Mrki medved

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mrki medved
Mrki medved na Aljasci
Mrki medved na Aljasci
Otisak šape
Otisak šape
Sistematika
carstvo: Animalia
tip: Chordata
klasa: Mammalia
red: Carnivora
porodica: Ursidae
rod: Ursus
Binomijalna nomenklatura
Ursus arctos
Linnaeus, 1758
Areal mrkog medveda
Areal mrkog medveda
Ekologija taksona

Mrki medved (lat. Ursus arctos) je zver iz porodice medveda.

Medved je najnezgrapnija i najteža zver Evrope. Pokreti mu deluju nespretnije nego što stvarno jesu. Njegova silna snaga i jake kandže olakšavaju mu pešačenje. Penje se po stenama a može da se popne i na drvo. Ne plaši se vode i često ulazi u nju da se rashladi. Više je upućen na biljnu nego na životinjsku hranu mada jednostavno jede(ždere) sve što je jestivo. Obožava med, a sa vremena na vreme uhvati i neku ribu. Ako je navikao na životinjsku hranu postaje grabljivac u pravom smislu te reči. Tada progoni sve veće životinje (ovce, konje i različitu divljač)- Zimu provodu u snu u svom brižljivo spremljenom brlogu, gde ženka tokom zime donosi na svet 1-3 mečeta, koja nisu teža od pomorandže. Medvedići su vrlo zabavne životinje. Vole da se igraju, trčkaraju naokolo i izvode svakakve vralogije. Ženka je brižna i stroga majka koja često zna da udari po stražnjici neposlušno meče.

[1]

Nekada je mrki medved bio rasprostranjen po čitavoj Evroaziji i Severnoj Americi. U Evropi, nikada nije živeo jedino na Islandu i na Sredozemnim ostrvima – Sardiniji, Korzici i Kipru. Danas je u zapadnoj Evropi praktično istrebljen, a preostale populacije su male, međusobno odvojene i u nestajanju. Stabilne populacije mrkog medveda održane su u centralnoj i istočnoj Evropi i u Skandinaviji. Ograničena veličina raspoloživog staništa i velik prostor potreban za život svakog medveda, onemogućavaju značajniji rast populacija, zbog čega se ovaj medved svrstava u retke i zaštićene vrste.

Mrki medvedi su nekada nastanjivali nizijske šume, poplavne i travnate doline. Vremenom čovek je medveda potisnuo u brdska pošumljena područja. Presudnu ulogu za opstanak medveda imaju belogorične šume (bukva, hrast, kesten), područja gustiša i livada. Posebno je važna mogućnost kretanja medveda u svim smerovima uključujući i zone različitih nadmorskih visina. Medved svake noći traži hranu, a danju se povlači u mirna i gusto obrasla područja gde pravi dnevni ležaj. U proleće posećuje niža područja sa ranijom vegetacijom, a u jesen zalazi u šume sa velikim količinama hranljivih plodova – bukvica, kesten, žir. Zimi se povlači u teško pristupačna i mirna područja radi brloženja. Veoma je važno da medved ima pristup svakom delu staništa, kako životni ciklus ne bi bio poremećen. Najmanja površina staništa za jednog mrkog medveda je 250 km².

[2]

Mrki medved ima zdepasto telo koje se završava kratkim repom, šiljatu njušku, zaobljene uši, snažne vilice, i jake, oštre zube. Većina mrkih medveda ima izrazitu grbu na leđima. Ima strahovitu snagu. Čeljustima može odvući plen težak i do 300 kg. Iako izgleda nezgrapno, veoma je spretan. Može se kretati uspravno na zadnjim nogama, trčati, penjati po drveću i strmim stenama, i dobro plivati. Pošto živi na različitim staništima, tako mu i veličina varira. Većina mrkih medveda teška je između 130 i 300 kilograma. Odrasle ženke mrkog medveda koje žive u Evropi teže prosečno 100 kg, a mužjaci 150 kg, dok pojedini primerci pređu i 300 kg.

Grizli medved i sibirski mrki medved teže između 350 – 400 kg. Mrki medved sa ostrva Kodijak je verovatno najveći i može težiti do 800 kilograma, a kada se uspravi na zadnje noge visok je 3,7 m. Tokom godine težina medveda varira, najveća je u kasnu jesen pred brloženje, a najmanja početkom leta odnosno krajem sezone parenja. Telo im je prekriveno dugom dlakom i gustom poddlakom, koja je leti ređa nego zimi. Boja dlake znatno varira od područja do područja. Najčešće je u svim varijantama mrke boje, ali može biti i sivkasta, plavkasta ili skoro crna. Obično su jednobojni. Na prstima nogu su kandže koje su na prednjim nogama posebno dugačke (5 do 6 cm.) i snažne. Njima medved raskopava zemlju, trule panjeve i mravinjake, prevrće kamenje, ubija i kida plen.

[3]

Mrki medvedi su svaštojedi. Ishrana im varira u zavisnosti od doba godine i teritorije na kojoj se nalaze. Iako spadaju u mesoždere, medvedi oko 95% svojih potreba zadovoljavaju biljnom hranom – jedu bobice, voće, korenje, trave, mladi kukuruz, žir bukve, kesten. Ostatak njihove hrane sačinjavaju beskičmenjaci, riba i strvine većih životinja. Ponekad napada i krupnije sisaresrndaće, jelene, losove. U severnoj Americi ponekad ubije i pojede znatno manjeg Američkog crnog medveda.

[4]

Mrki medvedi žive usamljeničkim životom. Oni su strogo teritorijalne životinje. Mužjak se približava ženki samo u sezoni parenja. Često se teritorija jednog mužjaka preklapa sa teritorijom više ženki. Medvedi se pare od kraja maja do polovine jula. Mužjaci tada prelaze velike udaljenosti, međusobno se bore ako se nađu uz istu ženku, a svaki se trudi da oplodi što više njih. Ženka se u jednoj sezoni može pariti sa više mužjaka, pa postoji mogućnost da svi mladi iz jednog legla ne budu od istog oca. Mladi se rađaju usred zime, za vreme brloženja. Mužjak je posebno opasan po mladunce i često ih ubijaju, kako bi podstakli ženku na ponovno parenje.

Medved zimu provodi u posebno odabranom i pripremljenom brlogu. Većina brloga u našim krajevima je u manjim šupljinama stena, a manji broj između žila korenja velikih stabala, ili na otvorenom odnosno pod krošnjama velikih stabala. U brlogu medved pripremi udoban ležaj od suve trave, lišća i grančica. U njega se uvuče pre nego što padne sneg, kako ga ne bi odao tragovima. Kada je siguran u svoju bezbednost, zaspi i budi se tek u proleće. To nije pravi zimski san, već više mirovanje, odnosno neaktivnost, pri čemu se mogu vrlo lako probuditi. Neophodnu energiju crpi isključivo iz zaliha sala, zadržavajući telesnu temperaturu na oko 35°C. Skotne ženke u prvoj polovini januara rađaju jedno do četiri mladunčeta mase oko 350 gr. Oni su potpuno slepi i bez dlake. Zavisni su od neposrednog kontakta sa telom majke koja ih greje i hrani mlekom. Mladi sisaju do početka aprila kada napuštaju brlog i slede majku u potrazi za hranom. Sa njom provode prvu godinu života i sledeću zimu u brlogu, a odvajaju se od nje kada se ona ponovo pari. Ponekad, nakon parenja, majka dopušta prošlogodišnjim mladuncima da je prate do jeseni, kada pravi novi brlog gde će okotiti novo leglo.

Mrki medved živi povučeno i samo izuzetno može postati agresivan prema čoveku i drugim životinjama, a u tome prednjači severnoamerički medvedi. Evropski mrki medved je mirniji i radije izbegava ljude, ali ženke postaju opasne u vreme odgajanja mladih.

  1. == Rasprostranjenost i stanište ==
  2. == Opis ==
  3. == Ishrana ==
  4. == Životni ciklus ==