Pređi na sadržaj

Latinska unija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Latinska unija
Članice Latinske Unije
Datum osnivanja15. maj 1954.
Madrid
Datum gašenja31. jul 2012.
Tiplingvistička organizacija
SedištePariz,
 Francuska
Članovi36 država,
4 posmatrača
Službeni jezicišpanski, katalonski, francuski, italijanski, portugalski i rumunski
Predsednik kongresaOleg Serebrian,
 Moldavija
Generalni sekretarHoze Luis Dicenta Balester,
 Španija
Veb-sajtwww.unilat.org

Latinska unija (fr. Union Latine; šp. Unión Latina; ital. Unione Latina; port. União Latina; rum. Uniunea Latină; kat. Unió Llatina) je bivša međunarodna organizacija sastavljena od zemalja u kojima se govore neki od romanskih jezika.[1] Zadatak Latinske unije je da promoviše i širi zajedničko nasleđe latino kulture. Latinska unija je osnovana 1954. godine, potpisivanjem konstitucionog sporazuma u Madridu. Formalno je priznata kao institucija 1983. godine. Od tada, broj članova je porastao od 12 na 35 zemalja na četiri kontinenta.

Unija je nastala 1954. godine u Madridu, Španija. Počela je da radi 1983. godine i njeno članstvo je poraslo sa 12 na 36 država, uključujući zemlje Severne Amerike, Južne Amerike, Severne Evrope, Južne Evrope, Afrike i Azijsko-pacifičkog regiona.[2]

Zvanični nazivi Latinske unije bili su: Union Latine na francuskom, Unione Latina na italijanskom, União Latina na portugalskom, Uniunea Latină na rumunskom, Unión Latina na španskom i Unió Llatina na katalonskom.[3]

Zbog finansijskih poteškoća, Latinska unija je 26. januara 2012. godine objavila obustavu svojih aktivnosti, raspuštanje svog Generalnog sekretarijata (na snazi od 31. jula 2012.) i raskid radnog odnosa za sve zaposlene u organizaciji.[4]

Kriterijumi

[uredi | uredi izvor]

Postoji više kriterijuma koje jedna zemlja treba da zadovolji da bi postala članica ove unije.

Lingvistički kriterijumi

  • Da je zvanični jezik romanski jezik
  • Da je romanski jezik jezik obrazovanja
  • Da je romanski jezik jezik medija i štampe

Lingvističko-kulturalni kriterijumi

  • Postojanje razvijene književnosti na nekom romanskom jeziku
  • Postojanje štampe i publikacija na nekom romanskom jeziku
  • Postojanje televizijskih stanica sa znatnim brojem programa na romanskom jeziku
  • Postojanje radio-stanica sa programom koji se emituje na nekom romanskom jeziku i širokim dometom

Kulturalni kriterijumi

  • Postojanje direktnog ili indirektnog rimskog nasleđa koje država pokušava da održi putem nastave latinskog jezika
  • Obrazovanje na drugom stranom romanskom jeziku, različitom od jezika zemlje

Odnosi sa drugim latino zemljama

  • Društvena organizacija, naročito na polju sudstva, planirana i bazirana na poštovanju osnovnik sloboda i osnovnih principa ljudskih prava i demokratije, tolerancije i slobode kulta.

Članstvo

[uredi | uredi izvor]

Prema veb stranici Latinske unije, članstvo je bilo otvoreno za svaku naciju koja ispunjava sledeće kriterijume:

  • Lingvistički kriterijumi:
    • Jezik izveden iz latinskog kao službeni jezik, koji se koristi u obrazovanju i obično se koristi u masovnim medijima ili u svakodnevnom životu
  • Lingvistički/kulturološki kriterijumi:
    • Postojanje značajne literature na latinskom jeziku
    • Štampa i publikacije na latinskom jeziku
    • Televizija sa velikim udelom programa na jeziku koji potiče od latinice
    • Radio koji se široko emituje na jeziku koji potiče od latinice
  • Kulturni kriterijumi:

Zemlje članice

[uredi | uredi izvor]

Sledeće zemlje su članice Latinske unije, raspoređene na četiri kontinenta:

Španski jezik[5][6][7][8]

Argentina* | Bolivija | Čile | Kolumbija | Kostarika | Kuba | Dominikanska Republika | Ekvador | Salvador | Španija | Filipini | Gvatemala | Ekvatorijalna Gvineja | Honduras | Meksiko | Nikaragva | Panama | Paragvaj | Peru | Urugvaj | Venecuela

Francuski jezik[9][10][11]

Obala Slonovače | Francuska | Haiti | Monako | Senegal

Italijanski jezik[12][13][14][15]

Italija | Vatikan* | San Marino

Portugalski jezik[16][17][18]

Angola | Brazil | Zelenortska ostrva | Gvineja Bisao | Mozambik | Portugal | Sao Tome i Principe | Istočni Timor

Rumunski jezik[19][20][21]

Moldavija | Rumunija

Katalonski jezik

Andora

(*) Stalni posmatrači

Zvanični jezici Latinske unije su španski, francuski, portugalski, italijanski, rumunski i katalonski. Prva četiri jezika se koriste u svakodnevnom radu Unije, i svi tekstovi opšte difuzije moraju biti prevedeni na ta četiri jezika.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Herman, József; Wright, Roger (2000). Vulgar LatinSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. University Park: Pennsylvania State University Press. str. 96–115. ISBN 0-271-02001-6. 
  2. ^ „Unión Latina; Estados miembros”. Arhivirano iz originala 2008-12-28. g. Pristupljeno 2009-01-05. 
  3. ^ Latin Union Official Site Arhivirano 2009-05-12 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ "Disolución de la Secretaría General de la Unión Latina", Unión Latina, accessed 2012-06-10.
  5. ^ „Spanish native speakers worldwide in 2023: an estimate”. www.bergesinstitutespanish.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 2. 2023. g. Pristupljeno 2023-02-22.  Estimate. Corrected as Equatorial Guinea is mistakenly included (no native speakers there)
  6. ^ Eberhard, David M.; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D. (2019). „Summary by language size”. Ethnologue. SIL International. Arhivirano iz originala 6. 8. 2019. g. Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  7. ^ Salvador, Yolanda Mancebo (2002). „Hacia una historia de la puesta en escena de La vida es sueño”. Calderón en Europa (na jeziku: španski). Vervuert Verlagsgesellschaft. str. 91—100. ISBN 978-3-96456-501-3. doi:10.31819/9783964565013-007. Arhivirano iz originala 3. 3. 2022. g. Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  8. ^ „Countries with most Spanish speakers 2021”. Statista. Arhivirano iz originala 17. 5. 2022. g. Pristupljeno 17. 5. 2022. 
  9. ^ „In which countries of the world is this language spoken...”. Pristupljeno 21. 11. 2017. 
  10. ^ „Official Languages”. www.un.org (na jeziku: engleski). 2014-11-18. Pristupljeno 2020-04-19. 
  11. ^ „Census in Brief: English, French and official language minorities in Canada”. www12.statcan.gc.ca (na jeziku: engleski). 2017-08-02. Pristupljeno 2018-03-25. 
  12. ^ „Romance languages”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 19. 2. 2017. „...if the Romance languages are compared with Latin, it is seen that by most measures Sardinian and Italian are least differentiated...” 
  13. ^ Fleure, H. J. The peoples of Europe. ISBN 9781176926981. 
  14. ^ „Hermathena”. 1942. 
  15. ^ Winters, Margaret E. (8. 5. 2020). Historical Linguistics: A cognitive grammar introduction. ISBN 9789027261236. 
  16. ^ „Estados-membros” [Member States]. Community of Portuguese Language Countries (na jeziku: portugalski). 7. 2. 2017. 
  17. ^ „The Origin and Formation of The Portuguese Language”. Judeo-Lusitanica. Duke University. Arhivirano iz originala 10. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 10. 2016. 
  18. ^ Bittencourt de Oliveira, João. „Breves considerações sobre o legado das línguas célticas”. filologia.org.br. 
  19. ^ „Modificat și în Constituție: "Limba de stat a Republicii Moldova este limba română" - FOTO” (na jeziku: rumunski). ProTV Chișinău. 30. 3. 2023. 
  20. ^ Untila, Stela (14. 7. 2021). „"Cât există Transnistria, va exista "limba moldovenească". Krasnoselski, despre posibile divergențe cu Chișinăul”. NewsMaker (na jeziku: rumunski). 
  21. ^ „Official use of languages and scripts in the Autonomous Province of Vojvodina”. Provincial Secretariat for Regulations, Administration and National Minorities. Pristupljeno 18. 10. 2010. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Kabatek, Johannes; Pusch, Claus D. „The Romance languages”. The Languages and Linguistics of Europe: A Comprehensive Guide (na jeziku: engleski). „If we look at the Romance languages from a morphological, syntactic or content-oriented synchronic perspective, there are several features common to all of them that justify the assumption of a more or less coherent Romance type different from Latin.” 
  • Metzeltin, Miguel. „Tipología convergente de las lenguas románicas”. Las Lenguas románicas estándar: historia de su formación y de su uso (na jeziku: španski). str. 45. „Pese a la gran variación que ofrecen los idiomas románicos, su evolución y sus estructuras presentan tantos rasgos comunes que se puede hablar de un tipo lingüístico románico.” 
  • Frederick Browning Agard. A Course in Romance Linguistics. Vol. 1: A Synchronic View, Vol. 2: A Diachronic View. Georgetown University Press, 1984.
  • Harris, Martin; Vincent, Nigel (1988). The Romance Languages. London: Routledge.  Reprint 2003.
  • Posner, Rebecca (1996). The Romance Languages. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Gerhard Ernst et al., eds. Romanische Sprachgeschichte: Ein internationales Handbuch zur Geschichte der romanischen Sprachen. 3 vols. Berlin: Mouton de Gruyter, 2003 (vol. 1), 2006 (vol. 2).
  • Alkire, Ti; Rosen, Carol (2010). Romance Languages: A Historical Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Martin Maiden, John Charles Smith & Adam Ledgeway, eds., The Cambridge History of the Romance Languages. Vol. 1: Structures, Vol. 2: Contexts. Cambridge: Cambridge UP, 2011 (vol. 1) & 2013 (vol. 2).
  • Martin Maiden & Adam Ledgeway, eds. The Oxford Guide to the Romance Languages. Oxford: Oxford University Press, 2016.
  • Lindenbauer, Petrea; Metzeltin, Michael; Thir, Margit (1995). Die romanischen Sprachen. Eine einführende Übersicht. Wilhelmsfeld: G. Egert. 
  • Metzeltin, Michael (2004). Las lenguas románicas estándar. Historia de su formación y de su uso. Uviéu: Academia de la Llingua Asturiana. 
  • Boyd-Bowman, Peter (1980). From Latin to Romance in Sound Charts. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Cravens, Thomas D. Comparative Historical Dialectology: Italo-Romance Clues to Ibero-Romance Sound Change. Amsterdam: John Benjamins, 2002.
  • Sónia Frota & Pilar Prieto, eds. Intonation in Romance. Oxford: Oxford UP, 2015.
  • Christoph Gabriel & Conxita Lleó, eds. Intonational Phrasing in Romance and Germanic: Cross-Linguistic and Bilingual studies. Amsterdam: John Benjamins, 2011.
  • Philippe Martin. The Structure of Spoken Language: Intonation in Romance. Cambridge: Cambridge UP, 2016.
  • Rodney Sampson. Vowel Prosthesis in Romance. Oxford: Oxford UP, 2010.
  • Holtus, Günter; Metzeltin, Michael; Schmitt, Christian (1988). Lexikon der Romanistischen Linguistik. (LRL, 12 volumes). Tübingen: Niemeyer. 
  • Price, Glanville (1971). The French language: present and past. Edward Arnold. 
  • Kibler, William W. (1984). An introduction to Old French. New York: Modern Language Association of America. 
  • Lodge, R. Anthony (1993). French: From Dialect to Standard. London: Routledge. 
  • Williams, Edwin B. (1968). From Latin to Portuguese, Historical Phonology and Morphology of the Portuguese Language (2nd izd.). University of Pennsylvania. 
  • Wetzels, W. Leo; Menuzzi, Sergio; Costa, João (2016). The Handbook of Portuguese Linguistics. Oxford: Wiley Blackwell. 
  • Penny, Ralph (2002). A History of the Spanish LanguageNeophodna slobodna registracija (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lapesa, Rafael (1981). Historia de la Lengua Española. Madrid: Editorial Gredos. 
  • Pharies, David (2007). A Brief History History of the Spanish Language. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Zamora Vicente, Alonso (1967). Dialectología Española (2nd izd.). Madrid: Editorial Gredos. 
  • Devoto, Giacomo; Giacomelli, Gabriella (2002). I Dialetti delle Regioni d'Italia (3rd izd.). Milano: RCS Libri (Tascabili Bompiani). 
  • Devoto, Giacomo (1999). Il Linguaggio d'Italia. Milano: RCS Libri (Biblioteca Universale Rizzoli). 
  • Maiden, Martin (1995). A Linguistic History of Italian. London: Longman. 
  • John Haiman & Paola Benincà, eds., The Rhaeto-Romance Languages. London: Routledge, 1992.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Latinska unija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Латинска_унија&oldid=27924243”