Pređi na sadržaj

Zdravstvena služba u funkciji sistema civilne odbrane

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Danas se u državama savremene međunarodne zajednice jasno uočavaju dve vrste napora u očuvanju države i njenih građana. To se pre svega, odnosi na sveobuhvatnu i fleksibilnu kooperaciju između vojnih, policijskih i civilnih struktura unutar same države. Ta kooperacija omogućava preduzimanje neophodnih mera zaštite i spasavanja u uslovima vanrednih situacija. Cilj saradnje je dostizanje maksimalne snage države uz istovremeno širenje i korišćenje kapaciteta drugih subjekata.[1]

Zdravlje ima važan uticaj na sposobnost ljudi da žive svakodnevni život, na doprinos društvenom i ekonomskom razvoju, odnosno opštem uspehu zemlje. Stoga zdravlju treba prići kao velikom nacionalnom resursu koji zaslužuje kontinuirani strateški razvoj. Pored toga, pravo na zdravlje i zdravstvenu zaštitu je jedno od osnovnih ljudskih prava i svi bi trebalo da uživaju u najboljem zdravlju - svaka osoba treba da ima priliku na izbor zdravih načina života i život u okruženju koje daje podršku zdravlju.[2] U nastavku dat je osvrt na zdravstvenu službu u funkciji sistema civilne odbrane koja ima značajnu ulogu u uslovima vanrednih situacija i u sprečavanju mogućih rizika za život, zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Zdravstvenu službu u Republici Srbiji čine zdravstvene ustanove i drugi oblici zdravstvene službe koje se osnivaju radi sprovođenja i obezbeđivanja zdravstvene zaštite, kao i zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici, koji obavljaju zdravstvenu delatnost.

Zdravstvenu službu u funkciji sistema civilne odbrane čine:

  1. Zavod za javno zdravlje
  2. Služba hitne medicinske pomoći
  3. Nacionalni centar za kontrolu trovanja (VMA)
  4. Mobilna eko-toksikološka laboratorija

Razvoj zdravstvene službe u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija medicine u Srbiji

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Na teritoriji Srbije vekovima su se ukrštali uticaji zapadne i istočne kulture, što se odražavalo i na razvoj medicine i zdravstvene službe. U našim krajevima u srednjem veku nije bilo organizovane zdravstvene službe. Međutim, istorijski podaci govore da se prvi tragovi zdravstvene delatnosti nalaze u delovanju tzv. manastirske medicine, koja se u srednjovekovnoj srpskoj državi počela razvijati po ugledu na vizantijsku. U tom periodu su osnovane i organizovane prve bolnice: Hilandarska i Studenička. Tokom tog perioda nikle su uz manastire i mnoge druge bolnice po Srbiji. S propašću srednjovekovne srpske države nastao je dug period stagnacije u ukupnom društvenom životu, pa i u zdravstvenoj delatnosti. Tek se sredinom 18. veka počinju stvarati uslovi za ponovni razvoj zdravstvene delatnosti, kao i za školovanje profesionalnog kadra, tj. lekara. [3]

19. vek[uredi | uredi izvor]

Na osnovu sultanovog Hatišerifa iz 1830. godine, bilo je dozvoljeno otvaranje bolnica. Smatra se da je to bilo doba kada se na teritoriji tzv. Beogradskog pašaluka rodila zdravstvena delatnost novijeg doba, koja je potisnula uticaj i delatnost mnogobrojnih narodnih lekara samouka, vidara i ostalih nadrilekara.Na osnovu rešenja Ustava iz 1838. godine u Srbiji je izvedena i prva organizacija zdravstvene službe. Prema Ustavu, građanska i vojna sanitetska služba stavljena je u nadležnost Popečiteljstva vnutrenih dela (Ministarstvo unutrašnjih poslova), u okviru koga je, za ove poslove bilo organizovano i zaduženo Odeljenje karantinsko sa sanitetom. Nakon pada tzv. Ustavobraniteljske vlade 1859. godine, preuređena je državna uprava. U novoj organizaciji državne uprave formira se Uprava građanskog saniteta i Uprava vojnog saniteta. Ovo je omogućilo unapređenje i razvoj zdravstvene službe, pa se 1865. godine donosi Zakon o bolnicama i apotekama. Posle Drugog srpsko-turskog rata (1877-1878) došlo je do proširenja državne teritorije i do reforme državnih institucija i svih sfera državnog i društvenog života, pa i zdravstvene službe. Donošenjem dva zakona: Zakon o narodnom sanitetskom fondu (1879) i Zakon o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja (1881) postavljeni su temelji savremene organizacije zdravstvene službe. Zakonom o uređenju sanitetske struke bila je regulisana zdravstvena služba u srezovima i opštinama i utvrđeni zadaci sanitetske struke. Krajem 18. i početkom 19. veka opšta društveno-ekonomska situacija u zemlji se poboljšala, što se odrazilo na unapređenje i razvoj zdravstvene službe. Prvi znak njenog oživljavanja i približavanja razvijenom svetu Evrope jeste otvaranje prvog hirurškog odeljenja (1889) u Beogradu.[4]

20. vek[uredi | uredi izvor]

Od 1907. godine iniciraju se napori da se izvrše dalje promene i reforme u zdravstvu, da se stvore bolji uslovi za razvoj zdravstvene službe, izmeni zakon, omogući školovanje kadrova, osnuje posebno Ministarstvo narodnog zdravlja i Medicinski fakultet u Beogradu. Objektivne okolnosti, a još više političke neprilike i ratovi, onemogućile su ostvarivanje tih ideja i zahteva sve do završetka Prvog svetskog rata. U jesen 1911. osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja, a 1920. godine Medicinski fakultet u Beogradu. Uprkos mnogim ekonomskim teškoćama i nepovoljnim socijalnim okolnostima, u Srbiji se posle 1920. godine intenzivno podižu nove bolnice. S druge strane, progresivno se razvijala mreža ustanova socijalno-medicinskog tipa (opšte zdravstvene zaštite i javno higijensko-profilaktičke službe). Donesen je i Zakon o zaštiti zdravlja radnika, kao i Zakon o inspekciji rada. Zakon o osiguranju radnika iz 1922. godine izjednačio je prava radnika u celoj zemlji, spojio sve vrste radičkog osiguranja u jedan sistem. Zakon i svi prateći zakonski akti, kao i koncepcija organizacije, bili su dobro osmišljeni, ali njihovo ostvarenje je bilo slabo. Zbog niskog životnog standarda, slabo razvijene zdravstvene službe, vrlo malog broja stanovništva sa pravom na zdravstveno osiguranje, Jugoslavija je bila među zemljama sa najnižim zdravstvenim standardom u Evropi. I pored velikih kvalitativnih i kvantitativnih promena, mnoge slabosti su se pokazale karakterističnim za sistem organizacije zdravstvene službe u periodu od 1920. do 1941. godine koje se sastoje u postojanju dubokog jaza između preventivne i kurativne medicine, u nedovoljnoj brizi države o podizanju zdravstvenih ustanova i kadrova i u nepostojanju funkcionalne veze između ambulantno-polikliničke i bolničke službe, tako da je zdravstvena služba bila organizaciono razdrobljena.[5]

Posle Drugog svetskog rata, donet je niz zakona i udredbi kojima je izvršen temeljan preobražaj javne zdravstvene službe, čime je ona dostigla nivo razvijenih evropskih zemalja. Razvoj zdravstvene službe u posleratnom periodu mogao bi se podeliti na nekoliko faza. Prva faza obuhvata period od 1945. do 1950. godine. U ovom periodu izvršeni su napori društva da se obnovi u ratu oštećena mreža i smanjeni kapaciteti zdravstvenih ustanova. Preduzimane su masovne akcije na sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti. Pošto je mreža zdravstvenih ustanova bila slabo razvijena, formirane su mnogobrojne pokretne ekipe koje su radile na suzbijanju masovnih oboljenja, a naročito pegavca, trahoma, malarije, sifilisa, mikoze i crevnih zaraznih bolesti. Druga faza obuhvata period 1950. do 1956. godine. Ovaj period karakteriše sve više usmereni planski razvoj zdravstvene službe u pravcu preventivnih delatnosti i osnovne zdravstvene zaštite. Zdravstvena zaštita se u sve većoj meri finansira iz fondova socijalnog osiguranja. Treća faza je period od 1957. do 1960. godine. U ovom periodu postignuti su krupni rezultati u pogledu konsolidacije organizacije i rada zdravstvenih ustanova. U tom periodu doneti su i propisi o organizaciji i zadacima zdravstvenih ustanova, ograničena je privatna delatnost zdravstvenih radnika. Donet je propis o organizaciji i nadzoru nad stručnim radom zdravstvenih ustanova. Četvrta faza obuhvata period od 1961. do 1965. godine. Krajem 1960. godine donet je Opšti zakon o organizaciji zdravstvene službe SFRJ. Njime se regulišu prava i obaveze građana u ostvarivanju zdravstvene zaštite, prava i obaveze ustanova, zagarantovan je slobodan izbor lekara. Peta faza počinje donošenjem Ustava 1963. godine. Poslednji zakonodavni akti iz ovoga perioda kojima je regulisan karakter zdravstvene zaštite, sistem organizacije zdravstvene službe i obim zdravstvenog osiguranja jesu Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju iz 1992. godine.[6]

21. vek[uredi | uredi izvor]

Zakoni iz 1992. godine i niz drugih propisa, kao i razvoj socijalno-medicinske misli, teorije i prakse savremene medicinske nauke, savremene informatike i drugih faktora, doprineli su formiranju i uobličavanju jednog razvijenog koherentnog i dobro organizovanog sistema zdravstvene delatnosti u našoj zemlji. I pored čestih reformi i reorganizacija, osnovna struktura ovog sistema odoleva svim izmenama jer je zasnovana na tradicionalnim osnovama domova narodnog zdravlja, okrenuta zaštiti zdravlja, usmerena ka čoveku i savremenim faktorima rizika iz života i radne sredine, a oslanja se na interes i obaveze pojedinca, njegovu porodicu, radnu organizaciju i društvo kao celinu. S druge strane, zdravstvene ustanove kao deo zdravstvene službe prihvatile su principe aktivne zdravstvene zaštite, dispanzerski metod rada, kooperaciju između pojedinih podsistema zdravstva, otvorenost bolničkih institucija u svim nivoima zaštite, uz afirmaciju načela primarne zdravstvene zaštite kao osnovnog garanta uspešnosti rada na zaštiti zdravlja stanovništva.[7]


Zavod za javno zdravlje[uredi | uredi izvor]

Logo Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu

Pod javnim zdravljem se podrazumeva ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje zdravlja stanovništva putem organizovanih i sveobuhvatnih aktivnosti društva usmerenih na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosno očuvanje životne sredine, kao i sprečavanje nastanka faktora rizika za nastanak bolesti i povreda, koji se ostvaruje primenom zdravstvenih tehnologija i merama namenjenih promociji zdravlja, prevenciji bolesti i poboljšanju kvaliteta života.

Zavod za javno zdravlje je zdravstvena ustanova koja se osniva za teritoriju više opština, odnosno grada, kao i za teritoriju Republike Srbije u skladu sa Planom mreže.[8] Zavod za javno zdravlje osniva Republika a na teritoriji autonomne pokrajine - autonomna pokrajina.

Zavod za javno zdravlje: prati, procenjuje i analizira zdravstveno stanje stanovništva i izveštava nadležne organe i javnost; prati i proučava zdravstvene probleme i rizike po zdravlje stanovništva; predlaže elemente zdravstvene politike, planove i programe sa merama i aktivnostima namenjenim očuvanju i unapređenju zdravlja stanovništva; vrši informisanje, obrazovanje i obuku stanovništva za brigu o sopstvenom zdravlju; vrši procenu efikasnosti, dostupnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite; planira razvoj stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika; podstiče razvoj integrisanog zdravstvenog informacionog sistema; vrši primenjena istraživanja u oblasti javnog zdravlja; sarađuje i razvija partnerstvo u društvenoj zajednici na identifikaciji i rešavanju zdravstvenih problema stanovništva; obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom.[9]

Zavod za javno zdravlje je zdravstvena ustanova koja obavlja socijalno - medicinsku, higijensko - ekološku, epidemiološku i mikrobiološku zdravstvenu delatnost. Vrši bakteriološke, serološke, virusološke, hemijske i toksikološke preglede i ispitivanja u vezi sa proizvodnjom i prometom životnih namirnica, vode, vazduha, predmeta opšte upotrebe, kao i u vezi sa dijagnostikom zaraznih i nezaraznih bolesti. Može obavljati poslove dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije ako na području za koje je osnovan ne postoji druga zdravstvena ustanova koja obavlja te poslove. Zavod za javno zdravlje koordinira, usklađuje i stručno povezuje rad zdravstvenih ustanova iz Plana mreže, za teritoriju za koju je osnovan. Sarađuje sa drugim zdravstvenim ustanovama na teritoriji za koju je osnovan, kao i sa nadležnim organima lokalne samouprave i drugim ustanovama i organizacijama od značaja za unapređenje javnog zdravlja.[10]

Delatnost Zavoda za javno zdravlje obuhvata:

  • Sektor epidemiologije sa mikrobiologijom, parazitologijom i virusologijom;
  • Sektor higijene sa zaštitom životne sredine i sanitarnom hemijom;
  • Sektor socijalne medicine sa organizacijom zdravstvene statistike, informatike, zdravstvenog vaspitanja;
  • Sektor zajedničkih poslova.[11]

Zavod za javno zdravlje osnovan za teritoriju Republike, obavlja i sledeće poslove: koordinira i prati stručni rad zavoda za javno zdravlje i drugih zdravstvenih ustanova koje obavljaju higijensko-epidemiološku i socijalno-medicinsku delatnost u Republici; izučava i u saradnji sa drugim zdravstvenim ustanovama predlaže dugoročnu strategiju zdravstvene zaštite sa prioritetima i metodološki rukovodi njenim sprovođenjem, u saradnji sa fakultetima medicinske struke; utvrđuje potrebne mere u elementarnim i drugim većim nepogodama i nesrećama i vrši njihovo sprovođenje u saradnji sa drugim ustanovama.[12]

Služba hitne medicinske pomoći[uredi | uredi izvor]

Simbol hitne medicinske pomoći
Vozilo hitne medicinske pomoći

Hitna medicinska pomoć kao posebna oblast zdravstvene delatnosti organizuje se radi preduzimanja neophodne i neodložne medicinske intervencije, čije bi nepreduzimanje ugrozilo život i zdravlje građana ili izazvalo trajno oštećenje.

Hitnu medicinsku pomoć ne treba poistovećivati sa prvom pomoći, što se često u praksi čini, jer prva pomoć predstavlja skup mera, postupaka i aktivnosti koje sprovodi osoba koja je prva u prilici da pruži pomoć unesrećenom neposredno nakon povrede ili iznenadne bolesti. Ona je samo prvi korak u lancu spašavanja života bolesnoj osobi na samom mestu povređivanja ili razboljevanja (kuća, radno ili javno mesto, itd.), i prethodi onome što će uraditi hitna medicinska pomoć. Prva pomoć je izuzetno važna jer prema statističkim podacima, hitna mediicinska pomoć je, na mestu nesreće ili razboljavanja, dostupna bolesniku tek za 5-7 minuta, a prema podacima iz literature, preko 50% smrtnih ishoda dogodi se u prvih nekoliko minuta od nesreće.[13]

Cilj i uloga hitne medicinske pomoći u spasavanju povređenih jeste spasavanje života, odnosno sprečavanje smrti i daljih oštećenja i invaliditeta. U zdravstvenoj zaštiti nastradalog procesnog osoblja i stanovništva, služba hitne medicinske pomoći, na vest o nastanku akcidenta na nastradalom području, u zavisnosti od razmera akcidenta, aktivira manji ili veći broj ekipa hitne medicinske pomoći. Ekipe hitne medicinske pomoći vrše trijažu povređenih, ukazuju hitnu medicinsku pomoć i transportuju nastradala lica do odgovarajuće zdravstvene ustanove. Uslovi za adekvatno i brzo reagovanje ekipa hitne medicinske pomoći jesu: kadrovska obezbeđenost, uvežbanost, opremljenost kompletima za ukazivanje medicinske pomoći na terenu i u transportu, vozila specijalne namene, sistem radio-veze. Kompleti opreme i materijala koje koriste ekipe za rad na terenu moraju biti unapred pripremljeni, upakovani, obeleženi, grupisani i pogodni za transport. Ekipe hitne medicinske pomoći moraju biti funkcionalno povezane sa zdravstvenim ustanovama i drugim učesnicima u reagovanju na akcidente. Uslovi za uspešno delovanje su odgovarajuća obuka i uvežbavanje medicinskih kadrova. Kompletan program obuke uključuje: hitno zbrinjavanje, evakuaciju povređenih, hitan tretman, psihološku pomoć zajednici, snabdevanje lekovima, obezbeđenje pitke vode i sanitarnih uređaja. Na listi prioriteta službe hitne medicinske pomoći nalazi se postojanje dovoljne količine odgovarajućih sredstava i lekova za prvu pomoć nastradalima.[14]

Nacionalni centar za kontrolu trovanja (VMA)[uredi | uredi izvor]

Povećanje broja opasnih materija i proizvoda praćeno je sve većim brojem akutnih i hroničnih trovanja koje u određenim okolnostima mogu ugroziti i širu okolinu. Nisu retki slučajevi da dođe do trovanja materijama za koje toksični efekti na ljudima nisu bili opasni. Zbog toga je značajno da postoji institucija koja će prikupljati sve relevantne podatke, sistematizovati ih i distribuirati zainteresovanim ustanovama, medicinskim radnicima, a u pojedinim situacijama i najširoj javnosti.

Navedene zadatke danas obavlja Nacionalni centar za kontrolu trovanja, organizovan u okviru Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Nacionalni centar za kontrolu trovanja pruža medicinske usluge prevencije i terapije trovanja hemijskim materijama, kao i usluge detekcije hemijskih materija u biološkom materijalu, vodi, zemljištu i vazduhu. U sastavu Centra se nalaze:

Postoji i mobilna toksikološko-hemijska ekipa koja se aktivira u slučaju hemijskih akcidenata većih razmera.[15]

Zadaci Centra u slučaju akcidenata opasnim materijama su: procena rizika akcidenata (lokacija, hemijske nokse kao mogući uzročnici masovnih trovanja ljudi, pravac širenja toksičnog oblaka, procena zahvatanja teritorije); zbrinjavanje masovnih trovanja u akcidentima (simptomi i znaci, mere prve opšte medicinske i specijalističke pomoći, pravac i mesto evakuacije); postupci i mere sanacije prirodnog okruženja mesta akcidenata.

Mobilna eko-toksikološka laboratorija[uredi | uredi izvor]

Osnovni uslov za uspešnu prevenciju i sanaciju ugroženih područja jeste mogućnost brze identifikacije oslobođenih ili transformisanih zagađujućih supstanci i njihova kvantifikacija. Mobilne eko-toksikološke laboratorije omogućavaju identifikaciju i kvantifikaciju prvenstveno polutanata atmosfera nakon hemijskih akcidenata, ali i određivanje zagađujućih supstanci u drugim supstratima životne sredine (voda, zemljište). Pored toga, mobilne laboratorije se mogu koristiti za praćenje stanja životne sredine koja nije ugrožena hemijskim akcidentima, već su izvori zagađenja stacionarni i mobilni, i to u toku redovne eksploatacije.[16]

Mobilna eko-toksikološka laboratorija deo je sistema upravljanja rizikom od hemijskih akcidenata i kontrole stanja životne sredine u redovnim prilikama. Osnovni elementi mobilne laboratorije jesu: vozilo-transportno sredstvo, oprema, posada, sistem veza i komunikacija, informaciono-dokumentaciona osnova.

Mobilne eko-toksikološke laboratorije mogu u kratkom vremenskom periodu da stignu na mesto akcidenta, da obave potrebna merenja u svim medijima, vazduh, voda i zemljište, da odmah na licu mesta, urade potrebne analize i utvrde postojanje opasnih - toksičnih materija, da kvantifikuju vrednosti, procene opasnost po životnu sredinu, a naročito po zdravlje zaposlenih, stanovništva ili učesnika, predlože neophodne hitne mere koje treba preduzeti. Posebno je značajna uloga ovih mobilnih eko-toksikoloških laboratorija u akcidentnim ekološkim situacijama kada to nisu seveso postrojenja i kada ne postoje planovi zaštite od udesa, kao što su primeri divljih deponija, primeri deponija sa opasnim otpadom u preduzećima koja su otišla u stečaj ili likvidaciju, raznim skladištima, kod nepostojećih preduzeća i slično.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 209. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  2. ^ „Službeni glasnik RS, br.88/210”. Ministarstvo zdravlja. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  3. ^ Zoran Čeperković. Iz istorije medicine, Srpska medicina u srednjem veku, Iz istorije medicine, Opšta medicina 2005; 11 (1-2): 82-84.
  4. ^ Stojan P. Đorđević, Uslovi i razvoj zdravstva u Srbiji u XIX veku, Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije, 1989; 18,1-2, 153-165.
  5. ^ Čolović Radoja, Jubilej medicinskog fakulteta u Beogradu - osnivanje medicinskog fakulteta, Istorija medicine, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 2005; 133(11-12):535-542.
  6. ^ Dovijanić, Predrag (2003). Savremena organizacija zdravstvene službe i ustanova. Beograd: Obeležja. str. 175—180. ISBN 978-86-83563-17-3. 
  7. ^ Dovijanić, Predrag (2003). Savremena organizacija zdravstvene službe i ustanova. Beograd: Obeležja. str. 280—285. ISBN 978-86-83563-17-3. 
  8. ^ „Uredba o planu mreže zdravstvenih ustanova”. Paragraf. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  9. ^ „Zakon o zdravstvenoj zaštiti”. Paragraf. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  10. ^ „Gradski zavod za javno zdravlje”. Zdravlje. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  11. ^ Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 228. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  12. ^ „Zakon o zdravstvenoj zaštiti” (PDF). Ministarstvo zdravlja. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  13. ^ Crveni krst Srbije (2011). Prva pomoć. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-17018-7. 
  14. ^ Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 229. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  15. ^ „Nacionalni centar za kontrolu trovanja”. VMA. Pristupljeno 8. 12. 2018. 
  16. ^ Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 230. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  17. ^ Arsić, Dragutin; Jevtović, Isidor; Milovanović, Dragan (15. 7. 2015). „Menadžment u vanrednim, akcidentnim, ekološkim situacijama”. FBIM Transactions. 3 (2): 9—16. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 209. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  • Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane. str. 228—230. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  • Čeperković, Zoran (2005). „Iz istorije medicine, Srpska medicina u srednjem veku”. Iz istorije medicine, Opšta medicina. 11 (1-2): 82—84. 
  • Đorđević, Stojan P. (1989). „Uslovi i razvoj zdravstva u Srbiji u XIX veku”. Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije. 18 (1-2): 153—165. 
  • Čolović, Radoja (2005). „Jubilej medicinskog fakulteta u Beogradu - osnivanje medicinskog fakulteta”. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 133 (11-12): 535—542. 
  • Dovijanić, Predrag (2003). Savremena organizacija zdravstvene službe i ustanova. Beograd: Obeležja. str. 175—180. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  • Dovijanić, Predrag (2003). Savremena organizacija zdravstvene službe i ustanova. Beograd: Obeležja. str. 280—285. ISBN 978-86-84069-19-3. 
  • Crveni krst Srbije (2011). Prva pomoć. Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-17018-7. 
  • Arsić, Dragutin; Jevtović, Isidor; Milovanović, Dragan (15. 7. 2015). „Menadžment u vanrednim, akcidentnim, ekološkim situacijama”. FBIM Transactions. 3 (2): 9—16. 


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравствена_служба_у_функцији_система_цивилне_одбране&oldid=27381435”