Luka Lazarević
Luka Lazarević | |
|---|---|
 Luka Lazarević | |
| Datum rođenja | 1774. |
| Mesto rođenja | Svileuva, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 29. april 1852. (77/78 god.) |
| Mesto smrti | Šabac |
Luka Lazarević (Svileuva, 1774 — Šabac, 29. april 1852) bio je srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop).
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Svileuvi 1774. godine od oca Teodora i majke Jevrosime. Posle školovanja u Sremu oženio se Marijom, kćerkom vrlo imućnog Maksima Pejića iz sela Zabrdice kod Valjeva, sa kojom je dobio sinove Mihajla i Kuzmana. Posle nekoliko godina popadija je iznenada umrla, a pop Luka se posvetio sinovima i crkvenoj službi, jer mu je vladika valjevski Danilo dao parohiju za Koceljevu i Ljutice.[1][2]
Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.
Od Mišarske bitke, pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, učestvovao je u neprekidnim borbama po Mačvi, Kitogu i Drini, nanoseći teške gubitke Turcima. Iako postaje prvi komandant grada, odmah nakon njegovog osvajanja bio je i dalje na skoro svim frontovima gde su se ustanici razračunavali sa Turcima, posebno u bitkama na levoj obali Drine, između Zvornika i Srebrenice.
Prvi srpski ustanak[uredi | uredi izvor]
Kada su marta 1800. godine šabački janjičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.
Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“)[3] u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.
Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.
U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.
Boj na Mišaru[uredi | uredi izvor]
Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.
Boj na Mišaru doneo je najveću slavu upravo njemu, koji je komandovao konjicom od oko dve hiljade konjanika. Dok su skriveni u šumi oko Mišara čekali na znak vrhovnog vožda Karađorđa da krenu u boj, on je izdao specijalnu naredbu četovođama i megdandžijama u kojoj je poručio da od njih zavisi ishod bitke i da Srbija od njih ne traži njihove živote, već pobedu. A ona se čekala od Kosova. I nju, kako im je rekao, samo oni mogu, na svojim sabljama doneti.[1]
Kada je konačno došao čas za boj, sa glavnicom svoje konjice stuštio se ka glavnom turskom štabu. Čudo od junaštva i hrabrosti, on je u tom sukobu zadobio nekoliko rana, ali je sa svojom konjicom i sa svojim Posavotamnavcima uspeo da se osveti Kulin-kapetanu (Mehmed-begu Kulenoviću), poznatom turskom silniku koji se pročuo po čestim upadima preko Drine i zverstvima nad rajom. Posle toga, vožd Karađorđe ga je nazvao svojom desnom rukom i posinkom.[1]
Komandant šabačke tvrđave[uredi | uredi izvor]
Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.
Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.
Emigracija[uredi | uredi izvor]
U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Prvobitno je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832.[4] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.
Povratak u domovinu[uredi | uredi izvor]
Na poziv kneza Miloša Obrenovića da napusti tuđi svet, pop Luka se vratio u Šabac sa svojom porodicom juna 1833. ovog puta sa svojom drugom suprugom Danojlom i sinovima Aleksandrom, Vladimirom i Kostom. Šabac ga je dočekao veoma svečano. Sa konjicom i sa kolima punim darova,a na poklon je dobio i konja zeleno-bele grive, baš kakvog je u mladosti i megdanima najradije jahao. Opet na konju, zastajući na Mišaru, gde je poljubio zemlju zalivenu krvlju mišarskih junaka, došao je u Šabac, u kuću u glavnoj ulici koju je dobio na poklon.[1]
Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.
Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. Godine 1842. za vreme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihaila Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smešten u zatvor. Posle promene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog saveta.
Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852.[1] Sahranjen je pored šabačke crkve.
Karakter[uredi | uredi izvor]
Lazarević je bio tamnokos, surove kosti, spretan, od malo reči; živahna, energična, uredna, oštra osoba, slušao je starije. Od svih komandanata najviše je poštovao Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića. Mrzeo je bosanske "Turke" (muslimane), ali ih je nazivao većim herojima od pravih Turaka. Iako poznat i počašćen, nikada nije vršio nijednu vrstu tiranije, niti je žudio za bogatstvom. Čak je i u starosti nosio pušku, sablju i dva pištolja.[5]
Nasleđe[uredi | uredi izvor]
Postoje epske pesme koje uključuju Luku Lazarevića kao centralnog u priči (kao što je Višnjićev Luka Lazarević i Pejzo).
Njegove ulice nose njegove nazive u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Knjaževcu, Koceljevi, Vladimircima i drugima. Ulica u Beogradu ima spomen ploču. Njegov lik uvršten je u istorijsku dramsku TV seriju Vuk Karadžić (1987–88).
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Prvi srpski ustanak
- Spisak znamenitih ličnosti Prvog srpskog ustanka
- Lazarevići iz Svileuve
- Bitka na Mišaru
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d „Pop Luka Lazarevic”. www.koceljeva.gov.rs. Arhivirano iz originala 02. 12. 2021. g. Pristupljeno 2021-07-24.
- ^ Pavlović, Marko; Živanović, Zoran A. (2008). Hram sv. arhiđakona Stefana u Svileuvi. Koceljeva: Biblioteka „Janko Veselinović“. str. 138. ISBN 978-86-84115-04-3. COBISS.SR 148130316.
- ^ Vuk Stefanović Karadžić, „Praviteljstvujušči sovjet serbski“ za vremena Karađorđeva, ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti, Beč, 1860.
- ^ Bogdan Sekendek, Prvi srpski ustanak u Podrinju, Dom Kulture „Vera Blagojević“ Šabac, Šabac, 1999.
- ^ Milievi, M. (1888). Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba. Robarts - University of Toronto. U Beogradu : U Srpskoj kraljevskoj tampariji.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Pavlović, Marko; Živanović, Zoran A. (2008). Hram sv. arhiđakona Stefana u Svileuvi. Koceljeva: Biblioteka „Janko Veselinović“. str. 138. ISBN 978-86-84115-04-3. COBISS.SR 148130316.
- Đuričić, Mladen (1971). Sveštenik - Vitez Vojvoda Luka Lazarević. Beograd: Glasnik Srpske pravoslavne crkve. str. 53.
