Korejski jezik

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

korejski jezik
한국어, 조선말
韓國語, 朝鮮말
Govori se uSeverna Koreja, Južna Koreja, Kina
RegionKorejsko poluostrvo
Broj govornika
77 milona[1] (2010)
altajski
  • korejski jezik
hangul
Zvanični status
Službeni jezik u
 Severna Koreja
 Južna Koreja
 Kina (Janbjan i Čangbai
Priznati manjinski jezik u
RegulišeJužna Koreja:
Nacionalni institut korejskog jezika
국립국어원/ 國立國語院 Severna Koreja:
Ježički istraživački institut društvenih nauka
사회과학원 어학연구소
Jezički kodovi
ISO 639-1ko
ISO 639-2kor
ISO 639-3Razno:
kor – moderni korejski jezik
okm – srednji korejski jezik
oko – starokorejski jezik
Mapa korejskog jezika
  Maternji jezik
  Službeni jezik
  Manjinski jezik
{{{mapalt2}}}
Rasprostranjenost korejskog jezika
  Većinski jezik
  Manjinski jezik

Korejski jezik (한국말, hangukmal; 조선말, čosonmal) je zvanični jezik Severne i Južne Koreje, kao i kineske pogranične prefekture Janbjan. Ovaj jezik govore i mnogi korejski emigranti u Japanu, Rusiji, SAD i drugde. Ovaj jezik govori oko 80 miliona ljudi.[2] Ime ovog jezika u Južnoj Koreji je hangukmal (korej. 한국말) ili hangugeo. U Severnoj Koreji ga nazivaju čosonmal (korej. 조선말) ili čosono. Za pisanje korejskog koristi se pismo hangul (40 slova: 19 suglasnika, 21 samoglasnik). Ovaj sistem pisanja je stvorio Sendžong Veliki 1446. Postoji i pismo handža koje je slično kineskom. Ono se danas povremeno koristi samo u Južnoj Koreji, i to u kombinaciji sa hangulom.

Korejski jezik je član korejske jezičke familije, zvanični i nacionalni jezik obe Koreje, sa različitim standardizovanim zvaničnim formama u svakoj zemlji. Istorijski i moderni lingvisti klasifikuju korejski kao jezički izolat.[3][4][5][6][7][8] Uprkos toga on ima nekoliko izumrlih srodnika, koji zajedno sa samim korejskim i čedžu jezikom (koji se govori u provinciji Čedžu i smatra donekle osobenim) formiraju korejsku jezičku familiju. Iz toga sledi da korejski u stvari nije izolat, već član jezičke mikrofamilije. Ideja da korejski pripada kontroverznoj altajskoj jezičkoj familiji je diskreditovana akademskim istraživanjima.[9][10] Korejski je aglutinativan u pogledu njegove morfologije i ima ustaljen raspored subjekta, objekta i glagola u svojoj sintaksi.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija korejskog jezika

Savremeni korejski potiče od srednjekorejskog, koji potiče od starokorejskog, koji potiče od protokorejskog jezika za koji se generalno sugeriše da ima svoju jezičku domovinu.[11][12] Vitman (2012) sugeriše da su se proto-Korejci, koji su već bili prisutni u severnoj Koreji, proširili na južni deo Korejskog poluostrva oko 300. godine pre nove ere i koegzistirali sa potomcima japanskih kultivatora Mumuna (ili su ih asimilirali). Oba naroda su imala uticaj jedan na drugi i kasniji efekat osnivača je umanjio unutrašnju raznolikost obe jezičke porodice.[13]

Od Korejskog rata, kroz 70 godina razdvajanja, razlike između severa i juga su se razvile u standardnom korejskom, uključujući varijacije u izgovoru i izabranom rečniku, ali ove manje razlike mogu se naći u bilo kom od korejskih dijalekata, koji su još uvek u velikoj meri međusobno razumljivi.

Sistemi pisanja[uredi | uredi izvor]

Najstariji korejski rečnik (1920)

Kineski znakovi su stigli u Koreju (pogledajte kinesko-ziničke izgovore za više informacija) zajedno sa budizmom tokom ere Proto-Tri kraljevstva u 1. veku pre nove ere. Oni su šrilagođeni za korejski i postali su poznati kao Hanča, i ostali su kao glavno pismo za pisanje korejskog preko milenijuma pored raznih fonetskih pisama koja su kasnije izmišljena kao što su Idu, Gugieol i Hjangčal. Uglavnom privilegovane elite su se školovale da čitaju i pišu u Hanči. Međutim, većina stanovništva je bila nepismena.

U 15. veku, kralj Sejong Veliki je lično razvio abecedni sistem pisanja koji je danas poznat kao hangul.[14][15] Smatrao je da Hanča nije adekvatan da se piše korejski i da je to bio uzrok njegove veoma ograničene upotrebe; Hangul je dizajniran da pomogne u čitanju Hanče, kao i da u potpunosti zameni Hanču. Uveden u dokument Hunmičeongeum, nazvan je eonmun (kolokvijalno pismo) i brzo se proširio širom zemlje kako bi se povećala pismenost u Koreji. Hangul su naširoko koristile sve korejske klase, ali je često tretiran kao amkeul („skripta za žene“) i zanemarivan od strane privilegovanih elita, dok je Hanča smatran jinseom („pravim pismom“). Shodno tome, službeni dokumenti su uvek bili pisani u Hanči tokom čoson ere. Pošto većina ljudi nije mogla da razume Hanču, korejski kraljevi su ponekad objavljivali javna obaveštenja u potpunosti napisana na hangulu još u 16. veku za sve korejske klase, uključujući neobrazovane seljake i robove. Do 17. veka, elitna klasa Jangbana razmenjivala je hangul pisma sa svojim robovima, što sugeriše visoku stopu hangulske pismenosti tokom čoson ere.[16]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija korejskog jezika u sistemu svetskih jezika je još uvek predmet sporenja među filolozima.

Veći broj istraživača smatra da je korejski jezik posebna grana altajske jezičke grupe,[17] poput japanskog jezika. Kitanski jezik[18][19][20][21][22] ima više rečničkih komponenti sličnih korejskom koji se ne nalaze u drugim mongolskim ili tunguskim jezicima, što ukazuje na korejski uticaj na Kitan.[23] Postoje i mišljenja da se radi o izolovanom jeziku. Korejski jezik ima sledeće tipološke sličnosti sa altajskim jezicima (tunguski, mongolski, turski), koje ipak nisu dokazi genetske srodnosti:

Još značajnije su leksičke sličnosti sa altajskim jezicima. Međutim, ni samo postojanje familije altajskih jezika nije univerzalno prihvaćeno među naučnicima.

Istorijski i danas postoji jaka strukturna veza korejskog sa japanskim, pri čemu postoje brojni oblici koji su po načinu tvorbe i značenju identični. Ipak, ne postoji sličnost u leksici. Za objašnjenje ovog fenomena još ne postoje zadovoljavajuće teorije.

Sličnost sa kineskim jezikom je jedino u pozajmljenim rečima, koje su posledica kulturne bliskosti. Korejski jezik nema strukturnih sličnosti sa sino-tibetanskim jezicima.

Osobine[uredi | uredi izvor]

Korejski jezik je aglutinativan, poput ugro-finskih jezika. Red reči u rečenici je po šablonu: subjekat-objekat-glagol. U korejskom ne postoji gramatički član, rod ni broj. Glagoli se menjaju samo po licima. Postoje posebne grupe imenica i glagolski oblici koji se koriste za učtivo obraćanje starijoj osobi ili osobi višeg statusa. Pored toga, postoji 7 „nivoa obraćanja“ koji se odnose na javne nastupe, a vezani su za formalni značaj situacije.

Rečnik[uredi | uredi izvor]

Procenjuje se da je 60-70% rečnika u korejskom zajedničko sa kineskim. Neke reči su došle iz mongolskog (usled invazije Mongola u 13. veku), a neke iz sanskrita (zbog prodora budizma u 4. veku). U poslednje vreme u korejskom jeziku su se pojavile reči iz japanskog jezika i iz zapadnoevropskih jezika, posebno engleskog. Korejski jezik u Severnoj Koreji je primio manje ovih uticaja.

Sistem pisanja[uredi | uredi izvor]

Ispod se nalazi tabela simbola korejske abecede i njihovih kanonskih IPA vrednosti:

Suglasnici
Hangul 한글 ㅂ ㄷ ㅈ ㄱ ㅃ ㄸ ㅉ ㄲ ㅍ ㅌ ㅊ ㅋ ㅅ ㅎ ㅆ ㅁ ㄴ ㅇ ㄹ
RR b d j g pp tt jj kk p t ch k s h ss m n ng r, l
IPA p t t͡ɕ k p͈ t͈ t͡ɕ͈ k͈ pʰ tʰ t͡ɕʰ kʰ s h s͈ m n ŋ ɾ, l
Samoglasnici
Hangul 한글 ㅣ ㅔ ㅚ ㅐ ㅏ ㅗ ㅜ ㅓ ㅡ ㅢ ㅖ ㅒ ㅑ ㅛ ㅠ ㅕ ㅟ ㅞ ㅙ ㅘ ㅝ
RR i e oe ae a o u eo eu ui ye yae ya yo yu yeo wi we wae wa wo
IPA i e ø, we ɛ a o u ʌ ɯ ɰi je jɛ ja jo ju jʌ ɥi, wi we wɛ wa wʌ

Primer teksta[uredi | uredi izvor]

Član 1 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 

모든 인간은 태어날 때부터 자유로우며 그 존엄과 권리에 있어 동등하다. 
인간은 천부적으로 이성과 양심을 부여받았으며 서로 형제애의 정신으로 행동하여야 한다.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Korejski jezik at Ethnologue (17th ed., 2013)
  2. ^ Summary by language size, table 3 
  3. ^ Song, Jae Jung (2005), The Korean language: structure, use and context, Routledge, str. 15, ISBN 978-0-415-32802-9 
  4. ^ Campbell, Lyle; Mixco, Mauricio (2007), „Korean, A language isolate”, A Glossary of Historical Linguistics, University of Utah Press, str. 7, 90—91, „most specialists... no longer believe that the... Altaic groups... are related […] Korean is often said to belong with the Altaic hypothesis, often also with Japanese, though this is not widely supported” 
  5. ^ Dalby, David (1999—2000), The Register of the World's Languages and Speech Communities, Linguasphere Press 
  6. ^ Kim, Nam-Kil (1992), „Korean”, International Encyclopedia of Linguistics, 2, str. 282—86, „scholars have tried to establish genetic relationships between Korean and other languages and major language families, but with little success” 
  7. ^ Róna-Tas, András (1998), „The Reconstruction of Proto-Turkic and the Genetic Question”, The Turkic Languages, Routledge, str. 67—80, „[Ramstedt's comparisons of Korean and Altaic] have been heavily criticised in more recent studies, though the idea of a genetic relationship has not been totally abandoned” 
  8. ^ Schönig, Claus (2003), „Turko-Mongolic Relations”, The Mongolic Languages, Routledge, str. 403—19, „the 'Altaic' languages do not seem to share a common basic vocabulary of the type normally present in cases of genetic relationship” 
  9. ^ Sanchez-Mazas; Blench; Ross; Lin; Pejros, ur. (2008), „Stratification in the peopling of China: how far does the linguistic evidence match genetics and archaeology?”, Human migrations in continental East Asia and Taiwan: genetic, linguistic and archaeological evidence, Taylor & Francis 
  10. ^ Vovin, Alexander. „Korean as a Paleosiberian Language (English version of 원시시베리아 언어로서의 한국어)”. 
  11. ^ Janhunen, Juha (2010). „Reconstructing the Language Map of Prehistorical Northeast Asia”. Studia Orientalia (108). „... there are strong indications that the neighbouring Baekje state (in the southwest) was predominantly Japonic-speaking until it was linguistically Koreanized.” 
  12. ^ Vovin, Alexander (2013). „From Koguryo to Tamna: Slowly riding to the South with speakers of Proto-Korean”. Korean Linguistics. 15 (2): 222—240. doi:10.1075/kl.15.2.03vov. 
  13. ^ Whitman, John (2011-12-01). „Northeast Asian Linguistic Ecology and the Advent of Rice Agriculture in Korea and Japan”. Rice (na jeziku: engleski). 4 (3): 149—158. ISSN 1939-8433. doi:10.1007/s12284-011-9080-0 Slobodan pristup. 
  14. ^ Kim-Renaud, Young-Key (1997). The Korean Alphabet: Its History and Structure (na jeziku: engleski). University of Hawaii Press. str. 15. ISBN 9780824817237. Pristupljeno 16. 5. 2018. 
  15. ^ „알고 싶은 한글”. 국립국어원 (na jeziku: korejski). National Institute of Korean Language. Pristupljeno 4. 12. 2017. 
  16. ^ „Archive of Joseon's Hangul letters – A letter sent from Song Gyuryeom to slave Guityuk (1692)”. 
  17. ^ Cho & Whitman (2020), str. 11–12.
  18. ^ „Khitan”. Omniglot (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-24. 
  19. ^ 遼史/卷116 卷116.
  20. ^ Howorth, H. H. (1881). „The Northern Frontagers of China. Part V. The Khitai or Khitans”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland (na jeziku: engleski). 13 (2): 123—125. JSTOR 25196875. doi:10.1017/S0035869X00017780. 
  21. ^ Wilkinson 2000, str. 864
  22. ^ Yong, Heming; Peng, Jing (2008). Chinese Lexicography: A History from 1046 BC to AD 1911 (na jeziku: engleski). Oxford: Oxford University Press. str. 382—. ISBN 978-0-19-953982-6. 
  23. ^ Vovin, Alexander (jun 2017). „Koreanic loanwords in Khitan and their importance in the decipherment of the latter” (PDF). Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 70 (2): 207—215. doi:10.1556/062.2017.70.2.4. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kim-Renaud, Young-Key (1997). The Korean Alphabet: Its History and Structure (na jeziku: engleski). University of Hawaii Press. str. 15. ISBN 9780824817237. Pristupljeno 16. 5. 2018. 
  • Argüelles, Alexander, and Jong-Rok Kim (2000). A Historical, Literary and Cultural Approach to the Korean Language. Seoul: Hollym.
  • Argüelles, Alexander (2004). A Handbook of Korean Verbal Conjugation. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Arguelles, Alexander (2007). Korean Newspaper Reader. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Arguelles, Alexander (2010). North Korean Reader. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Chang, Suk-jin (1996). Korean. Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. ISBN 978-1-55619-728-4.  (Volume 4 of the London Oriental and African Language Library).
  • Hulbert, Homer B. (1905). A Comparative Grammar of the Korean Language and the Dravidian Dialects in India. Seoul.
  • Lee, Ki-Moon; Ramsey, S. Robert (2011). A History of the Korean Language. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66189-8. 
  • Martin, Samuel E. (1966). Lexical Evidence Relating Japanese to Korean. Language 42/2: 185–251.
  • Martin, Samuel E. (1990). Morphological clues to the relationship of Japanese and Korean. In: Philip Baldi (ed.): Linguistic Change and Reconstruction Methodology. Trends in Linguistics: Studies and Monographs 45: 483–509.
  • Martin, Samuel E. (2006). A Reference Grammar of Korean: A Complete Guide to the Grammar and History of the Korean Language – 韓國語文法總監. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3771-2. 
  • Miller, Roy Andrew (1971). Japanese and the Other Altaic Languages. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-52719-2. .
  • Miller, Roy Andrew (1996). Languages and History: Japanese, Korean and Altaic. Oslo: Institute for Comparative Research in Human Culture. ISBN 978-974-8299-69-3. .
  • Ramstedt, G. J. (1928). Remarks on the Korean language. Mémoires de la Société Finno-Oigrienne 58.
  • Rybatzki, Volker (2003). „Middle Mongol”. Ur.: Janhunen, Juha. The Mongolic languages. London: Routledge. str. 47–82. ISBN 978-0-7007-1133-8. 
  • Starostin, Sergei A., Anna V. Dybo, and Oleg A. Mudrak Etymological Dictionary of the Altaic Languages, 3 volumes. . Leiden: Brill Academic Publishers. 2003. ISBN 978-90-04-13153-8. .
  • Sohn, H.M. (1999). The Korean Language. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Sohn, Ho-Min (2006). Korean Language in Culture and Society. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8248-2694-9. 
  • Song, J.-J. (2005). The Korean Language: Structure, Use and Context. London: Routledge.
  • Trask, R. L. (1996). Historical linguistics. Hodder Arnold.
  • Vovin, Alexander (2010). Koreo-Japonica: A Re-evaluation of a Common Genetic Origin. Honolulu: University of Hawai'i Press. 
  • Whitman, John B. (1985). The Phonological Basis for the Comparison of Japanese and Korean. Unpublished Harvard University Ph.D. dissertation.
  • Cho, Sungdai; Whitman, John (2019), Korean: A Linguistic Introduction, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-51485-9. 
  • Lee, Iksop; Ramsey, S. Robert (2000), The Korean Language, SUNY Press, ISBN 978-0-7914-4831-1. 
  • Nam, Pung-hyun (2012), „Old Korean”, Ur.: Tranter, Nicolas, The Languages of Japan and Korea, Routledge, str. 41—72, ISBN 978-0-415-46287-7. 
  • Ogura, S. (1926), „A Corean Vocabulary”, Bulletin of the School of Oriental Studies, 4 (1): 1—10, JSTOR 607397. 
  • Sohn, Ho-Min (1999), The Korean Language, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36123-1. 
  • Vovin, Alexander (2017), „Origins of the Japanese Language”, Oxford Research Encyclopedia of Linguistics, Oxford University Press, doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.277 Slobodan pristup. 
  • Whitman, John (2015), „Old Korean”, Ur.: Brown, Lucien; Yeon, Jaehoon, The Handbook of Korean Linguistics, Wiley, str. 421—438, ISBN 978-1-118-35491-9. 
  • Yong, Heming; Peng, Jing (2008), Chinese lexicography: a history from 1046 BC to AD 1911, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-156167-2. 
  • Cho, Young-mee (oktobar 2016). „Korean Phonetics and Phonology”. Oxford Research Encyclopedia of Linguistics. Oxford University Press. ISBN 9780199384655. doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.176. 
  • Yeon, Jaehoon; Brown, Lucien (2011). Korean: A Comprehensive Grammar. Routledge. ISBN 978-0-415-60384-3. 
  • Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese History: A Manual (na jeziku: engleski) (illustrated, revised izd.). Cambridge: Harvard University Asia Center. str. 864. ISBN 0-674-00249-0. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Korejski jezik na Vikimedijinoj ostavi.
Korejski jezik na Vikipediji.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корејски_језик&oldid=27554748”