinu i pokretljivost.

Osim gastrina, svi ovi hormoni isključuju rad stomaka. Ovo je odgovor na prehrambene proizvode u jetri i žučnoj kesi, koji još nisu apsorbovani. Želudac treba da gura hranu u tanko crevo samo kada crevo nije zauzeto. Dok je crevo puno i još uvek vari hranu, želudac deluje kao skladište za hranu.

Drugo[uredi | uredi izvor]

Efekti epidermalnog faktora rasta

Epidermalni faktor rasta (EGF) rezultira ćelijskom proliferacijom, diferencijacijom i preživljavanjem.[9] EGF je polipeptid niske molekularne težine prvo prečišćen iz podvilične žlezde miša, ali se od tada nađen u mnogim ljudskim tkivima uključujući podviličnu žlezdu i parotidnu žlezdu. EGF pljuvačke, koji takođe izgleda da je regulisan neorganskim jodom iz ishrane, takođe igra važnu fiziološku ulogu u održavanju integriteta oro-eosofagealnog i gastričnog tkiva. Biološki efekti pljuvačkog EGF-a uključuju zarastanje oralnih i gastroeosofagealnih ulkusa, inhibiciju lučenja želudačne kiseline, stimulaciju sinteze DNK i zaštitu sluzokože od intraluminalnih štetnih faktora kao što su želudačna kiselina, žučne kiseline, pepsin i tripsin i od fizičkih, hemijskih, i bakterijskih agenasa.[10]

Želudac kao nutricioni senzor

Ljudski želudac može da „okusi“ natrijum glutamat koristeći glutamatne receptore[11] i ova informacija se prenosi do lateralnog hipotalamusa i limbičkog sistema u mozgu kao signal ukusnosti kroz vagusni nerv.[12] Želudac takođe može da oseti, nezavisno od jezika i oralnih receptora za ukus, glukozu,[13] ugljene hidrate,[14] proteine[14] i masti.[15] Ovo omogućava mozgu da poveže nutritivnu vrednost hrane sa njihovim ukusom.[13]

Tirogastrični sindrom

Ovaj sindrom definiše vezu između bolesti štitne žlezde i hroničnog gastritisa, koja je prvi put opisana 1960-ih.[16] Ovaj termin je takođe skovan da ukaže na prisustvo tiroidnih autoantitela ili autoimunske bolesti štitne žlezde kod pacijenata sa pernicioznom anemijom, kasnom kliničkom fazom atrofičnog gastritisa.[17] Godine 1993. objavljeno je potpunije istraživanje želuca i štitne žlezde,[18] u kojem se navodi da je štitna žlezda, embriogenetski i filogenetski, izvedena iz primitivnog želuca, i da su ćelije štitne žlezde, kao što su primitivne gastroenterične ćelije, migrirale i specijalizovale se za usvajanje jodida i skladištenje i razradu jedinjenja joda tokom evolucije kičmenjaka. Zapravo, želudac i štitna žlezda dele sposobnost koncentrovanja joda i mnoge morfološke i funkcionalne sličnosti, kao što su polaritet ćelija i apikalni mikrovili, slični antigeni specifični za organ i povezana autoimunskaa oboljenja, lučenje glikoproteina (tiroglobulina i mucina) i peptidnih hormona, sposobnost varenja i upijanja, i na kraju, slična sposobnost formiranja jodotirozina aktivnošću peroksidaze, gde jodid deluje kao donor elektrona u prisustvu H2O2. U kasnijem periodu, mnogi istraživači su objavili kritike o ovom sindromu.[19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nosek, Thomas M. „Section 6/6ch2/s6ch2_30”. Essentials of Human Physiology. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-24. 
  2. ^ The Stomach at The Anatomy Lesson by Wesley Norman (Georgetown University)
  3. ^ Richard M. Gore; Marc S. Levine. (2007). Textbook of Gastrointestinal Radiology. Philadelphia, PA.: Saunders. ISBN 978-1-4160-2332-6. 
  4. ^ Krehbiel, C.R.; Matthews, J.C. „Absorption of Amino acids and Peptides” (PDF). Ur.: D'Mello, J.P.F. Amino Acids in Animal Nutrition (2nd izd.). str. 41—70. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 2015-07-15. Pristupljeno 2015-04-25. 
  5. ^ „Alcohol and the Human Body”. Intoximeters, Inc. Pristupljeno 30. 7. 2012. 
  6. ^ Debry, Gérard (1994). Coffee and Health (PDF (eBook)). Montrouge: John Libbey Eurotext. str. 129. ISBN 9782742000371. Pristupljeno 2015-04-26. 
  7. ^ Debry, Gérard (1994). Coffee and Health (PDF (eBook)). Montrouge: John Libbey Eurotext. str. 129. ISBN 9782742000371. Pristupljeno 2015-04-26. 
  8. ^ McGuire, Michelle; Beerman, Kathy (2012-01-01). Nutritional Sciences: From Fundamentals to Food (3 izd.). Cengage Learning. str. 419. ISBN 978-1133707387. 
  9. ^ Herbst RS (2004). „Review of epidermal growth factor receptor biology”. International Journal of Radiation Oncology, Biology, Physics. 59 (2 Suppl): 21—6. PMID 15142631. doi:10.1016/j.ijrobp.2003.11.041. 
  10. ^ Venturi S.; Venturi M. (2009). „Iodine in evolution of salivary glands and in oral health”. Nutrition and Health. 20 (2): 119—134. PMID 19835108. S2CID 25710052. doi:10.1177/026010600902000204. 
  11. ^ Uematsu, A; Tsurugizawa, T; Kondoh, T; Torii, K. (2009). „Conditioned flavor preference learning by intragastric administration of L-glutamate in rats”. Neurosci. Lett. 451 (3): 190—3. PMID 19146916. S2CID 21764940. doi:10.1016/j.neulet.2008.12.054. 
  12. ^ Uematsu, A; Tsurugizawa, T; Uneyama, H; Torii, K. (2010). „Brain-gut communication via vagus nerve modulates conditioned flavor preference”. Eur J Neurosci. 31 (6): 1136—43. PMID 20377626. S2CID 23319470. doi:10.1111/j.1460-9568.2010.07136.x. 
  13. ^ a b De Araujo, Ivan E.; Oliveira-Maia, Albino J.; Sotnikova, Tatyana D.; Gainetdinov, Raul R.; Caron, Marc G.; Nicolelis, Miguel A.L.; Simon, Sidney A. (2008). „Food Reward in the Absence of Taste Receptor Signaling”. Neuron. 57 (6): 930—41. PMID 18367093. S2CID 47453450. doi:10.1016/j.neuron.2008.01.032. 
  14. ^ a b Perez, C.; Ackroff, K.; Sclafani, A. (1996). „Carbohydrate- and protein conditioned flavor preferences: effects of nutrient preloads”. Physiol. Behav. 59 (3): 467—474. PMID 8700948. S2CID 23422504. doi:10.1016/0031-9384(95)02085-3. 
  15. ^ Ackroff, K.; Lucas, F.; Sclafani, A. (2005). „Flavor preference conditioning as a function of fat source”. Physiol. Behav. 85 (4): 448—460. PMID 15990126. S2CID 7875868. doi:10.1016/j.physbeh.2005.05.006. 
  16. ^ Doniach, D.; Roitt, I.M.; Taylor, K.B. (1965). „Autoimmunity in pernicious anemia and thyroiditis: a family study.”. Ann N Y Acad Sci. 124 (2): 605—25. Bibcode:1965NYASA.124..605D. PMID 5320499. S2CID 39456072. doi:10.1111/j.1749-6632.1965.tb18990.x. 
  17. ^ Cruchaud, A.; Juditz, E. (1968). „An analysis of gastric parietal cell antibodies and thyroid cell antibodies in patients with pernicious anaemia and thyroid disorders.”. Clin Exp Immunol. 3 (8): 771—81. PMC 1578967Slobodan pristup. PMID 4180858. 
  18. ^ Venturi, S.; Venturi, A.; Cimini, D., Arduini, C; Venturi, M; Guidi, A. (1993). „A new hypothesis: iodine and gastric cancer.”. Eur J Cancer Prev. 2 (1): 17—23. PMID 8428171. doi:10.1097/00008469-199301000-00004. 
  19. ^ Lahner, E.; Conti, L.; Cicone, F. ; Capriello, S; Cazzato, M; Centanni, M; Annibale, B; Virili, C. (2019). „Thyro-entero-gastric autoimmunity: Pathophysiology and implications for patient management. A review.”. Best Pract Res Clin Endocrinol Metab. 33 (6): 101373. PMID 31864909. S2CID 209446096. doi:10.1016/j.beem.2019.101373. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]