Портал:Medicina/Izabrani članak 2010.
Izabrani članci [uredi izvor]
Januar[uredi izvor]
Nekrotizirajući fasciitis, (lat. Fasciitis), nekroza vezivne opne je ozbiljna bakterijska infekcija mekih tkiva i fascija (tankih vezivnih opni koje obavijaju ili prekrivaju mišiće ili druge organe). Nekroza fascija se takođe naziva i hemolitička streptokokna gangrena, akutna kožna gangrena, bolnička gangrena, gnojna upala fascija i sinergistički nekrotizirajući celulitis. Furnijerova gangrena je takođe oblik nekroze fascija lokalizovana u skrotumu i perinealnoj oblasti.
Bolest je obično povezana sa povredom (nagnječenjem, manjom opekotinom, ujedom insekta) ili se javlja kao komplikacija hirurške rane ili mnogih hroničnih bolesti, trovanja, porođaja itd. Kod ove bolesti usled razmnožavanja bakterija nastaje oslobađanje toksina i enzima koji dovode do formiranja tromboze (zgrušavanja krvi) u krvnim sudovima, što ima za posledicu poremećaj u snabdevanju tkiva kiseonikom (hipoksija) i izumiranja (nekroza) mekih tkiva i fascije.
Nekrotizujući fasciitis može biti izazvan samo jednim tipom bakterija (monomikrobni oblik infekcije), najčešće hemolitičkim streprokokom, ili kombinacijom više tipova bakterija (polimikrobni oblik infekcije); kao što su; Streptococcus pyogenes - (streptokoke grupe A), Staphylococcus aureus - (stafilokoke), Vibrio vulnificus, Clostridium perfringens - (Klostridije), Bacteroides fragilis, Escherichia coli (Ešerihija koli) itd. Monomikrobni oblik infekcije javlja se u 10%, a polimikrobni u 90% slučajeva nekrotizirajućeg fasciitisa.
Februar[uredi izvor]
Dekompresiona bolest (DB) ili aeroembolizam ili disbarizam je oboljenje koje nastaje posle nagle dekompresije (promene pritiska gasova) u kesonima, ronjenju, avijaciji i astronautici. Osnovni uzročnik bolesti su gasni mehurići azota koji iz rastvorljivog stanja u krvi i tkivima prelaze u gasne mehuriće i pri tome se nagomilavaju u telesnim tečnostima i tkivima. Dekompresiona povreda se može javiti kao rezultat dekompresije od velikih dubina mora do visina svemira.
U zavisnosti od toga gde je došlo do nakupljanja mehurića, zavisi i u kojim tkivima i organima će doći do poremećaja. Ti poremećaji mogu preći u bolest ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere. Postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili asimptomatski dekompresioni poremećaji mogu dovesti i do nepovratnog organskog i funkcionalnog oštećenja organizma.
Mart[uredi izvor]
Sida je bolest koja predstavlja poslednji stadijum infekcije organizma virusom humane imunodeficijencije (HIV), a karakteriše je progresivno slabljenje imunskog sistema što pojedince čini podložnim širokom sprektru infekcija i tumora. Sida je akronim od francuskog naziva za sindrom stečenog imunološkog deficita (fr. Syndrome d'immunodéficience acquise), a AIDS od engleskog naziva Acquired Immunodeficiency Syndrome.
Postoji razlika između pojmova HIV pozitivna osoba i osoba obolela od side. To su dve povezane ali različite stvari, koje se često pogrešno poistovećuju. HIV pozitivna osoba je zaražena virusom (HIV-om), ali to još uvek ne znači da ima sidu. Do pojave bolesti može da prođe vremenski period od dve do deset godina. HIV pozitivna osoba može da izgleda potpuno zdravo, sposobna je za rad ili bilo koju drugu aktivnost, poput zdravih pojedinaca.
April[uredi izvor]
Visinska bolest, bolest visina, je skup znakova i simptoma koji zajedno opisuju razne poremećaje i njihove komplikacije koje nastaju u organizmu u toku boravka na velikim visinama (najčešće iznad 2.500 metara iznad mora). Nastaje češće pri brzom usponu koji ne dozvoljava telu da se prilagodi uslovima koji vladaju na visini. U većini slučajeva radi se o blagom poremećaju, koji se manifestuje; glavoboljom, gubitakom apetita mučnininom, otežanim disanjem, brzim zamaranjem i u većini slučajeva ne zahteva intervenciju lekara. Retko napreduje u moždani i plućni edem), koji mogu izzazvati teške posledice u organizmu, pojavu kome i smrt (ako se bolest pravovremeno ne prepozna). Najbolji način sprečavanja visinske bolesti je pravilan uspon pri čemu se ostavlja dovoljno vremena organizmu za aklimatizaciju. Lečenje visinske bolesti podrazumeva prestanak daljeg uspona, brzi silazak na što nižu nadmorsku visinu, naročito ako znaci i simptomi ne prolaze ili se pogoršavaju. Kiseonik i lekovi služe kao pomoć pri silasku.
Maj[uredi izvor]
Trovanje kiseonikom, intoksikacija kiseonikom, je neželjeno-štetno dejstvo kiseonika koji on može izazvati u ćelijama i tkivima živih bića. To je pravi paradoks da kiseonik koji je neophodan za život ćelije može biti i njen otrov.
Kao rezultat disanja,povišene koncentracije kiseonika u organizmu živih bića nastaje hiperoksija, višak kiseonika u tkivima. Iako je terapija kiseonikom korisna u mnogim poremećajima-bolestima, njegova nekontrolisana upotreba može dovesti do trovanja, u uslovima hiperoksije, koji obično uključuju; promene na centralnom nervnom sistemu (CNS), plućima i očima. Zato je za bezbednu primenu kiseonika potrebno; odgovarajuće znanje o mogućim štetnim uticajima, njegova jasno definisana (pravilno dozirana) upotreba i stalni monitoring (praćenje) vitalnih parametara pacijenata, u cilju pravovremenog prepoznavanja početnih manifestacija trovanja.
Juni[uredi izvor]
Vazduhoplovna medicina je grana preventivne medicine i medicine rada i značajna komponenta vazduhoplovne bezbednosti i kosmičkih istraživanja.
Vazduhoplovna medicina proučava, uticaj letenja vazduhoplova i sredine u kojoj se ono obavlja na organizam pilota, astronauta pratećeg vazduhoplovnog osoblja, padobranaca, putnika u vazdušnom transportu, i u praksi primenjuje specifične metode preventivno medicinske zaštite u sprečavanju negativnog uticaja letenja i boravka u svemiru na život i zdravlje čoveka i nastanak vanrednih događaja i katastrofa, koje karakteriše veliki gubitak ljudskih života, materijalnih dobara i poremećaj ekoloških sistema.
I pored postojanja mnogih problema, i visoko rizičnih situacija, sa kojima se svakodnevno, u svom okruženju, susreću pripadnici avijacije i astronauti za vreme boravka u zemljinoj atmosveri i svemiru, lekari vazduhoplovne medicine su samo deo mnogih visoko obučenih pojedinca koji rade na minimiziranju mnogih nuspojava u vazduhoplovstvu i svemirskim istraživanjima, tako da čovek može i dalje da ima nadmoć u vazdušnom prostoru.
Juli[uredi izvor]
Dispneja, (lat. dyspnoe), glad za vazduhom, zaptiv, teškoća u disanju, je nedostatak vazduha praćen subjektivnim osećajem otežanog disanja, kao posledica nesklada između ventilacije i potreba za vazduhom. To je generički termin kojim se označavaju mnogi patofiziološki poremećaji koji mogu da rezultiraju različitim kvalitetima respiratornih tegoba, i služe da bliže opišu određenu dijagnozu.
Veliki broj ljudi tokom svog života često nije svestan da pati od poremećaja disanja (ili dispneje). Različita fiziološka stanja mogu dovesti do neprijatnog osećaja nedostatka vazduha. Tako na primer svaki čovek ako počne da razmišlja o svom disanju odmah započinje sa malo dubljim disanjem, jer se kod njega javlja subjektivni osećaj dispneje. Osoba koja reaguju izraženim strahom, „neurozom srca“ i sličnim poremećajima, u određenim situacijama mogu da reaguju tzv. „emocionalnom dispnejom“, koja može biti toliko izražena, da imaju hiperventilaciju praćenu tetaničnim grčevima zbog alkaloze.
Avgust[uredi izvor]
Hiperbarična medicina je specifična medicinska disciplina koja proučava i u praksi primenjuje povoljne terapijske efekte kiseonika pod povišenim pritiskom i atmosfere povišenog pritiska uopšte.
Hiperbarična medicina se zasniva na prirodnom leku: čistom (100%) medicinskom kiseoniku koji se primenjuje pod uvećanim pritiskom, (većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar) u tzv. hiperbaričnim komorama.
Na prvom svetskom kongresu medicine u Amsterdamu dr J. H. Jakobson iz bolnice Maunt Sinaj, svoje izaganje započeo je rečima: „ Primena kiseonika pod povišenim pritiskom višim od atmosverskog pritiska predstavlja napredak koji se po značaju može porediti sa otkrićem transfuzije krvi i antibiotika “.
Septembar[uredi izvor]
Multipla skleroza (MS), ( lat. Sclerosis multiplex) je neurodegenerativno oboljenje i autoimuna bolest koja prvenstveno "napada" belu masu centralnog nervnog sistema. Multipla skleroza zahvata aksone, dugačke produžetke nervne ćelije, na kojima pojedini delovi mijelinskog omotača zapaljenski reaguju i propadaju. Stoga se multipla skleroza smatra zapaljensko, demijelinizirajućom bolešću izazvanom imunološkim promenama nepoznate etiologije. Kad je određeni deo mijelinskog omotača zapaljen i oštećen, prenošenje impulsa kroz akson je poremećeno, usporeno ili isprekidano, zbog čega poruke iz mozga dolaze na "cilj" sa zakašnjenjem, "greškama" ili ih uopšte nema (izostaju). Bolest je vrlo promenljivog toka, ispoljava se neurološkim simptomima i znacima i karakterišu je česta pogoršanja različitog stepena, koja se smenjuju sa naglim poboljšanjima kliničke slike (remisija bolesti). Nastanak multiple skleroze prate mnogi poremećaji različitog stepena, od blage ukočenosti i otežanog hodanja, do potpune oduzetosti, slepila, itd.
U svetu od multiple skleroze boluje oko milion ljudi i to uglavnom u razvijenim zemljama sveta. Bolest je nešto češća kod žena nego kod muškaraca (3:2).
Oktobar[uredi izvor]
Diskus hernija, (лат. Prolapsus nuclei pulposi, енгл. Spinal disc herniation, Protrusio disci, Prolapsus disci), prolaps međupršljenskog diska, ekstruzija diska, kičmena kila, je bolest međupršljenskog diska kičmenog stuba, koja nastaje kao posledica prolapsa (hernijacije) i prodora želatinoznog jezgra međupršljenskog diska u međupršljenske otvore (lat. foramina intervertebrales) gde vrši pritisak na korenove spinalnih živaca, a ponekad i centralno u spinalni kanal i prostor u kome se nalaze kičmena moždina i kauda ekvina koje takođe kompromuje. Za razliku od protruzija (ispupčenja) diska kod ovog poremećaja dominira delimični ili u potpuna ruptura hrskavica fibroznog prstena diska (лат-anulusu fibrosus) sa prolapsom jezgra (лат-anulus pulposus), dok zadnji uzdužni ligamenti kičme mogu da ostanu netaknuti (tzv. subligamentarna herniacija diska).
Uzrok diskus hernije je; često fizičko preopterećenje već postojećih oštećenje međupršljenskog diska, herniacija diska, reumatične i zapaljenjske bolesti, ali i bezuzročna koja nastaje bez uticaja ikakvih spoljnih uzroka. Simptomi diskus hernije su; jak bol, najčešće lokalizovan u leđima i udovima, iradijacija bola, ukočenost i ponekad paraliza. Lečenje je konzervativno, u većini slučajeva moguće, a kod težih i operativno.
Novembar[uredi izvor]
Sistemska skleroza (SSc), (engl. systemic sclerosis, systemic scleroderma), od (grč. „sklerosis“) - što znači tvrdoća, i (grč. . „derma“) - što znači koža, ili doslovno prevedeno tvrda koža, je hronična sistemska autoimunska bolest, koju karakteriše oštećenje malih krvnih sudova kože i unutrašnjih organa i povećano stvaranje vlakana vanćelijskog veziva i njihovo taloženje u zidovima krvnih sudova, kože i unutrašnjih organa. Taloženje vlakana vanćelijskog veziva manifestuje se kliničkom slikom bolesti - tvrdom, zadebljalom kožom (sklerodermija) i promenama na visceralnim organima. Težina bolesti zavisi od stepena oštećenja važnih unutrašnjih organa, pre svega bubrega, pluća, srca i digestivnog sistema. Sistemska skleroza se najčešće javlja kod osoba između 30 i 50 godina života i tri do četri puta je češća kod žena. Prevalenca bolesti je 10-20 slučajeva na 100.000 osoba, a incidenca je 1-2 slučaja na 100.000 osoba godišnje.
Decembar[uredi izvor]
Hiperhidroza, (engl. Hyperhidrosis), je prekomerno i nekontrolisano znojenje koje prevazilazi potrebe normalne termoregulacije ili termohomeostaze organizma.
Prekomerno znojenje, je značajan medicinski problem, najčešće prisutan kod mlađih ljudi. Osobe sa hiperhidrozom se ne mogu smatrati bolesnicima u pravom smislu te reči, jer preterano znojenje nije bolest, već stanje od kojeg se ne umire, ali predstavlja za pojedice značajan psihološki i socijalni problem... „Osobe sa ovim problemom izbegavaju kontakte sa drugim osobama zbog stalno vlažnih dlanova, nose široku tamnu odeću kod pojačanog znojenja ispod pazuha, polako se povlače u sebe, postaju nesigurne, otuđujući se od društva...
Hiperhidroza se najčešće javlja već u detinjstvu ili pubertetu, gotovo svakodnevno u obliku nekontrolisanog prekomernog znojenja dlanova, pazušnih jama, lica i tabana. Kako Svetska zdravstvena organizacija smatra da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već i socijalno i psihološko blagostanje, hiperhidrozu ipak možemo smatrati jednom vrstom bolešću.