Saša Obradović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Saša Obradović
Lični podaci
Puno ime Saša Obradović
Datum rođenja (1969-01-29)29. januar 1969. (55 god.)
Mesto rođenja Beograd, SRS, SFRJ
Državljanstvo Srbija
Visina 1,97 m
Informacije o karijeri
NBA draft 1991. / nije izabran
Pro karijera 1987—2005 (igračka)
2005— (trenerska)
Pozicija plejmejker / bek
Seniorska karijera
Godine Klub
1987—1993
1993—1994
1994
1994—1997
1997—1999
1999—2000
2000—2001
2001—2005		 Crvena zvezda
Limož
Crvena zvezda
ALBA Berlin
Virtus Roma
Crvena zvezda
Budućnost
Keln
Reprezentativna karijera
Godine Reprezentacija
1993—2001 SR Jugoslavija
Trenerska karijera
2005—2008
2008—2009
2009
2010—2012
2012—2016
2016—2018
2019—2020
2020
2021—		 Keln
Kijev
Turov Zgoželec
Donjeck
ALBA Berlin
Lokomotiva kubanj
Monako
Crvena zvezda
Monako
Medalje
Košarka
Olimpijske igre
Srebrna medalja — drugo mesto 1996. Atlanta Jugoslavija
Svetsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto 1998. Grčka Jugoslavija
Evropsko prvenstvo
Zlatna medalja — prvo mesto 1995. Grčka Jugoslavija
Zlatna medalja — prvo mesto 1997. Španija Jugoslavija
Bronzana medalja — treće mesto 1999. Francuska Jugoslavija
Zlatna medalja — prvo mesto 2001. Turska Jugoslavija

Saša Obradović (Beograd, 29. januar 1969) bivši je jugoslovenski i srpski košarkaš, a sadašnji košarkaški trener. Trenutno je trener Monaka.

U profesionalnoj igračkoj karijeri nastupao je za Crvenu zvezdu, Limož, Albu iz Berlina, Virtus iz Rima, Budućnost i Keln. Kao igrač je osvojio dva prvenstva Jugoslavije (1993. i 2001), kup Jugoslavije (2001), prvenstvo Nemačke (1997), tri kupa Nemačke (1997, 2004. i 2005) i Kup Radivoja Koraća (1995).

Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996, zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1998, tri zlatne (1995, 1997. i 2001) i jednu bronzanu medalju (1999) na Evropskim prvenstvima.

Nakon završetka igračke karijere, 2005. je započeo trenersku karijeru. U trenerskoj karijeri osvojio je prvenstvo Nemačke 2006, kup Nemačke 2007, 2013, 2014. i 2016, prvenstvo Ukrajine 2012. i kup Rusije 2018.

Igračka karijera[uredi | uredi izvor]

Počeci[uredi | uredi izvor]

U početku sportske karijere interesovala ga je atletika. U 14. godini počeo je trenirati košarku u KK Radničkom iz Beograda.[1] Osim Radničkog, nastupao je za mlađe kategorije KK BASK, a profesionalnu karijeru započeo je 1987. u Crvenoj zvezdi.[2]

Crvena zvezda (1987—1993)[uredi | uredi izvor]

Za ekipu Crvene zvezde debitovao je u sezoni 1987/88. Trener Vlade Đurović pružio mu je šansu na 15 ligaških mečeva na kojima je Obradović postigao ukupno 13 poena, dok je u Kupu Radivoja Koraća odigrao dva meča bez postignutog poena. U sezoni 1988/89, trener Zoran Slavnić dao je Obradoviću veću minutažu. Nastupio je na 22 meča regularne sezone i postigao ukupno 58 poena. Sezonu 1989/90. Obradović je propustio zbog služenja vojnog roka. U tim Crvene zvezde vratio se naredne sezone (1990/91) u kojoj je u 21 meču postigao 121 poen. U narednim sezonama treneri su mu bili Duško Vujošević i Vladislav Lučić. U sezoni 1992/93, sa ekipom u kojoj su, između ostalih, igrali Nebojša Ilić, Aleksandar Trifunović i Dejan Tomašević, osvojio je svoju prvu profesionalnu titulu (to je bila i prva titula za Crvenu zvezdu nakon 21 godine). Obradović je proglašen za najboljeg igrača šampionata.[3][4]

Limož (1993/94)[uredi | uredi izvor]

U sezoni 1993/94 Obradović je potpisao za francuski Limož, ali uprava i trener Božidar Maljković odlučili su da Obradovića zamene sa NBA igračem Denijem Jangom. Budući da je Obradovićev ugovor sa Limožom važio do 1995, on je nastavio da trenira sa ekipom do januara 1995. kada se vratio u Crvenu zvezdu.[4]

Crvena zvezda (1994)[uredi | uredi izvor]

Ekipa Crvene zvezde je regularni deo sezone 1993/94. završila na trećem mestu. Pred početak doigravanja, Obradović se vratio u ekipu i preuzeo ulogu organizatora i nosioca igre. Crvena zvezda je 30. decembra 1993, pobedom nad OKK Beogradom, osvojila Superkup Jugoslavije, a Obradović je postigao 14 poena. Sa Obradovićem kao nosiocem igre, u finalnoj seriji doigravanja, nakon pet mečeva protiv KK Partizana, Crvena zvezda je osvojila novu titulu prvaka Jugoslavije. Obradović je bio najbolji strelac ekipe u finalnoj seriji sa ukupno 97 poena, dok je u doigravanju na 10 utakmica postizao prosečno 22,6 poena.[3]

Alba Berlin (1994—97)[uredi | uredi izvor]

Sledeće sezone Obradović je potpisao ugovor sa ekipom Alba Berlin koju je tada trenirao Svetislav Pešić. U svojoj prvoj sezoni, Obradović se nametnuo kao jedan od vođa ekipe koja je stigla do finala Kupa Radivoja Koraća. U prvoj utakmici finalnog dvomeča u Milanu, protiv Stefanela, Obradović je postigao 34 poena, a utakmica je završena nerešenim rezultatom 87-87. U revanšu, pred 9000 gledalaca, Alba je, zahvaljujući Teomanu Alibegoviću koji je postigao 34 poena, pobedila u 85-79 i tako postala prva nemačka košarkaška ekipa koja je osvojila neku od evropskih titula. U toj utakmici Obradović je postigao 12 poena i imao pet asistencija.[5] Nakon osvajanja Kupa Koraća, očekivala se i titula šampiona Nemačke. Alba je, oslabljena neigranjem povređenih Obradovića i Alibegovića, izgubila u finalu od Bajera iz Leverkuzena.[6]

Sledeće sezone Alba je, i pored Obradovićevih dobrih igara, ispala u šesnaestini finala Kupa Radivoja Koraća od ASVEL-a, a u polufinalu doigravanja šampionata Nemačke od Bajera iz Leverkuzena.[6]

U sezoni 1996/97, pojačana Alba nastupila je po prvi put u Evroligi, a izgubila je u šesnaestini finala od Barselone. U Nemačkoj je Alba u toj sezoni osvojila i prvenstvo i kup. Obradović je u toj sezoni postizao prosečno 14,7 poena i imao 3,9 asistencija ppo meču u Evroligi i 14,2 poena i 3,9 asistencija po meču u nemačkom prvenstvu. Nastupio je za Zapad na Jurostars utakmici u Istanbulu 1996. i na nemačkom olstar utakmici.[4] Tokom tri sezone u Albi postigao je 2627 poena na 157 utakmica, što ga je svrstalo na 8. mesto najboljih strelaca u istoriji nemačkih košarkaških šampionata.[6]

Virtus Roma (1997—1999)[uredi | uredi izvor]

Pred početak sezone 1997/98. prešao je u Virtus iz Rima. Ubrzo se nametnuo kao vođa ekipe koja je stigla do polufinala Kupa Radivoja Koraća. U prvenstvu Italije Virtus se plasirao na 8. mesto, a u četvrtfinalu doigravanja izgubio je od Kindera sa 3-1. U regularnom delu sezone Obradović je bio najbolji asistent i drugi strelac ekipe sa 14,2 poena i 2,7 asistencija po utakmici. U mečevima doigravanja postizao je 20,3 poena u proseku.[7]

U sezoni 1998/99. Virtus se u regularnom delu sezone plasirao na 6. mesto, a u četvrtfinalu doigravanja izgubio je od Kindera sa 3-0. U svojoj drugoj sezoni u Italiji, Obradović je bio prvi strelac Virtusa sa 17,7 poena po utakmici, a nastupio je i u italijanskom olstar takmičenju.[4][7]

Crvena zvezda (1999—2000)[uredi | uredi izvor]

Nakon Evropskog prvenstva, Obradović se vratio u Crvenu zvezdu. Zbog povrede Ahilove tetive, zadobijene na Evropskom prvenstvu[8], Obradović je malo igrao, tako da je sezonu završio sa samo jednom odigranom utakmicom.[3] Na kraju sezone potpisao je ugovor sa Budućnosti iz Podgorice.

Budućnost (2000—2001)[uredi | uredi izvor]

Obradović je tokom čitave sezone imao problema sa povredama[9], ali je dao svoj doprinos plasmanu Budućnosti u osminu finala Evrolige (poraženi od Real Madrida sa 2-0) i osvajanju nacionalnog kupa i šampionata. U Budućnosti su tada, uz Obradovića, igrali reprezentativci Dejan Tomašević, Igor Rakočević i Milenko Topić. Jednu od slabijih sezona u karijeri završio je sa postignuta 8,3 poena i 1,6 asistencija prosečno u ligi i sa 7,6 poena i 1 asistencijom u Evroligi.[4][10]

Rajnenergi Keln (2001—2005)[uredi | uredi izvor]

U sezoni 2001/02 Obradović se vraća u Nemačku na poziv Svetislava Pešića, tadašnjeg trenera Kelna. I u prvoj sezoni u Kelnu zbog povreda nije igrao prva dva meseca. Tokom ligaškog dela sezone postizao je 17,1 poen, imao 4,2 asistencije i 3,1 skok po utakmici. Keln se plasirao u finale doigravanja, u kom je izgubio od berlinske Albe. Obradović je i te sezona nastupio na nemačkom olstar meču.[4] U sezoni 2003/04 Keln je osvojio prvu titulu u istoriji - Kup Nemačke. Obradović je zbog povreda igrao na samo 10 utakmica, pa se Keln plasirao na 6. mesto i ispao u prvoj rundi doigravanja od Frankfurta. U sezoni 2004/05. ekipa Kelna osvojila je još jedan Kup Nemačke, pobedom u finalu nad Bonom. Obradović je postizao 14,3 poena i imao 3,7 asistencija po meču u sezoni.[11] Nakon te sezone, Obradović je prihvatio ponudu uprave Kelna i postao trener prve ekipe[12]

Reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Nakon ukidanja sankcija, reprezentacija Jugoslavije dobila je mogućnost da kroz kvalifikacije izbori pravo nastupa na Evropskom prvenstvu 1995 u Grčkoj. Obradović je odigrao ključnu ulogu u utakmici protiv Bugarske, kada je postigao 16 poena i tako dao svoj doprinos plasmanu na Evropsko prvenstvo.[13] U finalu prvenstva, reprezentacija Jugoslavije je pobedila Litvaniju i tako osvojila zlatnu medalju. Obradović je na prvenstvu postizao 6,3 poena za prosečnih 16 minuta po meču.[14] Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti reprezentacija Jugoslavije je u finalu izgubila od američkog Drim-tima. Obradović je na Igrama postizao prosečno 6,3 poena po utakmici za prosečno 17,3 minuta u igri.[15]

Bio je član reprezentacije Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 1997 u Španiji, koja je osvojila zlatnu medalju pobedom u finalu protiv Italije 61-49[13] Na Svetskom prvenstvu 1998. u Grčkoj, reprezentacija Jugoslavije je u finalnom meču pobedila Rusiju 64-62 i tako osvojila još jednu zlatnu medalju na velikim takmičenjima[16] Na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, Obradović je sa reprezentacijom osvojio bronzanu medalju nakon poraza u polufinalu od Italije i pobede u meču za treće mesto nad Francuskom. Obradović je postizao prosečno 9,3 poena i imao 1,6 ukradenu loptu po meču. Zbog povrede nije igrao u završnici takmičenja.[13] U četvrtfinalu Olimpijskih igara 2000. u Sidneju reprezentacija Litvanije pobedila je Jugoslaviju sa 76-63. Obradović je na takmičenju postizao prosečno 6,6 poena, imao 1,7 asistencija i 1,6 skokova po meču.[15] Poslednje veliko takmičenje na kojem je Obradović nastupao kao reprezentativac bilo je Evropsko prvenstvo 2001. godine u Turskoj. Jugoslavija je u finalu pobedila Tursku 78-69, a Obradović je na takmičenju postizao prosečno 4,3 poena, imao 1,7 asistencija i ukradenih lopti po meču.[13]

Trenerska karijera[uredi | uredi izvor]

Keln[uredi | uredi izvor]

U junu 2005. je postavljen za trenera Kelna.[17] U prvoj trenerskoj sezoni, Obradović je sa najmlađim timom lige osvojio titulu prvaka Nemačke pobedivši u doigravanju ekipu Albe sa 3-1.[18] U sezoni 2006/07. sa Kelnom je osvojio Kup Nemačke, ali nije uspeo da odbrani titulu prvaka Nemačke. U sezoni 2007/08, zbog finansijskih problema, većina igrača je napustila ekipu, Keln se plasirao tek na 10. mesto, a po završetku sezone ekipa je izbačena iz Bundeslige zbog finansijskih problema.[11][19]

Kijev[uredi | uredi izvor]

U junu 2008. je postavljen za trenera Kijeva, sa kojim je potpisao dvogodišnji ugovor.[20] Na polovini sezone uprava Kijeva odlučila je da, zbog finansijskih problema, otpusti većinu stranih igrača.[21] I pored toga Obradović je sa Kijevom stigao do četvrtfinala Evročelendž kupa, dok je u domaćim takmičenjima igrao polufinale prvenstva Ukrajine i finale nacionalnog kupa. Nakon jedne sezone je napustio klub.[22]

Turov[uredi | uredi izvor]

U julu 2009. je postavljen za trenera poljske ekipe Turov Zgoželec.[23] Trener Turova je bio do novembra iste godine, kada je dobio otkaz. Vodio je klub na šest utakmica Evrokupa (skor 5-1) kao i na dve utakmice u prvenstvu Poljske (skor 0-2).[24]

Donjeck[uredi | uredi izvor]

U julu 2010. je postavljen za trenera ukrajinskog Donjecka.[25] Obradović je sa Donjeckom regularni deo sezone 2010/11. u prvenstvu Ukrajine završio na prvom mestu sa skorom 37-11. Međutim, u finalu plej-ofa Donjeck je poražen od Budiveljnika sa 4-3 u pobedama. U junu 2011. je produžio ugovor sa Donjeckom na još godinu dana.[26] U sezoni 2011/12, sa Obradovićem kao trenerom, ekipa Donjecka je osvojila prvu titulu prvaka Ukrajine u svojoj istoriji.[27] U finalnoj seriji je savladana ekipa Azovmaša rezultatom 4-0.[28] Donjeck se u ovoj sezoni plasirao i u četvrtfinale Evrokupa,[29] u kojem je eliminisan od Lijetuvos ritasa.[30]

Alba Berlin[uredi | uredi izvor]

U junu 2012. je postavljen za trenera berlinske Albe.[31] U prvoj sezoni sa Albom igra Evroligu, u kojoj uspeva da stigne do TOP 16 faze.[32] U ovoj sezoni osvaja Kup Nemačke,[33] dok je u Bundesligi zaustavljen u četvrtfinalu. U narednoj 2013/14. sezoni je odbranio trofej u Kupu,[34] u Bundesligi je stigao do finala gde je poražen od Bajerna,[35] dok je u Evrokupu krajnji domet bilo četvrtfinale.[36]

U pripremnoj utakmici pred početak sezone 2014/15, Obradović je sa Albom pobedio tadašnjeg NBA šampiona San Antonio sparse, rezultatom 94:93.[37] U ovoj sezoni je ostao bez trofeja, pošto je u polufinalima zaustavljen u Bundesligi i Kupu Nemačke, ali je opet odveo tim do TOP 16 faze Evrolige.[38]

U sezoni 2015/16. osvaja i treći Kup sa Albom,[39] ali ni četvrti put ne uspeva da osvoji titulu prvaka Nemačke. Ovaj put je eliminisan već u četvrtfinalu od Skajlajnersa (0:3). Nakon završetka ove sezone je napustio Albu, pošto je klub odlučio da ne produži ugovor sa njim.[40]

Lokomotiva Kubanj[uredi | uredi izvor]

Dana 14. novembra 2016. je postavljen za trenera Lokomotive Kubanj, sa kojom je potpisao ugovor do kraja sezone.[41] Obradović je već u aprilu 2017. produžio ugovor sa Lokomotivom do 2020. godine.[42] U sezoni 2016/17. je vodio klub do polufinala Evrokupa, gde je poražen od Unikahe (kasnijeg osvajača).[43] Isti slučaj je bio i u VTB ligi, gde je Lokomotiva zaustavljena u polufinalu od moskovskog CSKA,[44] koji je kasnije osvojio ovo takmičenje.

U sezoni 2017/18, Obradović je sa Lokomotivom osvojio Kup Rusije,[45] dok je u VTB ligi eliminisan u četvrtfinalu od Himkija.[46] Lokomotiva je ove sezone najbolje partije pružala u Evrokupu, gde je Obradović dobio nagradu za najboljeg trenera sezone.[47] On je ostvario istorijski rezultat sa Lokomotivom jer ih je vodio do finala sa 20 pobeda, bez ijednog poraza, što nikome ranije nije uspelo.[48] Ipak u finalu Evrokupa je poražen od turske Darušafake.[49]

Obradović je počeo i sezonu 2018/19. kao trener Lokomotive. Ipak do raskida saradnje je došlo 4. novembra 2018, nakon dva uzastopna poraza na domaćem terenu, prvo od Albe u Evrokupu a potom i od Kaleva u VTB ligi.[50]

Monako[uredi | uredi izvor]

Dana 25. februara 2019. je postavljen za trenera Monaka.[51] Obradović je sa Monakom regularni deo sezone 2018/19. u prvenstvu Francuske završio na drugom mestu, a onda je u doigravanju bez poraza eliminisao Limož (2:0) i Dižon (3:0). U finalnoj seriji protivnik je bio Asvel, koji je poveo sa 2:0 u seriji nakon čega je Monako izjednačio. U odlučujućem petom meču u Vilerbanu, Asvel je slavio rezultatom 66:55.[52][53]

U narednoj 2019/20. sezoni, koja je poništena zbog pandemije korona virusa, Obradović je do prekida takmičenja sa Monakom bio na prvoj poziciji francuskog prvenstva, a izborio je i plasman u četvrtfinale Evrokupa kao prvoplasirana ekipa u svojoj grupi.[54] Obradović je trener Monaka bio do 9. juna 2020, kada je zvanično objavljeno da napušta klub kako bi preuzeo Crvenu zvezdu.[55]

Crvena zvezda[uredi | uredi izvor]

Dana 10. juna 2020, Obradović je zvanično predstavljen kao novi trener Crvene zvezde.[56] Bio je na toj funkciji do 24. decembra iste godine, kada je klub objavio kako je sporazumno raskinuo saradnju sa njim, kao i sa stručnim štabom prvog tima.[57] Obradović je predvodio Crvenu zvezdu na 26 utakmica i ostvario je učinak od 14 pobeda i 12 poraza (9-1 u Jadranskoj ligi i 5-11 u Evroligi).

Uspesi[uredi | uredi izvor]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Oženjen je Slađanom i ima dvoje dece: Anju i Rastka.[59] Navijač je Crvene zvezde, kluba u kojem je i ponikao. Pre utakmice Evrolige u sezoni 2014/15, između Albe i Crvene zvezde, dočekale su ga ovacije navijača u Pioniru.[60]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: nemački) „Munzinger Online”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  2. ^ „Arhiva Srbije: Svi "zlatni dečaci"”. Arhiva.srbija.gov.rs. Pristupljeno 11. 10. 2012. 
  3. ^ a b v „{Istorijat KK Crvena Zvezda}”. Kkcrvenazvezda.rs. Pristupljeno 11. 10. 2012. 
  4. ^ a b v g d đ (jezik: francuski) „L’Encyclopеdie non officielle du CSP Limoges”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  5. ^ (jezik: španski) „linguasport.com ”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  6. ^ a b v (jezik: engleski) „Alba Berlin Club History”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jul 2012)
  7. ^ a b (jezik: italijanski) „Sitto Ufficiale della Lega Basket Serie A: Statistiche”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. април 2015)
  8. ^ „Mozzartsport: Saša Obradović, košarkaški trener – apsolutna organizovanost”. Ekapija.com. Приступљено 11. 10. 2012. 
  9. ^ (језик: енглески) „ euroleague.net, FAN MAIL: Sasa Obradovic ”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  10. ^ „KK Buducnost - Istorija kluba”. Kkbuducnost.me. Pristupljeno 11. 10. 2012. 
  11. ^ a b (jezik: nemački) „Basketball Bundesliga”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  12. ^ (jezik: nemački) „Köln 99ers - Basketball in Köln”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. februar 2012)
  13. ^ a b v g [1] Pristupljeno 6. 3. 2015.
  14. ^ (jezik: engleski) „fibaeurope.com ”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  15. ^ a b (jezik: engleski) „archive.fiba.com”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  16. ^ (jezik: španski) „Deportivo del Diario Hoy 10/8/1998” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. април 2015)
  17. ^ „Saša Obradović trener Kelna”. b92.net. 14. 6. 2005. Приступљено 13. 6. 2020. 
  18. ^ „Titula za Keln i S.Obradovića!”. b92.net. 8. 6. 2006. Приступљено 13. 6. 2020. 
  19. ^ (језик: немачки) „Bild, Obradovic: "Köln tötet den Basketball!"”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  20. ^ „Saša Obradović novi trener Kijeva”. b92.net. 10. 6. 2008. Приступљено 13. 6. 2020. 
  21. ^ „Crisis in BC Kiev: out all foreign players”. sportando.com. 17. 2. 2009. Приступљено 13. 6. 2020. 
  22. ^ „Saša Obradović napušta Kijev”. b92.net. 11. 7. 2009. Приступљено 13. 6. 2020. 
  23. ^ „Saša Obradović u poljskom Turovu”. b92.net. 23. 7. 2009. Приступљено 13. 6. 2020. 
  24. ^ (језик: енглески) „euroleague.net - coaches”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  25. ^ „Saša Obradović novi trener Donjecka”. sport.blic.rs. 29. 7. 2010. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  26. ^ „Saša Obradović ostaje u Donjecku”. b92.net. 13. 6. 2011. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  27. ^ „Titula za Sašu Obradovića, Avdalovića i Radenovića u Ukrajini”. mozzartsport.com. 25. 5. 2011. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  28. ^ „Obradović bez premca u Ukrajini”. politika.rs. 28. 5. 2012. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  29. ^ „Obradović o uspehu Donjecka”. b92.net. 4. 3. 2012. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  30. ^ „EK: Džikić prošao na završni turnir, Maljković i Obradović eliminisani”. sportske.net. 27. 3. 2012. Arhivirano iz originala 13. 06. 2020. g. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  31. ^ „Saša Obradović preuzeo Albu”. sportklub.rs. 3. 6. 2012. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  32. ^ „Saša Obradović: Kako sam naljutio Karija”. mozzartsport.com. 16. 1. 2013. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  33. ^ „Saša Obradović - Kralj Berlina!”. novosti.rs. 26. 3. 2013. Pristupljeno 6. 3. 2015. 
  34. ^ „Obradović s Albom odbranio Kup Nemačke”. novosti.rs. 31. 3. 2014. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  35. ^ „Pešić doneo titulu Bajernu”. b92.net. 18. 6. 2014. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  36. ^ „Lučić i Valensija overili polufinale”. mvp.rs. 25. 3. 2014. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  37. ^ „Bravo Srbine! Saša Obradović skinuo skalp NBA šampionu – Alba savladala Sparse uz zvuk sirene!!! (VIDEO)”. mozzartsport.com. 8. 10. 2014. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  38. ^ „Obradović: Ne idem nigdje, imam još posla u Albi!”. rtvbn.com. 25. 6. 2015. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  39. ^ „Kup Nemačke: Milosavljević obradovao Obradovića!”. n1info.com. 21. 2. 2016. Arhivirano iz originala 13. 06. 2020. g. Pristupljeno 11. 6. 2020. 
  40. ^ „Alba ispala u četvrtfinalu, otpustila Obradovića!”. rtvbn.com. 24. 5. 2016. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  41. ^ „Obradović zvanično preuzeo Lokomotivu”. zurnal.rs. 14. 11. 2016. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  42. ^ „Rusi čuvaju Obradovića: Ostaje do 2020.”. mondo.rs. 4. 4. 2017. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  43. ^ „Nedović "vozio" Unikahu do finala Evrokupa!”. rtvbn.com. 17. 3. 2017. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  44. ^ „Teodosić odveo CSKA u finale”. mvp.rs. 31. 5. 2017. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  45. ^ „Obradovićeva Lokomotiva uzela Kup Rusije”. novosti.rs. 11. 2. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  46. ^ „Final Four Bound: Shved Guides Khimki Past Lokomotiv”. vtb-league.com (na jeziku: engleski). 28. 5. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  47. ^ „Saša Obradović trener sezone u Evrokupu!”. mozzartsport.com. 3. 4. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  48. ^ „Obradović najbolji trener Evrokupa”. rts.rs. 3. 4. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  49. ^ „Obradović bez trofeja, Darušafaki Evrokup i Evroliga!”. rtvbn.com. 13. 4. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  50. ^ „Razlaz Obradovića i Lokomotive”. mondo.rs. 4. 11. 2018. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  51. ^ „Obradović i zvanično preuzeo Monako”. b92.net. 25. 2. 2019. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  52. ^ „Obradović stao u majstorici: Asvel s TITULOM u Evroligi”. mondo.rs. 25. 6. 2019. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  53. ^ „OBRADOVIĆ BEZ KRUNE: Asvel dobio majstoricu protiv Monaka i 19. put postao šampion Francuske”. kurir.rs. 25. 6. 2019. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  54. ^ „Saša Obradović: Ostavio sam svugdje vrata otvorena”. balkans.aljazeera.net. 18. 4. 2020. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  55. ^ „Zvanično: Obradović se oprostio od Monaka i potvrdio dolazak u Crvenu zvezdu”. mozzartsport.com. 8. 6. 2020. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  56. ^ „Saša Obradović je trener Crvene zvezde!”. kkcrvenazvezda.rs. 10. 6. 2020. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  57. ^ „Crvena zvezda i Saša Obradović sporazumno prekinuli saradnju”. kkcrvenazvezda.rs. 24. 12. 2020. Pristupljeno 24. 12. 2020. 
  58. ^ „Saša Obradović - DIE BESTE!”. rtvbn.com. 24. 4. 2015. Pristupljeno 13. 6. 2020. 
  59. ^ „Saša Obradović, košarkaški trener - apsolutna organizovanost”. ekapija.com. 21. 4. 2010. Pristupljeno 6. 3. 2015. 
  60. ^ „Saša Obradović zaplakao u Pioniru!”. Mondo. 29. 1. 2015. Pristupljeno 6. 3. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саша_Обрадовић&oldid=27704042”