Izabela I od Kastilje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Izabela I Katolička
IsabellaofCastile03.jpg
Izabela I Katolička
Datum rođenja(1451-04-22)22. april 1451.
Mesto rođenjaMadrigal de las Altas Tores, Kastilja
Datum smrti26. novembar 1504.(1504-11-26) (53 god.)
Mesto smrtiMedina del Kampo
Kastilja
DinastijaTrastamara
OtacHuan II od Kastilje
MajkaIzabela od Portugala
SupružnikFernando II od Aragona
PotomstvoHuana I od Kastilje, Izabela od Aragona i Kastilje, Huan od Aragona i Kastilje, Marija od Aragona i Kastilje, Katarina od Aragona
PrethodnikEnrike IV od Kastilje
NaslednikHuana od Kastilje
PotpisIsabella I of Castile Signature.svg

Izabela I od Kastilje (šp. Isabel I de Castilla; rođena je 22. aprila 1451. u mestu po imenu Madrigal de las Altas Tores, a umrla je 26. novembra 1504. u Medini del Kampo) bila je kraljica Kastilje i Leona. Ona i njen suprug, Fernando II od Aragona, bili su još i poznati kao Katolički kraljevi, jer su predvodili Rekonkistu u borbi protiv Mavara i izvojevali konačnu pobedu nad njima proteravši ih sa Iberijskog poluostva 1492. godine.[1]

Bila je kćerka Huana II od Kastilje i njegove druge žene, Izabele od Portugala, kao i sestra prethodnog prestolonaslednika, Enrikea IV. Njenom udajom za Fernanda II Aragonskog ujedinjene su Kastilja i Aragon (1479.) i stvoreni temelji jedinstvene španske države i budućeg kolonijalnog carstva. Tokom njihove vladavine uspostavljen je sud inkvizicije (1480.), proterani su Jevreji, a zauzimanjem Granade 1492. definitivno je slomljena vlast Mavara. Iste godine opremili su ekspediciju Kristofera Kolumba koja je otkrila Ameriku, a 1503. su od Francuske preoteli Napuljsku kraljevinu.[2]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

O mestu i datumu rođenja Izabele I od Kastilje je istorijski raspravljano, jer u to vreme kada su se rađale devojčice niko nije bio svestan važnosti koju bi ta devojčica mogla imati u budućnostti. Madrigal, njen zavičaj, tada je bilo malo selo, u kom je živela njena majka, Izabela de Aviz, po kojoj je i dobila ime, koje u to vreme nije bilo često u Španiji.

Dve godine kasnije, u Tordesiljasu, rodio se njen brat Alfonso. Dok se dosta ranije kao plod braka između Huana II od Kastilje i Marije od Aragona, rodio Enrike, Izabelin polubrat po ocu, koji je stupio na tron 1454. kao Enrike IV.

Po smrti svoga oca, Izabela je poslata sa svojom majkom i bratom Alfonsom u grad Arevalo, gde je gledala napade ludila svoje majke. To je bio period velikih poteškoća, čak i onih ekonomskih. Tada se bila posvetila čitanju religioznih knjiga. Takođe je postala prijateljica sa Beatris de Silvom (1424—1491), kojoj je pomogla pri osnivanju Reda Bezgrešnog Začeća i kom je donirala dvorove Galiana u gradu Toledu. Druge važne ličnosti u ovom periodu njenog života su bili Gutijerez de Kardenas, njegova supruga Teresa Enrikes i Gonsalo Ćakon.[3]

Život na dvoru[uredi | uredi izvor]

Godine 1461, Izabela i njen brat su poslati u Segoviju, mesto gde se nalazio i dvor, jer se približavalo rođenje kraljevske kćerke, Huane od Kastilje. Ubrzo su joj kraljevi neprijatelji dali nadimak ”Beltranka”, šireći glasine da je ona kćerka Beltrana de la Kueve. Jedan deo plemstva se suprotstavio kralju Enrikeu i podržao je njegovog dvanaestogodišnjeg polubrata Alfonsa, koji je pokušao da ga skine sa vlasti u Avilinoj farsi. Izabela je bila uz Alfonsa sve vreme. Međutim, on je preminuo 1468. u Kardenjosi, najverovatnije, usled trovanja. Uprkos pritiscima plemstva, Izabela je odbila da se proglasi kraljicom dok je Enrike IV bio živ. Nasuprot, uspela je da ubedi polubrata da joj dodeli titulu Princeze od Asturijasa, na jednoj konzervativnoj ceremoniji koja se održala u mestu Toros de Gisando 19. septembra 1468. godine, poznata kao Pakt iz Gisanda.

Izabela je tada postala naslednica krune, jer veliki deo plemstva nije smatrao Huanu od Kastilje legitimnim naslednikom, zbog sumnji da nije kćerka Enrikea IV. Od ovog trenutka Izabela odlazi da živi u Okanju, vilu Don Huana Paćeka, markiza od Viljene. Kraljica zatim počinje diplomatske kontakte sa drugim kraljevskim kućama, da bi sklopila bračni ugovor koji će joj doneti korist.[3]

Izabela Katolička i Fernando II od Aragona.

Bračni sporazumi[uredi | uredi izvor]

Od svoje treće godine, Izabela je bila verena za Fernanda, sina Huana II od Aragona.

Međutim, šest godina kasnije, Enrike IV je prekinuo ovaj sporazum, kako bi je verio sa princem Karlosom. Do braka nije došlo budući da se Huan II od Aragona oštro protivio tome. Takođe su bili neuspešni pokušaji Enrikea IV da je venča sa kraljem Alfonsom V od Portugala, dvadeset godina starijim od nje. Godine 1464, Izabela ga je odbila, stavljajući razliku u godinama u prvi plan. Sa samo šesnaest godina, bila je verena za Pedra Hirona, koji je tada imao četrdeset tri godine, ali ni do ovog braka nije došlo, budući da je Hiron umro, iz nepoznatih razloga, na putu do svoje verenice.

Budući da je dogovor u Gisandu podrazumevao da Izabelin brak mora biti odobren od strane kastiljanskog monarha, Enrike IV je ponovo pokušao da uspostavi brak između Izabele i Alfonsa V od Portugala. Njegovi planovi ticali su se i veridbe svoje ćerke za princa Huana, naslednika Alfonsa V od Portugala. Na taj način, Izabela bi bila prebačena u susedno kraljevstvo, i nakon smrti svog muža, presto Portugala i presto Kastilje prešli bi u ruke Huana II od Portugala i supruge Huane. Izabela nije pristala.

Nakon toga, kralj je pokušao da je veri za Karlosa od Valoa, brata Luja XI, na šta Izabela ponovo nije pristala. Francuski monarh je potom tražio ruku Enrikeove ćerke Huane, za svog brata. Pre nego što je upoznao verenicu, Karlos umire 1472. godine.

U međuvremenu, Huan II od Aragona je pokušao tajno da pregovara sa Izabelom oko venčanja sa svojim sinom, Fernandom. Izabela je smatrala da je on bio najbolji kandidat, ali kako su bili u srodstvu, bila im je potrebna papska bula kako bi stupili u brak. Papa, međutim, nije potpisao ovaj dokument, plašeći se negativnih posledica koje bi to moglo doneti, kako su i kraljevstva Kastilje, Portugalije i Francuske bila protiv braka Izabele i Fernanda.

Izabelini saradnici su falsifikovali navodnu bulu potpisanu od strane pape Pija II, juna 1464. godine, u kojoj je Fernandu dozvoljeno da stupi u brak sa bilo kojom princezom sa kojom je u krvnom srodstvu. Izabela je pristala, te je 5. marta 1469. godine potpisan ugovor. Iz straha da im kralj Enrike ne pokvari planove, maja 1469, Izabela beži iz Okanje, gde je bila pod nadzorom Huana Paćeka, odlazi u Avilu sa izgovorom da želi da poseti grob svoga brata. Sa druge strane, Fernando, prerušen u prosjaka prelazi Kastilju u tajnosti. Konačno, 19. oktobra 1469. godine stupaju u brak u gradu Valjadolidu.

Brak je izazvao sukob sa kraljem Enrikeom. Godine 1471., papa Sikst IV šalje kardinala Rodriga Bordžiju u Španiju kao papskog izaslanika, za izmirenje različitih političkih pitanja na poluostrvu, uključujući i ovaj sporazum. Sa sobom je doneo bulu - (Bula de Simancas) - koju bi im dao u zamenu za grad Gandiju, koja bi pripala njegovom sinu Pedru Luisu. Izabela i Fernando su ispoštovali svoj deo dogovora 1485.[4]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Nije bilo predviđeno da Izabela bude kraljica, ali je smrt njenog brata Enrikea IV dovela do toga. Uprkos tome, godinu dana nakon toga, oko sebe je imala oko 35.000 ljudi spremnih da se bore do smrti za svoju kraljicu. Tada je počeo rat za nasleđe Kastilje koji je trajao do 1479, a vođen je između Izabelinih partija i partija Izabeline bratanice Huane. Rat je okončan Mirom u Alkasovasu na kojem su Izabela i Fernando priznati kao kraljevi Kastilje.

Tokom ratova koje je vodio njen muž Fernando, uvek je bila u pozadini zajedno sa svojom decom. Odigrala je značajnu ulogu u ratu za Granadu, gde je vojnicima održala govor kako bi im podigla samopouzdanje. Osim toga, radila je sa lekarima i zajedno sa njima pomagala povređenim vojnicima. U vojnim pohodima kraljevi su sarađivali sa Gonsalom Fernandezom od Kordobe koji je imao veliku ulogu u osvajanju Granade, u ratovima u Italiji i osvajanju Kefalonije 1500. godine.

Finansirala je Kristofera Kolumba za njegove puteve, uprkos kritikama suda. Neki kažu da je prodavala svoj dragoceni nakit kako bi uspela da mu da dovoljno sredstava. Sporazumom iz Tordesiljasa 1494. potpisanim sa Portugalijom, određena je linija granice podele Novog sveta koja se nalazila na 46. meridijanu zapadno od Griniča, gde je sva zemlja koja se nalazila istočno od ove linije pripala Portugaliji, a zemlja zapadno od nje, pripala je Španiji.

Izabela i Fernando su uradili mnogo toga što je uticalo na Španiju tokom sledećih vekova. Poboljšali su kompletnu administraciju kraljevstva, uveli Svetu inkviziciju 1480. godine, prvo u Kastilji, a potom i u Aragonu, stvorili Sveto bratstvo; grupu naoružanih ljudi koji su se borili protiv kriminala i time učinili tržište i ekonomiju sigurnijim. Granada je pala 1492, a iste godine su konačno proterani Jevreji i Muslimani ediktom u Granadi. Tada je počela i evangelizacija stanovništva. Izabela i Fernando su 19. decembra 1496. bulom Si convenit dobili titulu Katolički kraljevi koju im je predao papa Aleksandar VI. Takođe im je dodelio i Zlatnu ružu 1500. godine.[5]

Potpis Izabele I od Kastilje

Smrt[uredi | uredi izvor]

Napisavši testament, 12. oktobra 1504. godine, Izabela je narednih nekoliko meseci iščekivala smrt u Kraljevskoj Palati. Umrla je od raka materice iste godine, 26. novembra.

Prvobitno je bila sahranjena u manastiru San Fransisko od Alhambre, u jednostavnom sanduku, po sopstvenoj želji. Nakon nekog vremena, njeni posmrtni ostaci, zajedno sa telom njenog supruga Fernanda Katoličkog, premešteni su u Kraljevsku Kapelu u Granadi. Njihova ćerka Huana Prva i njen suprug, Filip Lepi, su, svojevremeno, bili sahranjeni na istom mestu. Pored njih, tamo počiva i telo Izabelinog unuka Migela, sina Migela Prvog Portugalskog i Izabeline najstarije ćerke Izabele, koji je umro malo nakon što je navršio dve godine života.

U muzeju Kraljevske Kapele, nalaze se kruna kraljice Izabele, koja je pored toga donirala i veliki broj slika Sandra Botičelija, Dirka Bautsa, Rohira van der Vejdena, Hansa Memlinga i ostalih poznatih slikara tog doba.

Testament i nasledstvo[uredi | uredi izvor]

Original kraljičinog testamenta se čuva u Kraljevskom Manastiru Svete Marije od Gvadalupea. Jedna kopija je poslata manastiru Sveta Isabela od Alhambre u Granadi, a druga u katedralu u Toledu, odakle je od 1575. godine premeštena u Glavni Arhiv u Simankasu.

U testamentu je navela da njeni naslednici treba da se potrude u cilju osvajanja i nametanja hrišćanstva severnoj Africi, imajući uvek za primer Rekonkistu Iberijskog poluostrva. Nakon smrti, presto je nasledila njena ćerka Huana Prva, ali je ubrzo proglašena nesposobnom za vladanje, zbog mentalne bolesti. Huanu je nasledio njen suprug Filip Lepi, a ubrzo potom, Španijom je zavladao njihov sin Karlos I.

Njena borba za izjednačavanje prava pokorenog američkog stanovništva sa pravima stanovnika Španije, omogućila joj je dobijanje titule borca za ljudska prava od strane Luisa Suaresa Fernandeza, uprkos njenoj verskoj netolerantnosti. Godine 1864, slikar Eduardo Rosales je prikazao momenat u kom Isabela Katolička diktira svoj testament, u delu Isabela Katolička diktira svoj testament.[6]

Period nakon smrti[uredi | uredi izvor]

Tokom 16. i 17. veka, istoričari su se uglavnom bavili likom kralja Fernanda, dok je Izabelina figura bila u senci. Kralj Fernando je opisivan kao velikodušan, ljubazan, umeren čovek, uvek spreman da pregovara, dok je Izabela oslikana kao neumoljiva, oštra i surova žena. Početkom 19. veka objavljeno je delo Elogio de la Reina Católica u kojem se po prvi put u centru pažnje nalazila kraljica, dok je lik kralja bio u drugom planu. U ovom delu je autor pozitivno oslikao kraljicu Izabelu; istakao je njene vrline. Ovo delo je uticalo na mnoge istoričare kasnije, sve do sredine 20. veka. Kralj Fernando VII, nakon što se vratio u Španiju 1815. godine, uspostavlja apsolutizam i stvara orden Izabele Katoličke, visoko znamenje koje i danas-dan dodeljuje španska vlada. Kasnije, španski liberali i romantičari 19. veka nastojali su da imaju pozitivnu sliku katoličkih kraljeva, koje su smatrali poslednjim nacionalnim monarsima.

Od 1938. godine, Frankova diktatura je u potpunosti koristila figuru i simbole Izabele Katoličke u svojoj propagandi. Godine 1958. nadbiskup iz Valjadolida Hose Garsija i Goldaras je započeo proces kojim je Izabela proglašena za sveticu. Sačinio je grupu istoričara čiji je zadatak bio da istaknu najvažnije stvari iz kraljičine biografije. Luis Suares Fernandez pisao je o proterivanju Jevreja. Na tu temu je objavio nekoliko knjiga. Ostali članovi ove grupe bili su Antonio Rumeu de Armas i Migel Anhel Ladero Kesada. Ovaj proces traje i dan-danas.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Enrike II od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
8. Huan I od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Huana Manuel od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
4. Enrike III od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Pere IV od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
9. Eleonora Aragonska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eleonora od Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
2. Huan II od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Edvard III Plantagenet
 
 
 
 
 
 
 
10. Džon od Genta (=26)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Filipa od Enoa
 
 
 
 
 
 
 
5. Katarina Lankasterska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Pedro I od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
11. Konstanca od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Maria de Padilla
 
 
 
 
 
 
 
1. Izabela I od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Pedro I Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
12. Žoao I Portugalski (=28)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Tereza Lourenco
 
 
 
 
 
 
 
6. John, Lord of Reguengos de Monsaraz
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Džon od Genta (=10)
 
 
 
 
 
 
 
13. Filipa od Lankastera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Blanš od Lankastera
 
 
 
 
 
 
 
3. Izabela od Portugala, kraljica Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Žoao I Portugalski (=12)
 
 
 
 
 
 
 
14. Afonso I, vojvoda od Braganse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Inês Peres Esteves
 
 
 
 
 
 
 
7. Izabela od Braganse
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Nuno Alvares Pereira
 
 
 
 
 
 
 
15. Beatriz Pereira Alvim
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Leonor de Alvim
 
 
 
 
 
 

Potomstvo[uredi | uredi izvor]

Izabela i Fernando su imali petoro dece:

  • Princeza Izabela od Asturijasa (1470—1498) bila je verena za infanta Alfonsa od Portugala, ali se nakon njegove smrti udala za njegovog rođaka Manuela 1495. godine. Nosila je titulu kraljice Portugala od 1495. do 1498. godine. Rađa sina Manuela (Manuel de Pas) i umire na porođaju 1498. godine.
  • Princ Huan od Asturijasa (1478—1497) se 1497. godine oženio sa Margaritom od Austrije (kćerkom nemačkog imperatora Maksimilijana I Habzburškog). Međutim, Huan ubrzo umire od tuberkuloze. Nakon njegove smrti, Margarita odlazi u Španiju gde se brine o svom rođaku Karlosu, budućem imperatoru Karlosu V.
  • Huana I, princeza od Asturijasa i kraljica Kastilje (1479—1555) 1496. godine se udala za Filipa Lepog, vojvodu Burgonje (takođe sina Maksimilijana I). Postala je naslednica nove dinastije koja će vladati Španijom vekovima - Habzburgovaca. Filip je od oca nasledio Austriju, a od majke Holandiju i postao Sveti Rimski Car. Tako je Španiju povezao sa svojim ostalim teritorijama. Posle smrti Izabele Katoličke, kratko je vladao Kastiljom zajedno sa Huanom, kao Felipe I. Dve godine kasnije, posle njegove smrti, Kastilja dobija za novog vladara njegovog najstarijeg sina Karla I. Fernando, mada je u teoriji bio samo vladar Aragona, usled Huaninog ludila i mladosti svog unuka, suštinski vlada Kastiljom sve do svoje smrti 1516. godine.
  • Marija od Aragona i Kastilje (1482—1517) se 1500. godine preudala za muža svoje pokojne sestre Izabele, Manuela I od Portugala. Imala je desetoro dece.
  • Katarina Aragonska (1485—1535) se 1502. godine udala za princa Artura. Međutim on je umro nekoliko meseci kasnije. Godine 1509. se preudala za brata svog pokojnog muža, Henrija VIII, kralja Engleske.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

Prethodnik:
Enrike IV od Kastilje
Kraljica Kastilje i Leona
(1474—1504)

Naslednik:
Huana I od Kastilje

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]