Pređi na sadržaj

Rano odojaštvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o
Razvoju čoveka
Faza razvoja
Biološke prekretnice
Razvojni periodi
Teorije o razvoju

Rano odojaštvo predstavlja period razvoja tek rođenog deteta. Ovaj period počinje odmah nakon rođenja i završava se oko 2 ½ meseca kasnije kada akumulirane promene koje su se odigrale u centralnom nervnom sistemu i iskustvo koje je beba stekla zajedno omoguće nove oblike ponašanja i kvalitativno drugačije socijalne odnose između odojčeta i roditelja. Zajedničko povezivanje promena u različitim domenima je vrsta kvalitativne reorganizacije u razvoju koju smo nazvali bio-socio-bijevioralni preokret.[1]

Najranije sposobnosti[uredi | uredi izvor]

Početkom dvadesetog veka, psihološko shvatanje naginjalo je u Lokovom pravcu. Filozof i psiholog Vilijam Džejms sumirao je ovo stanovište kada je opisaosvet koji beba doživljava kao „zujeću, šarenu zbrku.“ Nove okolnosti koje dočekuju bebu na rođenju mogu zaista biti zbunjujuće, ali istraživanja u poslednjih nekoliko decenija pokazuju da odojčad nikako nisu „prazne ploče“. Ona se rađaju sa neverovatnim sposobnostima da pokrenu svet oko sebe i da se ponašaju na način koji će im obezbediti opstanak.[1]

Procesi opažanja[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Procesi opažanja kod novorođenčadi

Čulni sistemi organizma su njegova primarna sredstva putem kojih prima informacije iz sredine. Normalne, donešene (rođene na vreme) bebe ulaze u svet sa funkcionalnim svim čulnim sistemima, ali nisu svi ovi sistemi na istom nivou zrelosti. Razlike u brzini kojom se različiti organski sistemi razvijaju produžava heterohroniju na koju smo ukazali u vezi sa fetalnim periodom i koja će se nastaviti tokom razvoja deteta. Osnovna metoda koja se koristi za utvrđivanje čulnih sposobnosti odojčeta jeste uvođenje neke promene u sredinu i posmatranje njenih efekata na fiziološke procese deteta ili njegovo ponašanje. Istraživač može, na primer, da uvede zvuk ili trepćuće svetlo i da posmatra pokazatelje – okretanje glave, promene u moždanim talasima ili promenu brzine sisanja – da ga je odojče opazilo. Ponekad istraživači uvedu dva stimulusa istovremeno da bi utvrdili da li će beba jednom posvetiti više pažnje nego drugom. Ako je tako, verovatno beba može da razlikuje stimuluse, i možda čak preferira onaj kome je posvetila više pažnje.[1]

Druga široko korišćena tehnika jeste da se najpre stimulus ponavlja sve dok beba ne prestane da obraća pažnju na njega. Ovaj obrazac reagovanja se naziva habituacija. Tada se promeni neki aspekt stimulusa: frekvencija zvuka, jezik koji se govori, ili raspored elemenata u vidnom polju. Ako se bebino interesovanje povrati, istraživač može da zaključi da je beba opazila promenu. Ponovno obraćanje pažnje nakon što je promenjen neki aspekt stimulusa naziva se dehabituacija. Ako odojče i dalje ignoriše stimulus bez obzira na promenu, istraživač ne može biti siguran da je promena u stimulusu opažena ili ne.[1]

Emocije[uredi | uredi izvor]

Gladna beba viče i plače.

Emocije – emotivni ton, o kome se nekad govori kao o afektu, kojim osoba reaguje na uslove sredine je važan aspekt ljudskog psihološkog funkcionisanja. Pored obojenosti koju emocije daju iskustvu, one imaju dve osnovne adaptivne funkcije: da motivišu i da komuniciraju.[2] Emocije nas motivišu dajući nam energiju, pobuđujući nas u odnosu na određenu informaciju u sredini, i pripremajući nas da reagujemo na određeni način. Na primer, kada nas nešto uplaši, naša čula postaju osetljivija i postajemo napeti, spremni da se borimo ili bežimo. Emocionalni izrazi takođe komuniciraju drugim ljudima kako reagujemo na situaciju – što je važna funkcija za bespomoćno i neartikulisano novorođenče.

Biheviorista Džon Votson,[3] rani pobornik ideje da su bebe rođene sposobne da osete emocije, smatrao je da bebe imaju tri primitivne emocije: strah, bes i ljubav. Prema Votsonu, ove emocije se odražavaju u načinu na koji bebe reaguju na određene događaje. Strah je pokrenut pretećim dražima, i uzrokuje da bebe plaču ili ščepaju nekog; bes se pokreće kada je bebino tekuće ponašanje sprečeno i one reaguju ukrućivanjem tela i zadržavanjem daha; ljubav se podstiče umirujućom stimulacijom, koja navodi bebu da se osmehne. U modernoj verziji Votsonovih ideja, Kampos i njegove kolege[4] veruju da emocije prisutne od rođenja uključuju zadovoljstvo, bes, gađenje, iznenađenje i možda strah i tugu. Oni emocije definišu kao stanje centralnog nevrnog sistema povezano sa karakterističnom konfiguracijom emotivnog tona i spoljnog izraza (izraz lica, intonacija i pokreti tela). Po njihovom mišljenju, emocije su odgovori na posebne odnose između bebinih ciljeva i događaja s kojima se beba sreće. Na primer, ako se bebama da nešto kiselo kada su gladne, one će biti iznenađene, a zatim mogu biti zgađene i besne.

Temperament[uredi | uredi izvor]

Vrlo rašireno uverenje o ljudskoj prirodi je da se ljudi međusobno razlikuju i da su dosledno slični sebi u načinu na koji reaguju na svet oko sebe i u kvalitetu njihovog dominantnog raspoloženja. Ove stabilne razlike obuhvaćene su terminom temperament.[5] Veoma raznovrsne karaktersitike smatrane su dokazima o temperamentalnim kvalitetima beba. One uključuju nivo aktivnosti novorođenčeta, koliko se lako uznemiri, intenzitet reakcija, njegovo karakteristično reagovanje kada se desi nešto neobično i njegovu sociabilnost.[6] Mnogi razvojni psiholozi veruju da ove temperamentalne karakteristike postoje od rođenja i da su važan izvor kontinuiteta u razvoju. Međutim, pokazalo se da je ove karakteristike teško naučno utvrditi.[6]

Pionirska istraživanja temperamenta i razvoja sproveli su Tomas, Čes i njihovi saradnici.[7] Njihov rad imao je ogroman uticaj tokom godina, i zbog tehnika koje su koristili za procenu temperamenta i zato što su pratili razvoj dece do ranog zrelog doba. Istraživači su tražili od roditelja da periodično ispunjavaju upitnik, počevši vrlo brzo nakon rođenja deteta. Upitnik je sadržao pitanja kao što su kako je dete reagovalo na prvo kupanje, na mokre plene i na prvi ukus čvrste hrane. Kako su deca rasla, upitnici su dopunjavani intervjuima sa nastavnicima i testiranjem dece.

Kada su istraživači analizirali prikupljene podatke, utvrdili su da mogu da izdvoje devet ponašajnih crta, koje uzete zajedno, daju njihovu definiciju temperamenta. Nakon ocenjivanja dece na svakoj od ovih devet crta utvrdili su da se skoro sva deca mogu klasifikovati u jednu od tri široke temperamentalne ketagorije još od vremena kada su bili bebe. Ona deca koja su bila razigrana, redovna u biološkim funkcijama, i lako se adaptirala na nove uslove, označena su kao lake bebe. Na suprotnom ekstremu su deca koja su neredovna u biološkim funkcijama, nervozna i često eaguju intenzivno i negativno na nove situacije i pokušavaju da se povuku iz njih. Ona su klasifikovana kao teška. Treća grupa deca je bila niska u nivou aktivnosti i njihove reakcije su obično bile blage. Ona su se obično povlačila iz novih situacija, ali na blag način, i bilo im je potrebno više vremena, nego „lakim“ bebama da se prilagode na novu situaciju. Ova deca su kategorisana kao „sporo zagrevajuća.

Ključno pitanje u izučavanju temperamenta jeste u kom stepenu su temperamentalne karakteristike prisutne od rođenja i prema tome pretpostavlja se genetički određene. Neki istraživači zahtevaju da za neku crtu mora biti pokazano da je nasleđena da bi je smatrali temperamentom. Mnogi drugi ne ograničavaju definiciju temperamenta na nasleđene karakteristike, iako smatraju da genetički faktori utiču na temperament.

Socijalni osmeh[uredi | uredi izvor]

Osmehivanje počinje u jako ranom dobu, postaje i socijalno osmehivanje vremenom, a zatim i namerno kako odojčad rastu.

Tokom najranijih nedelja života, uglovi bebinih usana se često zavijaju na gore u izraz lica koji celom svetu liči na osmeh. Većina iskusnih majki ne obraća mnogo pažnje na ovaj osmehe, jer se najčešće javljaju kada bebe spavaju ili su veoma dremljive. Emde i saradnici su izučavali prirodu i poreklo osmeha odojčeta, snimajući moždane talase u trenucima kada se jesu i kada se nisu osmehivali i prirodu socijalnog fidbeka kao odgovor na bilo koji osmeh. Utvrdili su da se tokom prvih dana života, osmesi beba najčešće javljaju tokom REM spavanja. Takođe se utvrdili da da rane osmehe odojčeta prate naleti aktivnosti moždanih talasa, poreklom iz moždanog stabla. Emde i Robinson[8] su ove iznutra izazvane (endogene) osmehe nazvali REM osmesima.

Tokom druge nedelje, osmesi se takođe pojavljuju kada je beba budna ali nisu povezani sa nekim posebnim događajem u sredini. Emde i saradnici su utvrdili da čak i kada je beba bila budna, njeni osmesi su bili praćeni obrascem moždane aktivnosti karakteristične za dremanje i REM spavanje. Učestalost REM osmeha naglo opada tokom nekoliko narednih nedelja. Na njihovom mestu pojavljuju se spolja izazvan (egzogeni) osmeh, kao rekacija na stimulaciju iz sredine. Između uzrasta od 1 meseca i 2½ meseca, odojče se osmehuje bezrazlike na stvari ili ljude koje vidi, čuje ili dodirne. Prema tome, ovaj najraniji oblik egzogenog osmeha nije zaista socijalni, iako je stimulisan spolja.[1]

Da bi postao zaista socijalni, osmeh beba mora biti recipročno povezan sa osmesima drugih; tj. beba se mora i nasmejati kao odgovor na osmeh drugog i izazivati osmeh kod drugog. Upravo ovo počinje da se dešava prvi puta na uzrastu od 2½ do 3 mseca, kao deo prvog biosocio-bihejvioralnog preokreta. Ovo novo ponašanje zavisi od promena u mozgu i nervnom sistemu koje dovode do značajnog povećanja u vezuelnoj aktivnosti odojčeta i u njegovoj sposobnosti da sistematski skenira objekte. Poboljšana vizuelna sposobnost omogućava bebama da fokusiraju oči, a prema tome i svoj osmeh, na ljude, tako da rani egzogeni osmeh može postati zaista socijalni osmeh. Promene u ponašanju odojčeta koje prate socijalni osmeh nisu protraćene na roditelje.[1] Upravo suprotno, kao što pokazuju sledeći opis majki o njihovim osećanjima prema bebama pre preokreta i opis interakcije majke sa bebom nakon preokreta.[1]

Perceptivni i motorni razvoj odojčeta[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Perceptivni i motorni razvoj odojčeta
Beba od dva meseca.

Jedna od najdramatičnijih razvojni promena tokom prve godine života, je ogromno povećanje sposobnosti odojčeta da istražuje sredinu gledajući je, krećući se u njoj i manipilišući. Opažanje i aktivnosti su blisko povezane. Odojčad, ništa manje nego odrasli, opažaju da bi dobili informacije o aktivnostima i aktivni su da bi dobili još informacija.[9]

Na uzrastu oko 2½ meseca, bebe počinju da vizuelno vode svoje pokrete kada hvataju neki objekat. Suprotno ranijim refeleksnim aktivnostima nakon rođenja, koji su kontrolisani delovima mozga koji se nalaze niže od kore velikog mozga, ovi voljni pokreti su sada pod kontrolom kore.[10] Najpre, dosezanje zahteva koncentraciju, i bebe često naizmenično gledaju u svoju ruku i objekte koje žele da dohvate. Uvežbavanjem, njihova koordinacija oko-ruka postepeno se poboljšava.[11] Napredak u lokomociji, sposobnosti samostalnog kretanja, je ključan za obrazac razvojnih promena koje se dešavaju krajem prve godine postnatalnog života. Rečima S. Frajberg, „Prvi put kada beba samostalno stoji, i prvi nesigruni, nezavisni koraci predstavljaju kamen temeljac razvoja ličnosti, kao i motornog razvoja“.[12] Međutim, bebe stiču sposobnost dolaženja do i manipulisanja objektima mnogo pre nego sposobnost da se samostalno kreću. Pre nego što se dostigne bilo koji oblik kretanja, moraju biti u stanju da integrišu pokrete mnogih delova tela.

Najveće posledice razvojnih novina u nervnom sistemu su detetova povećana kontrola nad mišićima ruke, šake, bešike, creva i noge, i bolja koordinacija opažaja i delanja. Hodanje daje odličan primer nove motorne funkcije koja se razvija istovremeno sa povećanjem osetljivosti za opažajne informacije iz sredine. U nizu istraživanja,[13] istraživači su pratili kako se nekoliko nezavisno ravijanih aktivnosti povezuje da bi omogućilo hodanje. Jedan suštinski element ovog procesa je sposobnost koordinacije pokreta nogu sa prebacivanjem težine sa jedne na drugu nogu sa svakim korakom napred. Na primer, utvrdili su da ako odojče stoji na pokretnoj traci i ima potreban oslonac, može da izvede obrazac kretanja nogu potreban za hodanje već sa 7 meseci. Ali bebe ovog uzrasta ne mogu još da hodaju na nepokretnoj površini, i bez podrške nisu u stanju da prebacuju težinu i pokreću ruke na koordinisan način. Hodanje ne zavisi samo od povećanja motornih sposobnosti; ono takođe zahteva od beba sposobnost procene vizuelnih informacija koje dobijaju o nagibu poda, na primer, dok se kreću kroz prostor. One koriste ove informacije da usklade svoj položaj tela i da usmere naredne korake.[14] Čak i u zrelom dobu, ako su vizuelne povratne informacije poremećene, hodanje postaje teško, kao što može posvedočiti svako koje u zabavnim parkovima hodao kroz sobu sa iskrivljenim ogledalima.

Još jedan važan element u sve većoj sposobnosti dece da samostalno deluju jeste sticanje voljne kontrole nad mišićima koji kontrolišu pražnjenje. U ranim mesecima života, pražnjenje je nevoljno. Kada su bebina bešika ili creva puni, odgovarajući mišić sfinkter se automatski otvara i prazni ih. Pre nego što beba može voljno da kontroliše ove mišiće, čulni putevi iz bešike i creva moraju biti dovoljno zreli da prenesu signale do kore mozga.

Deca onda moraju naučiti da povežu ove signale sa potrebom za pražnjenjem. Takođe moraju naučiti da stegnu sfinktere da bi sprečili pražnjenje i da ih opuste da bi ga omogućili. Deca obično nisu sposobna za voljno odlaganje pražnjenja do uzrasta od bar 15 meseci, ali mogu naučiti da se prazne na noši već na uzrastu do 5 ili 6 meseci.[15]

Igra[uredi | uredi izvor]

Dete dok se igra.

Tokom perioda između 12. i 30. meseca, u dečijoj igri se mogu uočiti tipovi ponašanja koji odražavaju nove mentalne sposobnosti.[16] U nizu posmatranja igranja beba u sobi punoj igračaka, Belski i Most[16] su zapazili promenu koja se deševa negde između uzrasta od 18 i 24 meseca. Na uzrastu od 12 do 18 meseci, većina beba koristi objekte u igri, vrlo slično onome kako bi ih odrasli stvarno koristili; tj. one stavljaju kašiku u usta i lupaju čekićem. Međutim, kako se približavaju kraju odojaštva, bebe počinju da se ponašaju prema jednoj stvari kao da je neka druga. Svoju „kafu“ mešaju štapićem, lutkinu kosu češljaju igračkom grabulja, ili kao što su radili Džek i njegovarođaka, ponašaju se kao da je ivica bazena sa peskom široki autoput. Ovaj oblik ponašanja naziva se simbolička igra: igra u kojoj jedan objekat stoji umesto – tj. reprezentuje – drugog, kao što grabulje stoje umesto češlja.

Votson i Fišer[17] su pratili sve složeniju sposobnost reprezentacije koja se ispoljava u simboličkoj igri. U posmatranjima dece stare 14, 19 i 24 meseca, ovi istraživači su mogli da razlikuju četiri vrste „kao da“ ponašanja koje su se razlikovale s obzirom na složenost detetovih postupaka. U najjednostavnijem slučaju, koji su pokazali čak i mnoge bebe od 14 meseci, odojče je bilo sredtsvo akcije; u najsloženijem slučaju (aktivno drugo sredstvo), sredstvo je bila lutka kojom je manipulisalo dete. Tokom druge godine deca prolaze kroz značajne promene u sposobnosti da se pretvaraju. Polovina ili većina beba najmlađeg uzrasta, mogla je da se pretvara („kao da“) stavljajući glavu na jastuk, i stavljajući lutku da spava na jastuku. Ali mnogo složeniji oblik „kao da“ ponašanja, u kome dete ima jedan "kao da" element koji deluje na drugom "kao da" elementu, nije se pojavio pre uzrasta od 19 meseci. Većina dece je tek krajem druge godine, pokazala tako složene simboličke supstitucije u svojoj igri.

Sposobnost da jedan objekat ili pojam bude zamenjen drugim, suštinsko dostignuće simboličke igre, nastavlja da se razvija tokom treće godine života. U jednoj studiji,[18] istraživač je tražio od dece uzrasta od 2 ½ i 3 godine da posmatraju kako skriva interesantnu igračku u umanjenom modelu sobe u kojoj su bili. Zatim je od dece traženo da nađu analognu igračku koja je skrivena na odgovarajućem mestu u stvarnoj sobi. Mlađa deca nisu mogla da koriste model kao vodič i bila su zbunjena zadatkom; trogodišnja deca su ga dosta jednostavno rešavala. Zaključeno je da mlađa deca nisu mogla da o modelu misle istovremeno kao o simboli i kao o objektu za sebe.

Smit ističe da su prve tri vrste igre uobičajene među mladuncima mnogih vrsta, ali da su jasni primeri igre izmišljanja otkriveni samo kod ljudi. Ova specifična razlika u skladu je sa idejom da su upotreba jezika i simboliko mišljenje specifične karakteristike ljudske vrste, kao i sa Pijažeovim uverenjem da je napredak u simboličkom mišljenju vrhunsko dostignuće kognitivnog razvoja odojčeta. Vigotski je naglasio značaj socijalne prirode simboličke igre za razvoj. On je imaginarnu situaciju stvorenu u igri video kao zonu narednog razvoja koja deluje kao psihički potporni sistem. Prema ovom tumačenju, „kao da“ priroda socijalne igre i aktivni sporazum druge dece omogućava svakom pojedinačnom detetu da izvede aktivnosti koje su u razvojnom smislu naprednije od onih koje mogu samostalno izvesti.[19]

Uprkos popularnosti verovanja da igra podstiče opšti razvoj, nedostaju istraživanja koja bi bila osmišljena da pokažu pozitivne efekte igre u periodu odojaštva. Smit, koje je radio u ovom polju istraživanja, upozorava da bi verovanje da je igra „dobra za bebe“ mogla biti nešto više nego prolazni hir.[20] Njegove sumnje su potkrepljene kroskulturalnim radom koji ukazuje da odojčad Maja iz Centralne Amerike, učestvuje u manje igara u prve dve godine života nego bebe Severne Amerike, ali imaju jednaka postignuća na standardnim razvojnim testovima.

Imitacija[uredi | uredi izvor]

Žan Pijaže (1896 — 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka.

Neki psiholozi tvrde da su neki oblici imitacije prisutni od rođenja i da je sa devet meseci odojče sposobno za odloženu imitaciju; tj. imitaciju akcije koja se odvijala nekoliko sati ranije. Ovi nalazi su posebno interesantni jer se mnogo godina verovalo da se odložena imitacija ne javlja pre druge godine života, i da kada se pojavi, pruža dodatne dokaze da odojče ovladava sposobnošću simboličkog reprezentovanja objekata samom sebi.[1]

Sledeći primer, iz Pijažeovih radova, ilustruje i odloženu imitaciju i značaj koji joj je on pripisivao kao dokaz da su deca počela da misle na nov, reprezentacioni način. Žaklina, na uzrastu od 16 meseci, je bila zapanjena napadom besa jednog osamnaestomesečnog dečaka.[21]

Ključni deo Pijažeovog argumenta o značaju odložene imitacije jeste u tome što se javlja u istom periodu kada počinje i simbolička igra. Verovao je da su ova dva procesa povezana i da ukazju na istu promenu u kognitivnim sposobnostima, čineći, zapravo, dve strane istog razvojnog novčića. U Pijažeovom okviru, razvoj rezultat stalne međuigre između asimilacije sredine u već postojeće obrasce akcije (zvane sheme), i akomodacije postojećih shema na svojstva sredine. Pijaže je verovao da je imitacija blisko povezana sa akomodacijom jer usklađuje ponašanje prema onome što je „spolja“, umesto da oblikuje svet prema već postojećim, unutrašnjim shemama, kao što je to slučaj sa igrom.[22]

Imitacija može takođe predstavljati kognitivni proces u kome akomodacija igra vodeću ulogu. Ali istraživanje Mendlera i Melkofa[23] osmišljeno da bi se ispitali koreni sećanja krajem prve godine života izgleda da protivreči Pijažeovim tvrdnjama da se odložena imitacija javlja tek na uzrastu od dve godine, i da je deo paketa istovremenih promena koje ukazuju na poslednju fazu senzomotornog razvoja. Podaci Melkof ukazuju da se odložena imitacija prvi put javlja zajedno sa sposobnošću prisećanja ranijeg iskustva, krajem prve godine života. Međutim, iako sposobnost odložene imitacije može postojati ranije, sada se ispoljava u mnogo većem broju situacija.[1]

Prve reči[uredi | uredi izvor]

Čovek priča sa ženom koja drži dete, J. van Vlit.

Jedna od najočitijih pokazatelja da deca počinju da misle reprezentaciono jeste pojava prepoznatljivih reči koje stoje umesto (reprezentuju) ljude, objekte i događaje. Iako večina dece počinje da koristi reč ili dve u direktnoj imitaciji odraslih još od 8 ili 9 meseca, prva upotreba reči koje nisu direktna imitacija se obično javlja oko prvog rođendana. Bebe ovog uzrasta selektivno reaguju na sopstveno ime i zaustaviće se ili bar oklevati ako im se kaže „Ne!“[1]

U velikom longitudinalnom istraživanju, istraživači su utvrdili da su između uzrasta od 14 i 18 meseci, deca sposobna da imenuju nekoliko objekata kada im se objekat pokaže i pita šta je to. Takođe mogu da imenuju slike uobičajenih životinja i objekata. Do uzrasta od 21 meseca, sposobna su da prate relativno složene verbalne instrukcije. Na primer, kada im se kaže „stavi kocku ispod lutkine stolice“, mogu da stave kocku u ispravan položaj u odnosu na stolicu.[24]

Takođe su posobna da razumeju reči sa suprotnim značenjem. Na primer, ako se pred dete postave veliki kalem i mali kalem i kaže, „Ovo je veliki“, pokazujući na veliki kalem, a zatim traži „Daj mi mali“, dete će ispravno izvršiti nalog. Upotreba reči koje stoje umesto ljudi, objekata i događaja, sama po sebi je dovoljna da pokaže da deca poseduju mentalnu reprezentaciju. Ali ono što posebno intrigira razvojne psihologe, jeste povezanost između dečije upotrebe reprezentacione reči i razvoj drugih oblika mentalne reprezentacije – logičko traganje za skrivenim objektom, simbolička igra, odložena imitacija, i sposobnost formiranja kategorija.[1]

Veza između odložene imitacije i sticanja reči je možda najočoglednija; veliki deo rane upotrebe reči kod dece je blisko povezan sa rečima koje su čuli od odarslih. Postoji jasna veza između jezika i simboličke igre, i jedno i drugo uključuju reprezentaciju odustnih ljudi, objekata ili aktivnosti. U simboličkoj igri, arbitrarni objekti stoje umesto nekih drugih objekata – banana se koristi kao telefon, ili ivica bazena sa peskom postaje autoput; u jeziku, supstituti su arbitrarni zvuci. U najranijim fazama, dečija igra je ograničena na pojedinačne aktivnosti, a njihovi iskazi su ograničeni na pojedinačne reči. Ali na uzrastu od 18 meseci, počinju da kombinuju dveakti vnosti u igri i da koriste dvočlane iskaze. Na primer, u isto vreme deca počinju da govore „nema mleka,“ kada i počinju da se igraju „kao da“ sipaju vodu u čašu i pomažu lutki da je pije.[1]

Lifter i Blum su pokazale blisku vezu između ranog razvoja rečnika i sofisticiranosti sa kojom odojčad traga za skrivenim objektom i igra se objektima. Utvrdile su da se prve reči kod dece javljaju u isto vreme kada počinju da sistematski tragaju za skrivenim objektom, a kada bi pokazala obrazac logičnog traženja, došlo bi do naglog porasta u brzini usvajanja novih reči. Ista vrsta povezanosti pojavila se kada su posmatrale razvijenost igre; deca koja nisu progovorila pokretala su igračke, ali ih nisu kombinovale da bi stvorili nove objekte. Ovakve kombinacije u igri pojavljivale su se sa prvim rečima, a još složenije kosntrukcije sa naglim porastom rečnika.[25]

Gopnik i Melcof su takođe utvrdili da se sposobnost klasifikovanja objekata u dve grupe, precizna ponašanja u traganju za objektom, rešavanje problema uvidom i nagli rast rečnika javljaju na približno istom uzrastu. Međutim, utvrdili su da nema pravilnog redosleda dostignuća u različitim kognitivnim zadacima i razvoju rečnika. Zbog toga, nije moguće reći da je jedno od ovih dostignuća uzrok svih ovih promena; umesto toga, sve one daju značajan doprinos biosocio-bihejvioralnom preokretu koji označava kraj odojaštva.[26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 4.
  2. ^ Campos, Joseph J. (1996). „The functionalist approach to emotion: Implications for emotional development”. Infant Behavior and Development. 19: 154. ISSN 0163-6383. doi:10.1016/s0163-6383(96)90209-x. 
  3. ^ Watson, J. B. (1930). Behaviorism (Revised Edition). Chicago, IL: University of Chicago Press.
  4. ^ Klinnert, Mary & Emde, Robert & Butterfield, Perry & Campos, Joseph. (1986). Social Referencing. The Infant's Use of Emotional Signals From a Friendly Adult With Mother Present. Developmental Psychology. 22. 427-432. 10.1037/0012-1649.22.4.427.
  5. ^ Goldsmith, H. Hill; Campos, Joseph J. (1990). „The Structure of Temperamental Fear and Pleasure in Infants: A Psychometric Perspective”. Child Development. 61 (6): 1944. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1130849. 
  6. ^ a b Rothbart, Mary K.; Bates, John E. (2007-06-01), Temperament, John Wiley & Sons, Inc., Pristupljeno 2021-12-27 
  7. ^ Chess, Stella; Thomas, Alexander (1977-03-01). „Temperamental Individuality from Childhood to Adolescence”. Journal of the American Academy of Child Psychiatry (na jeziku: engleski). 16 (2): 218—226. ISSN 0002-7138. doi:10.1016/S0002-7138(09)60038-8. 
  8. ^ „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-27. 
  9. ^ Eleanor J. Gibson. (1988) Exploratory behavior in the development of perceiving.
  10. ^ Hofsten, Claes. (1984). Hofsten, C.: Developmental changes in the organization of prereaching movements. Developmental Psychology 20(3), 378-388. Developmental Psychology. 20. 378-388. 10.1037/0012-1649.20.3.378.
  11. ^ Mathew, Anne; Cook, Michael (1990). „The Control of Reaching Movements by Young Infants”. Child Development (na jeziku: engleski). 61 (4): 1238—1257. ISSN 1467-8624. doi:10.1111/j.1467-8624.1990.tb02857.x. 
  12. ^ Fraiberg, S. H. (1959). The magic years: Understanding and handling the problems of early childhood. Charles Scribners' Sons.
  13. ^ Thelen, Esther; Ulrich, Beverly D.; Wolff, Peter H. (1991). „Hidden Skills: A Dynamic Systems Analysis of Treadmill Stepping during the First Year”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 56 (1): i. ISSN 0037-976X. doi:10.2307/1166099. 
  14. ^ Bennett I. Bertenthal, (1996). ORIGINS AND EARLY DEVELOPMENT OF PERCEPTION, ACTION, AND REPRESENTATION.
  15. ^ de Vries, M. F. R. Kets (1977). „THE ENTREPRENEURIAL PERSONALITY: A PERSON AT THE CROSSROADS”. Journal of Management Studies. 14 (1): 34—57. ISSN 0022-2380. doi:10.1111/j.1467-6486.1977.tb00616.x. 
  16. ^ a b Belsky, Jay (1984). „The Determinants of Parenting: A Process Model”. Child Development. 55 (1): 83—96. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1129836. 
  17. ^ Watson, Malcolm W.; Fischer, Kurt W. (1977). „A Developmental Sequence of Agent Use in Late Infancy”. Child Development. 48 (3): 828—836. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1128331. 
  18. ^ DeLoache, Judy S. (1987-12-11). „Rapid Change in the Symbolic Functioning of Very Young Children”. Science (na jeziku: engleski). 238 (4833): 1556—1557. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.2446392. 
  19. ^ Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 4.
  20. ^ Gilhooly, Ken (1990). „The psychology of human thought. R. J. Sternberg and E. Smith (eds). cambridge University Press, Cambridge, 1988. No. of pages: 480. ISBN 0521-32229-4 (hardback). Price: £40.00. ISBN 0521-31115-2 (paperback). Price: £15.00”. Applied Cognitive Psychology. 4 (1): 75—76. ISSN 0888-4080. doi:10.1002/acp.2350040109. 
  21. ^ Piaget, J. (1962). The stages of the intellectual development of the child. Bulletin of the Menninger Clinic, 26(3), 120–128.
  22. ^ Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 4.
  23. ^ Klein, Pamela J.; Meltzoff, Andrew N. (1999). „Long-term memory, forgetting, and deferred imitation in 12-month-old infants”. Developmental science. 2 (1): 102—113. ISSN 1363-755X. PMC 4137880 Slobodan pristup. PMID 25147475. doi:10.1111/1467-7687.00060. 
  24. ^ McCall, Robert B.; Eichorn, Dorothy H.; Hogarty, Pamela S.; Uzgiris, Ina C.; Schaefer, Earl S. (1977). „Transitions in Early Mental Development”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 42 (3): 1. doi:10.2307/1165992. 
  25. ^ Lifter, K.; Bloom, L. (2017). „Object Knowledge and the Emergence of Language 1”. www.semanticscholar.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-27. 
  26. ^ Gopnik, Alison; Meltzoff, Andrew (1987). „The Development of Categorization in the Second Year and Its Relation to Other Cognitive and Linguistic Developments”. Child Development. 58 (6): 1523. doi:10.2307/1130692. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рано_одојаштво&oldid=26987104”