Medicina u Azerbejdžanu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Medicina u Azerbejdžanu služi za zaštitu zdravlja i prosperiteta građana. Reforme u sferi medicinske zaštite i usmeravanje zdravstvenog sistema deo su globalnog programa strateškog razvoja ekonomske i socijalne infrastrukture. Ovaj program zasnovan je na principima uspostavljanja demokratskog društva visokog života sa tržišnom ekonomijom.

Rana istorija[uredi | uredi izvor]

Istorija medicine u Azerbejdžanu ima duboke korene. Drevni ljudi verovali su u vračanje kao način borbe protiv raznih bolesti. Rezbarije i piktogrami iz kamenog doba u pećini Azikh prikazuju dokaze ovog verovanja.[1]

Ovi ljudi su koristili lekovite biljke za lečenje različitih bolesti. Njihovo iskustvo se razvilo u ono što je poznato kao tradicionalna medicina. Podela između usmene i pisane grane tradicionalne medicine nastala je pronalaskom pisanja.[2]

Plodovi šipka uobičajeni u Azerbejdžanu čiji se čaj koristi za lečenje prehlade.[3]

Bogata flora Azerbejdžana privlačila je pažnju lekara i naučnika od davnina. Razne lekovite biljke korišćene su za profilaksu i lečenje. Seme, korenje, cvetovi i listovi ovih biljaka korišćeni su u lečenju. Žene su lako uočavale uticaj voća, povrća i lekovitog čaja na organizam i njihov uticaj na kašalj, krvarenje, bolove, dijareju i druge bolesti.[2]

Iz drevnih rukopisa poznato je da su koristili ne samo biljke, već su bili upoznati i sa hirurgijom, lečenjem neoplazme i postavljanjem slomljenih kostiju. Na primer, Nariman Narimanov je pronašao ljudsku lobanju iz 4. milenijuma pre nove ere (bronzanog doba) sa tragovima trepanacije na njoj u Agdamskom rejonu.[1] Godine 1971. arheolog H. Kesemenli pronašao je lobanju iz kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba na kojoj je vršena trepanacija u Daškesanskom rejonu. R. Gasimova, koja je istraživala lobanju, rekla je da je izvedena veštačka trepanacija u blizini spoja parijetalne i frontalne kosti.

Godine 1958. u garakepektepskom selu Mugan tokom arheoloških iskopavanja pronađeni su bokali datirani iz 6. veka pre nove ere sa spaljenom Rutaceae koji su se koristili kao lek za reumatizam, groznice i profilaktike raznih bolesti.[1]

Aromaterapija je takođe bila široko rasprostranjena. Verovalo se da miris dunja jača telesnu energiju. Limun je korišćen za prilagođavanje nervnog sistema, a jabuka za stimulaciju rada mozga.

U davnim vremenima postojala je aktivna kulturna razmena između Azerbejdžana i stanovnika Mesopotamije. Sezamovo ulje i krokus su uvezeni iz Sumera. Postoje informacije o lekovima u Avesti, svetoj knjizi zoroastrizma i drevnom spomeniku ljudi Azerbejdžana i Irana.[4] Takođe je zapisano da lekar ima tri oružja: reč, bilje i nož. Lekar koji je lečio rečima i sugestijama smatrao se najboljim u to vreme.[5]

Medicina kavkaske Albanije, čiji se potomci smatraju Azerima, takođe se razvijala.[6] Tamo su zasađene lekovite biljke iz Rimskog carstva. Dela Hipokrata i Galena bila su tamo popularna zbog širenja hrišćanstva i grčkog jezika. Neko znanje o medicini predavalo se u verskim školama i crkvama.[7]

Razvoj medicine u srednjem veku[uredi | uredi izvor]

U ovom periodu medicina se brzo razvijala, o čemu svedoče i arheološki nalazi. Na primer, pronađene su polirane mermerne posude za antimon i zlatne četke za nanošenje, korišćene kao lek protiv kašlja u srednjem veku.[1] Bolesnici su pili vino iz ovih čaša od antimona. Razne staklene posude koje se koriste za pripremu i čuvanje lekova, a koje su alhemičari koristili u tradicionalnoj medicini i farmakologiji, pronađene su u Šamahiju tokom iskopavanja. Ova otkrića potvrđuju da su se ljudi u Azerbejdžanu bavili farmacijom u srednjem veku.

Prema Faridu Alakbarliju, istoričaru, turska tradicionalna medicina Turkachare, slična šamanizmu i lečenju biljem, počela se širiti u 4. veku nove ere ulaskom turskih plemena u Azerbejdžan. Na turskom su se lekari zvali gam, što je značilo šaman ili otači što je značilo travar. Bilje se zvalo ota. Boginja Oleng se smatrala zaštitnicom lekara.[8]

Širvan, gde su uglavnom živeli Albanci i Iranci, okupirali su Arape. Nauke i kultura su se razvile usled međusobnog uticaja kultura kao dela jedinstvenog kalifata. Izgrađeni su univerziteti, opservatorije, biblioteke, džamije i bolnice. Primećuje se napredak medicine, naime u islamskom periodu. U to vreme u Azerbejdžanu je funkcionisala medresa u kojoj su se učili arapski i perzijski jezici, religija, matematika, kaligrafija, istorija i književnost. Tamo se takođe predavala medicina i alhemija. Malham medresa u Šamahiju bila je jedna od najpoznatijih medresa tog doba. Istaknuti naučnik i lekar Omar ib Osman, stric uglednog perzijskog pesnika, vodio je ovu obrazovnu ustanovu.[8]

Kopija dela Kanon medicine, napisanog na arapskom jeziku, doktora Ibn Sine, poznatog u Evropi kao Avicenna, koji je takođe boravio u Azerbejdžanu, gde je prikupljao informacije o medicini, pronađena je među ostalim rukopisima o lek. U svom delu Ibn Sina je pisao o naselju Saburkhast u Azerbejdžanu.[7] Ova kopija The Canon nastala je u Bagdadu 1143. i smatra se jednim od najstarijih rukopisa u sferi farmakologije i medicine na svetu i najstarijim u Azerbejdžanu. Široko se koristio u celom islamskom svetu i u hrišćanskoj Evropi i uveliko je uticao na razvoj medicine. U njemu se nalaze opisi stotina lekova.[9]

  • Kopija dela Kanon medicine, napisanog na arapskom jeziku lekara Ibn Sine 1030. godine, i izrađenog 1143, u Bagdadu. Institut za rukopis Azerbejdžana nacionalne akademije nauka, u Bakuu.

Bahmanjar (preminuo 1067) je učenik Ibn Sine, takođe poznat među naučnicima 11. veka.[10] Bavio se medicinskim pitanjima u svom filozofskom radu at-Tahsil (Understanding).[7] Kopija rukopisa Al-Magala as-Salasun (The thirteenth treatise) koju je u 13. veku napisao Abu al-Gasim al-Zahravi, ugledni naučnik iz Andaluzije, koji je u Evropi bio poznat kao Abulgasis (preminuo 1013) takođe je iz Azerbejdžana. To je jedan od najstarijih rukopisa ove knjige. U njoj je pomenuto oko 200 hirurških instrumenata. Tamo su takođe bili objašnjeni njihovi zadaci. Rad je uticao na razvoj hirurgije kako na istoku, tako i u Evropi. Profesor Zija Bunijatov preveo ga je na ruski jezik, a nakon što je objavljen u Moskvi 1983.[9]

  • Kopija rukopisa Al-Magala as-Salasun (The thirteenth treatise) koju je u 13. veku napisao Abu al-Gasim al-Zahravi, ugledni naučnik 11. veka. Institut za rukopis azerbejdžanske nacionalne akademije nauka, u Bakuu.

Srednjovekovni lekari su upozoravali bolesne ljude od umora. Na primer, Mahmud ibn Iljas, lekar koji je živeo u 12. veku, savetovao je nervozne ljude da slušaju mugam.

Medicina se snažno razvijala u 13. veku u Seldžučkom carstvu azerbejdžanskih Atabega. Gotovo svaki istočni naučnik i filozof imao je posla u medicini. Stanovnici različitih oblasti Azerbejdžana sastavljali su, prepisivali i istraživali knjige u medicini, uključujući spomenike 14—18. veka. U medicini postoji više od četiristo rukopisa na azerbejdžanskom, arapskom, perzijskom i turskom jeziku, oba napisana na teritoriji modernog Azerbejdžana, a doneta iz različitih oblasti u institut za rukopise Muhameda Fuzulija azerbejdžanske nacionalne akademije nauka u Bakuu.[9][11] Prema Koičiru Macuuru, bivšem generalnom direktoru Uneska, ova kolekcija pokazuje ulogu Azerbejdžana u razvoju svetske medicine.[12]

Zahirai Nizamshahi koji je napisao Rustam Jurjani u 13. veku, takođe je delimično istražen u Azerbejdžanu. Njegov rukopis je kopiran u 16. veku i čuva se u bakuskom institutu za rukopise. Bilo je opisa farmaceutskog bilja, supstanci životinjskog porekla, minerala i nekih složenih lekova. Rukopis nije pronađen ni u jednom drugom skladištu na svetu i postoji samo u Azerbejdžanu.[9]

  • Kopija 16. veka Zahirai Nizamshahi koju je napisao Rustam Jurjani u 13. veku. Institut za rukopis azerbejdžanske nacionalne akademije nauka, u Bakuu.

Rad About treatment science Mahmuda ibn Iliasa (14. vek) u kojem su takođe poznate osnovne medicinske ideje, simptomi i razlozi određenih bolesti.

Najveći medicinski centri srednjovekovnog Azerbejdžana i susednih regiona Istoka.

Jusif Garabagi, azerbejdžanski lekar iz 16. veka, koji je došao iz Karabaha, napisao je mnoge medicinske rasprave, a takođe i Explanations and interpretations of The Canon of Medicine. Dugo je živeo u srednjoj Aziji i predavao u Samarkandu.[4]

Mir Muhamad Momin, dvorska figura kod Safavida, napisao je nekoliko dela na perzijskom jeziku, uključujući Tohfat al Mominin 1669. U radu su napisani opisi više od 4000 biljaka, životinja, minerala i drugih sastojaka koji se koriste u medicini. Momin je detaljno opisao svaku biljku, njene specifične karakteristike, gde se može brati, druge oblasti u kojima se koristi i njeno ime na drugim jezicima kao što su kineski i hindi.

Muhamed Jusif Širvani je 1712. napisao Tibbname na azerbejdžanskom jeziku. Budući da je bio lekovit lekar, Širvani je savetovao upotrebu prirodnih minerala za lečenje, na primer, trljanje pomorandžine kore zbog umora u vratu. U ovom radu je takođe zapisano da počivalište bolesnih muškaraca treba ukrasiti cvećem u svetloplavim, zelenim i belim nijansama. Znači da je čak i boja imala veliku važnost u delima srednjovekovnih iscelitelja.

Generalno, u 17—18. veku, azerbejdžanski naučnici kao što su Murtuzagulu Šamlu (seksolog), Abdulasan Maragai, farmakolozi kao što su Hasan Rza oglu Širvani, Hadži Sulejman Iravani, napisali su brojna dela iz oblasti medicine i farmakologije. Opisane su 724 vrste lekovitih biljaka.[8]

Razvoj medicine u 19. i početkom 20. veka[uredi | uredi izvor]

Abdulkalig Akundov, osnivač naučnog istraživanja u istoriji medicine u Azerbejdžanu.

U ranom 19. veku, kada su se kavkanski kanati Azerbejdžana pridružili Rusiji i južnom Iranu (Tabriz, Ardabil i drugi), azerbejdžanska zajednica u Iranu nastavila je da postoji pod uticajem perzijske i generalno čitave islamske kulture, ali azerbejdžanska zajednica u Ruskoj Imperiji (kasnije Sovjetski Savet) razvijala se pod uticajem evropeizirane sekularne ruske kulture (uglavnom u sovjetsko vreme). Medicina u dva regiona razvijala se na dva različita načina.[8]

U Azerbejdžanu nije bilo apoteke slične evropskoj do 1828. godine. Tokom vladavine Rusije u Azerbejdžanu su osnovane takve bolnice i apoteke kao i na celom Zakavkazju, gde su ruski lekari primenjivali svoje veštine.[2]

Abdulkalig Akundov osnovao je naučna istraživanja u istoriji medicine u Azerbejdžanu. Proučavao je i prevodio poznatu farmaceutsku enciklopediju koju je u 9. veku napisao Abu Mansur Karavi sa perzijskog na nemački jezik. Nakon toga, knjiga je objavljena u Nemačkoj. Takođe je odbranio disertaciju iz istorije medicine na Univerzitetu u Tartuu.[8] Godine 1895. dr. Mamad Vakilov, dr. Kerimbej Mehmandarov i drugi osnovali su Bakuov savez medicine.

Hasan beg Zardabi

Hasan beg Zardabi i Mirza Fatali Akundov koristili su znanje u medicini u svojim delima za izražavanje filozofskih ideja.[2] Akundov je bio jedan od prvih koji je postupio protiv tradicionalnih iscelitelja. Bio je autor radova o higijeni i sanitaciji. Zardabi je takođe imao važnu ulogu u razvoju medicine. Bio je prvi Azerbejdžanac u sferi prirodne istorije i socijaldarvinizma.

Budući da je autor Akinchi, prvog azerbejdžanskog časopisa u ruskom carstvu, Zardabi zajedno sa Akundovom radio je na radovima oko malarije. Njegova knjiga Hygiene prvi je naučnoistraživački rad o medicini u sferi higijene u Azerbejdžanu. Objavljen je 1914. godine.

Ponekad su lekari pružali besplatnu pomoć bolesnim muškarcima. Tokom devastacije kolere u Nahčivanu, 1847. godine, Mirza Nasrula Mirza Ali oglu je bez naknade lečio i azerbejdžanske i jermenske bolesnike, zbog čega je bio poštovan među ljudima.[4]

Holy Bukhara. Molla Nasraddin, 1911, br. 20. Umetnik I. Roter.

Uporedo sa tim, u to vreme su funkcionisale i apoteke u kojima se prodavalo bilje uvezeno iz Irana i Indije. Takve apoteke su bile u svakom gradu Azerbejdžana: Baku, Šamahi, Šuši, Agdam, Nahčivan, Lahij, Ordubad, Saljan, Lankaran itd. Mir-Baba Mir-Abdula oglu, otac uglednog azerbejdžanskog književnika Jusif Vazir Čamanzaminli imao je apoteku u Agdamu. U njegovoj apoteci prodate su 142 vrste lekova, od kojih je više od 100 napravljeno od lekovitog bilja. Sam Čamanzaminli, sin farmaceuta, opisao je svakodnevni život i prakse azerbejdžanskih iscelitelja iz 19. veka u svojoj pripoveci The Doctor.[4]

Takve apoteke su uglavnom bile u iranskom Azerbejdžanu.[2] Početkom 20. veka lečenje biljem bilo je dovoljno za širenje metoda lečenja u državi, ali iscelitelji su pojavu novih, savremenih lekova doživljavali kao nešto čudno.

Popularni azerbejdžanski časopis tog doba Molla Nasraddin, koji je bio od velike važnosti u medicinskom obrazovanju, kritikovao je takve ostatke prošlosti, ismevao zaostalost iscelitelja tog doba, njihov ne znajući tretman modernog znanja u medicini.[2] Na primer, karikatura Holy Bukhara (slikao je Azim Azimzade ) data je u 20. broju časopisa (1911).[13] Ovde je slika Buhara emira, koji sumnjičavo primenjuje preporuke lekara o novom leku.

Medicina u Azerbejdžanskoj Demokratskoj Republici[uredi | uredi izvor]

Godine 1918. Azerbejdžanska Demokratska Republika osnovala je Ministarstvo zdravlja koje je vodio dr. Rafjev. Tada su u Bakuu i Gandži otvorene desetine novih apoteka i bolnica.

Azerbejdžanski studenti u Parizu, 1920.

Mnogi studenti Azerbejdžanske Demokratske Republike poslati su na školovanje u inostranstvo, uglavnom u Nemačku, Sankt Peterburg, Moskvu, Kijev i druge gradove, gde su učili medicinu.[2]

Godine 1919. u Bakuu je osnovan državni univerzitet sa medicinskim fakultetom. Profesor V. I. Razumovski, ugledni hirurg, postao je prvi predsednik (do 1920). Tamo se predavala i istorija medicine. Osnovao je prvu pripremnu komisiju na kratak period. Prijemni ispiti su održani u avgustu iste godine i tako je prikupljen prvi kurs studenata, budućih lekara.[14]

Među prvih 29 alumnija medicinskog fakulteta 2. avgusta 1922. bila su samo trojica Azerbejdžanaca: A. Alakbarov, Džejran Sultanova i Adlija Šahtaktinskaja-Babajeva, koja je postala doktor nauka i profesor.[2]

Medicina u Azerbejdžanskoj SSR[uredi | uredi izvor]

Nakon uspostavljanja sovjetske vlasti, tokom 1920-ih, apoteke, u kojima se prodavalo bilje, su zatvorene, a rukopisi ispisani arapskim alfabetom su spaljeni. To je bio deo politike sovjetske sile sprovedene protiv islama (uglavnom u Azerbejdžanu i srednjoj Aziji).[2]

Zgrada instituta za fizioterapiju u Bakuu, 1930-ih.

Nariman Narimanov, koji je bio lekar, bio je i vođa novoosnovane administracije. Od 1920. do 1921. Agahusein Kazimov, a zatim 1935. Mir Movsum Gadirli bili su nacionalni komesari za zdravstvenu zaštitu u Azerbejdžanskoj SSR.[8]

Godine 1930. osnovan je azerbejdžanski državni medicinski institut i M. N. Gadirli je bio njegov prvi rektor. Istaknuti naučnici i profesori kao što su I. Širokorogov, S. Davidenkov, F. Ilin, Lev Levin, N. Ušinki, Malinovski i drugi dali su veliki doprinos razvoju instituta. Na ovom institutu su diplomirali naučnici među kojima su M. Mirgasimov, M. A. Topčubašov, A. M. Alijev, I. M. Ismajilzade i drugi, koji su azerbejdžanskoj medicini doneli slavu.[14]

Generalno, od 1920. do 1940. u Azerbejdžanu je osnovano stotine poliklinika, bolnica i apoteka. Akademici poput Mirasadule Mirgasimova i Mustafe Topčubašova i profesori poput Alibeja Alibejova, Kamila Balakišijeva i drugi bili su svetski poznati naučnici i lekari Azerbejdžana.[8]

Medicina u Azerbejdžanskoj Republici[uredi | uredi izvor]

U prvim godinama nezavisnosti situacija u zdravstvu bila je veoma loša u Azerbejdžanu. Vlada bi mogla da održi zdravstveni sistem samo uz podršku međunarodnih organizacija. Potrebna medicinska oprema, nedostatak lekova bio je veliki problem.

Nova faza u razvoju medicine započela je nakon što je Azerbejdžan stekao nezavisnost.[15] U sferi zdravstva uspostavljeno je više od deset zakona. U martu 1998. godine, Hejdar Alijev, bivši predsednik Azerbejdžana, potpisao je smernicu „O uspostavljanju državnog komiteta za reforme u sferi zdravstva”. U zemlji je uspostavljena jedinstvena državna politika, a poboljšan je i kvalitet medicinske usluge stanovništva. Čim su prihvaćeni zdravstveni programi koji su obuhvatali popravku i rehabilitaciju medicinskih ustanova, obezbeđivanje opreme, obezbeđivanje i lečenje građana besplatnim lekovima i preparatima, prihvaćeni su dijagnostički centri u regionima, posebno pokrivenost dece svim medicinskim uslugama.[16] Danas su medicinski centri i savremena farmaceutska industrija Azerbejdžana stvoreni na nivou svetskih standarda. U zemlji je razvijen nacionalni plan protiv bolesti poput side i tuberkuloze. Godine 2001. potpisan je smernik o obeležavanju 17. juna kao praznika poslodavaca u zdravstvu. Godine 2004. osnovano je azerbejdžansko udruženje istoričara medicine koje je 2005. bilo uključeno u međunarodnu uniju istorije medicine sa sedištem u Parizu. Prva nacionalna konferencija udruženja održana je 1. i 2. februara iste godine u Bakuu.[8] Poslednjih godina fondacija Hejdar Alijev pokrenula je niz projekata o lečenju dijabetesa, talasemije, kampanja davanja krvi i zaštiti zdravlja majki i deteta.

U Azerbejdžanu posluje oko 870 privatnih medicinskih kompanija i 2300 farmaceutskih organizacija. Zdravstveni sistem u savremenom Azerbejdžanu uključuje uglavnom primarnu zdravstvenu zaštitu, ambulantne i stacionarne usluge.

Godine 2012—2013. u zemlji je realizovano jedanaest prioritetnih zdravstvenih programa u ukupnom iznosu od 387,7 miliona manata. Godine 2013. iznos sredstava dodeljen zdravstvenom sistemu iz državnog budžeta povećan je jedanaest puta u poređenju sa 2003. Na osnovu ovog rasta stvoreno je ili obnovljeno do 500 zdravstvenih ustanova. Raspon najvažnijih zaliha lekova povećan je sa 60 na 166. Tokom poslednjih deset godina, stope smrtnosti su se smanjile; prirodno stanovništvo raste povećano.

U okviru kampanje za prevenciju bolesti „Mesec zdravlja”, koju je Ministarstvo zdravlja organizovalo u decembru 2012. pod sloganom „Za zdrav život”, medicinskim ustanovama koje obavljaju profilaktičke preglede obezbeđena je potrebna oprema i reagensi, tri miliona pacijenata su proverena i lečena.

Naučni hirurški centar M. Topčubašov prvi put je izvršio operaciju na otvorenom srcu za odrasle i decu u ovim godinama. U republičkoj kliničkoj urološkoj bolnici nazvanoj po M. Javadzadu transplantacija bubrega započeta je početkom 2000. godine.

Da bi se lečili pacijenti sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, više od 2000 pacijenata prima hemodijalizu u 27 centara i imaju odgovarajuće lekove. Preduzete su mere za poboljšanje kvaliteta medicinskih usluga koje se pružaju majkama i deci. Stopa smrtnosti novorođenčadi je u zemlji bila 16,7 2003. Godine 2013. ova cifra je bila 10,8. Odnos materinske smrtnosti smanjio se sa 18,5 na 14,9 u poređenju sa 2003.

Prema zakonu „O obrazovanju”, obuka lekara u zemlji se sprovodi kroz prebivalište, prihvaćeno u sistemu medicinskog obrazovanja većine zemalja sveta. Tokom 2012. godine oko 500 lekara je primljeno na boravak u različitim specijalnostima prolazeći kroz državnu komisiju za prijem studenata. Pored toga, u periodu 2009—2012. godine, 451 lekar i babica su se obučavali u privatnim i državnim klinikama u inostranstvu tokom 3—6 meseci.

Obuke su organizovane u Bakuu uz učešće stručnjaka iz različitih zemalja, a 1363 učesnika steklo je praktično znanje na ovim sesijama. Od 2003. doneto je dvanaest relevantnih odluka za povećanje plata medicinskih radnika.

U okviru Electronic Azerbaijan pokrenut je državni program „Elektronska zdravstvena kartica građana”. Trenutno postoji oko deset matičara različitih bolesti, jedinstveni registar kadrova, sistem elektronskog nadzora zaraznih bolesti, promet droga, dispečerska služba hitne medicinske stanice i drugi. Ministarstvo zdravlja pružilo je 38 e-usluga. Odeljak „Elektronska usluga” stvoren je na zvaničnoj veb stranici Ministarstva i postoji jedanaest elektronskih usluga.

Ministarstvo zdravlja sarađuje sa oko 40 zemalja. Pored toga, razvijen je program razvoja sanitarne i epidemiološke službe za 2015—2020, koji je preduzeo odgovarajuće mere za sprečavanje zaraznih bolesti. Akcioni plan koji pokriva 2013—2020. borbu protiv neinfektivnih bolesti (kao što su pušenje duvana, gojaznost, fizička aktivnost, alkoholizam itd). Nacionalni akcioni plan za ranu prevenciju i lečenje dečjih poremećaja je sprovedena 2014—2020.

Godine 2009. uveden je novi pristup kojim se nastoji definisati broj i vrsta osoblja potrebnog u sistemu na osnovu demografskih kriterijuma.

U julu 2009. vlada je izdala novi zakon o obrazovanju u okviru kojeg je Ministarstvo zdravlja moralo je da pripremi nacrt zakona o medicinskom obrazovanju do oktobra 2009. godine. Azerbejdžanski medicinski univerzitet jedini je pružalac dodiplomskog medicinskog obrazovanja u zemlji. Nekoliko nelicenciranih privatnih medicinskih škola radilo je krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, ali ih je Ministarstvo obrazovanja zatvorilo do 2005. godine. U 2013. godini godišnje se upiše oko 1020 studenata medicine u osam odeljenja.

Odeljenje za ljudske resurse, obrazovanje i nauku Ministarstva zdravlja, koje organizuje planiranje zdravstvenog osoblja, pruža podatke o slobodnim radnim mestima u zdravstvenim ustanovama. U skladu sa podacima o slobodnim radnim mestima, Ministarstvo zdravlja traži od azerbejdžanskog medicinskog univerziteta da im obezbedi medicinsko osoblje. Univerzitet šalje diplomce na odgovarajuće specijalističke prakse.

Od 1. februara 2008. vladine medicinske ustanove pružaju besplatnu medicinsku pomoć stanovništvu, uputstvom koje je potpisao Ogtaj Širinov, ministar zdravlja Azerbejdžana. U novembru 2009. azerbejdžanski lekari izveli su prvu operaciju na srcu radi sprečavanja aritmije.[17]

Tokom poslednjih godina puštene su u rad 43 nove bolnice i dijagnostički centri, 46 ambulantnih poliklinika, četiri restauratorska centra za invalide i dvanaest dijagnostičkih i zdravstvenih centara. Godine 2013. izgrađeno je 30 zdravstvenih ustanova i pet poliklinika.[15] Pokazatelji dugovečnosti i nataliteta poboljšani su zbog razvoja leka u zemlji.

Medicinska obuka[uredi | uredi izvor]

U Azerbejdžanu postoji osam škola za negu koje sarađuju sa Ministarstvom zdravlja. Biti medicinska sestra ne zahteva u ovoj zemlji visoko obrazovanje. Kandidati mogu postati završavanjem škole za medicinske sestre. Diplomiranim medicinskim sestrama uručuju se strukovne diplome. Godine 2008. ukupan godišnji prijem u sve škole za negu bio je 1950. Postdiplomsko obrazovanje za medicinske sestre pruža se kroz tri škole za negu koje se nalaze u Bakuu, Gandži i Mingečeviru. U zavisnosti od specijalnosti, osposobljavanje se zahteva svakih pet godina. Trajanje kursa je od pet dana do dva meseca. Godine 2008. oko 2200 medicinskih sestara je završilo ovu obuku.

Lekari bi trebalo da učestvuju u obukama usavršavanja svakih pet godina koje organizuje azerbejdžanski institut. Godine 2008. više od 2700 lekara je pohađalo različite osvežavajuće obuke koje je organizovao institut. U isto vreme međunarodne organizacije poput Unicefa, United Nations Population Fund, Svetske zdravstvene organizacije, agencije SAD za međunarodni razvoj itd. Takođe su organizovale i finansirale različite treninge o brizi o majkama, primarnoj zaštiti i prvoj pomoći, planiranju porodice i reproduktivnom zdravlju, primarnoj zaštiti i javnom zdravstvu i druge. Obuke su trajale od 22 do 30 meseci u zavisnosti od profila specijalnosti.[18]

Sanitarno-epidemiološka služba[uredi | uredi izvor]

Javne zdravstvene usluge pružaju različite agencije, uključujući sanitarno-epidemiološku službu, centar za javno zdravlje i reforme Ministarstva zdravlja, nacionalni centar za sidu i druge strukture.

Sanitarna epidemiološka služba definiše sanitarne i higijenske norme i propisi uključuju vodu za piće, sanitarne uslove, higijenu životnog i radnog prostora, higijenu hrane kao što su proizvodnja, distribucija, skladištenje, prodaja i rukovanje prehrambenim proizvodima, higijena rada i životne sredine i higijena zračenja. Delatnost službe takođe uključuje kontrolu nad državnim sanitarnim nadzorom i epidemiološkim istragama, socijalno-higijensko praćenje, sprečavanje i uklanjanje zaraznih i parazitarnih bolesti i trovanja hranom, planiranje sanitarno-higijenskih i protiv epidemijskih aktivnosti, pregled sanitarno-epidemiološke situacije, kontrolu kvaliteta životne sredine, fizički razvoj i morbiditet stanovništva, sprovođenje programa o zdravlju stanovništva.

Sanitarna epidemiološka služba sastoji se od dve strukture: službe inspekcije sanitarnog epidemiološkog nadzora i centra za higijenu i epidemiologiju. Prvi kontroliše aktivnost specijalizovanih higijenskih i epidemioloških centara, kao i sprovođenje državnog sanitarnog nadzora.

Higijenski i epidemiološki centar pruža organizaciono-metodološki nadzor u oko 83 okruga i grada. Centar je odgovoran za higijenu i epidemiologiju vodnog transporta.

Farmaceutski sektor[uredi | uredi izvor]

Od 2006. godine farmaceutski sektor aktivno deluje. Ovaj sektor prilagođen je zakonima o farmaceutskoj delatnosti i proizvodima, prometu opojnih droga, psihotropnih supstanci i njihovih prekursora, osnivanju i delovanju apoteke, analitičkom ekspertskom centru za lekove, pravilima o državnoj registraciji lekova i upravljanju registrom, spisku lekovi bez recepta.

Između 1996. i 2005. godine, odeljenje za licenciranje i medicinsku opremu Ministarstva zdravlja registrovalo je i odobrilo farmaceutske proizvode. Godine 2005. osnovan je centar za inovacije i snabdevanje radi provere kvaliteta lekova, kao i za obezbeđivanje zdravstvenih organizacija. Centar takođe licencira farmaceutske subjekte.

Azerbejdžanski industrijski park Piralahi je važan centar za lokalnu proizvodnju farmaceutskih proizvoda.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Ahmedova Vafa Šamilь gыzы, dissertant Azerbaйdžanskogo gosudarstvennogo universiteta stroitelьstva i arhitekturы. (16. 2. 2009). „Arheologičeskie materialы v azerbaйdžanskoй narodnoй medicine.”. jurnal.org. Arhivirano iz originala 16. 4. 2012. g. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z Dr. Nigar Efendiyeva, medical historian at the Academy of Sciences. (zima 1995). „Medicine in Azerbaijan. A Brief Historical Overview.”. azer.com. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  3. ^ „Rosa canina”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Pristupljeno 16. 12. 2017. 
  4. ^ a b v g Farid Alekperli, doktor istoričeskih nauk. (2006). „Istoriя medicinы v Azerbaйdžane.”. Veb-stranica Farida Alekperli. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  5. ^ Avesta. Svящennaя kniga zoroastriйskogo učeniя. Tehran. 1967. str. 47. 
  6. ^ Z. I. Яmpolьskiй. „Albaniя Kavkazskaя.”. 
  7. ^ a b v Farid Alekperli, doktor istoričeskih nauk. (2006). 1001 sekret Vostoka. Baku. str. 4. 
  8. ^ a b v g d đ e ž Farid Alekperli, doktor istoričeskih nauk. (2006). „Hronologiя azerbaйdžanskoй medicinы.”. alakbarli.aamh.az (Veb-stranica Farida Alekperli). Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  9. ^ a b v g Bюro ЮNESKO v Moskve (2006). „Srednevekovыe rukopisi po medicine i aptečnomu delu.”. unesco.org. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  10. ^ Nicholas Rescher, «The development of Arabic logic», University of Pittsburgh Press, 1964. p. 157:
  11. ^ „Medicinskie rukopisi srednevekovogo Azerbaйdžana” (PDF). 
  12. ^ Communication and Information Sector's news service. (13. 6. 2006). „Conference on traditional medicine and pharmacy in medieval manuscripts in Baku opened”. UNESCO. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  13. ^ "Molla Nasreddin" (1911 g., № 20). „Svящennaя Buhara.”. Zerrspiegel. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  14. ^ a b „Istoriя Azerbaйdžanskogo medicinskogo universiteta.”. Oficialьnый saйt Azerbaйdžanskogo medicinskogo universiteta. 16. 10. 2009. Arhivirano iz originala 9. 1. 2012. g. 
  15. ^ a b Iskender Guliev, direktor centra monitoringa "Pravo vыbora". (2. 2. 2010). „Sistema zdravoohraneniя Azerbaйdžana podvoditsя pod urovenь mirovыh standartov.”. azeri.ru. Arhivirano iz originala 16. 4. 2012. g. 
  16. ^ „Səhiyyə tarixi”. sehiyye.gov.az. 
  17. ^ Kəmalə Məmmədova (2009). „Azərbaycanda ilk dəfə ürək aritmiyası əməliyyatı aparılıb”. ANS TV. Arhivirano iz originala 2012-04-16. g. 
  18. ^ „Health system review” (PDF). 2010. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 05. 2021. g. Pristupljeno 2020-09-29. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медицина_у_Азербејџану&oldid=27510304”