Silvio Berluskoni

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Silvio Berluskoni
Silvio Berluskoni u 2010.
Lični podaci
Datum rođenja(1936-09-29)29. septembar 1936.
Mesto rođenjaMilano, Kraljevina Italija
Datum smrti12. jun 2023.(2023-06-12) (86 god.)
Mesto smrtiMilano, Republika Italija
DržavljanstvoItalija
NarodnostItalijan
ReligijaKatolik
UniverzitetUniverzitet u Milanu
ProfesijaPreduzetnik
Porodica
SupružnikKarla dal'Oljo (1965–1985)
Veronika Lario (1985–2010)
Decasinovi Pjersilvio i Luiđi, ćerke Marija Elvira, Barbara i Eleonora
Politička karijera
Politička
stranka		Napred Italijo
Prethodno:
Napred Italijo (1994–2009)
Narod slobode (2009–2013)
8. maj 2008 — 16. novembar 2011.
PredsednikĐorđo Napolitano
PrethodnikRomano Prodi
NaslednikMario Monti
11. jun 2001 — 17. maj 2006.
Reizbor(i)2005.
PredsednikKarlo Ćampi
PrethodnikĐulijano Amato
NaslednikRomano Prodi
10. maj 1994 — 17. januar 1995.
PredsednikOskar Luiđi Skalfaro
PrethodnikKarlo Ćampi
NaslednikLamberto Dini
Potpis

O ovoj zvučnoj datoteci Silvio Berluskoni (pomoć·info) (ital. Silvio Berlusconi; Milano, 29. septembar 1936 — Milano, 12. jun 2023) bio je italijanski biznismen i političar. Berluskoni je bivši premijer Italije. Bio je vođa je političkog pokreta „Forca Italija“ (Napred Italijo), partije koja je zvanično osnovana u januaru 1994[1], da bi se prvi put kandidovala za opšte izbore u martu iste godine; međutim 2008 FI je raspuštena i Berluskoni je osnovao novu političku stranku Narod slobode (Popolo della Libertà,PdL), koja je se od 2013. zove Napred Italijo.

Berluskoni je bio kratko premijer (sedam meseci) 1994. godine. Godine 2001. ponovo je postavljen na istu funkciju[1]; druga Berluskonijeva vlada je najdugotrajnija u istoriji italijanske republike. 20. aprila 2005, Berluskoni je ponudio ostavku svoje vlade posle poraza na regionalnim izborima i unutrašnjih problema u koaliciji. 23. aprila 2005. formirao je novu vladu bez većih promena u sastavu.

Na parlamentarnim izborima u aprilu 2006. godine koalicija Silvija Berluskonija izgubila je od leve koalicije Romana Prodija. Pobeda je bila vrlo tesna (0,11%) pa je Berluskoni dugo osporavao rezultate izbora da bi na kraju, ipak, početkom maja podneo ostavku.

Međutim Prodijeva vlada će izgubiti parlamentarnu većinu i Berluskonijeva centro-desničarska koalicija PdL-LN-MpA će odneti pobjedu na izborima 2008.

12. novembra 2011. Berluskoni podnosi ostavku predsedniku Italije Đorđu Napolitanu, posle gubljenja parlamentarne većine i velike ekonomske krize koja je snašla zemlju[2].

On je bio takođe vlasnik i osnivač medijskih kompanija koje mnogi nazivaju „italijansko medijsko carstvo“. Prema Forbs magazinu, Silvio Berluskoni je najbogatiji čovek u Italiji sa imetkom vrednom 12.000.000.000 dolara u 2005-oj, a istovremeno i 25. najbogatiji čovek na svetu [1].

Bio je predsednik i fudbalskog kluba FK Milan između 1986. i 2004; posle njegove ostavke – koja je iznuđena zakonom – 26. decembra 2004. tim nije izabrao novog predsednika [traži se izvor], tako da je on do smrti bio samo suvlasnik tima.

Sa četiri vlade tokom 9 godina je zaključno sa 12. junom 2023. na trećem mestu po dužini mandata kao šef vlade u Italiji. Ispred njega su Đovani Đoliti i Benito Musolini, koji su bili šefovi vlada u Kraljevini Italiji.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Berluskoni se brzo popeo na čelo italijanske politike u januaru 1994. godine. Prvi put je izabran u Predstavnički dom i imenovan za premijera nakon opštih izbora u Italiji 1994. godine, kada je Forca Italia dobila relativnu većinu samo tri meseca nakon pokretanja. Njegov kabinet se srušio posle devet meseci zbog unutrašnjih nesuglasica među koalicionim strankama. Na opštim izborima u Italiji 1996. godine, Berluskoni je poražen od kandidata levog centra Romana Prodija. Na opštim izborima u Italiji 2001. ponovo je bio kandidat desnog centra za premijera i pobedio je kandidata levog centra Frančeska Rutelija. Berluskoni je potom formirao svoj drugi i treći kabinet, do 2006. godine. Berluskoni je bio lider koalicije desnog centra na opštim izborima u Italiji 2006. godine, koje je izgubio veoma malom razlikom, a protivkandidat mu je ponovo bio Prodi. Ponovo je izabran na opštim izborima u Italiji 2008. nakon raspada Prodijevog drugog kabineta i položio je treći put zakletvu kao premijer 8. maja 2008.

Nakon što je izgubio većinu u parlamentu zbog rastućih fiskalnih problema u vezi sa evropskom dužničkom krizom, Berluskoni je podneo ostavku na mesto premijera 16. novembra 2011.[3] Berluskoni je predvodio Narod slobode i njegove desničarske saveznike u kampanji za opšte izbore u Italiji 2013 . Iako je prvobitno planirao da se kandiduje za peti mandat kao premijer,[4][5][6] kao deo sporazuma sa Lega Nord, on bi umesto toga planirao da predvodi koaliciju bez da postane premijer.[7] Berluskonijeva koalicija desnog centra dobila je 29 odsto glasova, zauzevši drugo mesto, posle koalicije levog centra Italija Zajedničko dobro koju predvodi Pjer Luiđi Bersani. Nakon toga, Berluskonijevi saveznici su podržali Letu kabinet na čelu sa Enrikom Letom iz Demokratske stranke, zajedno sa centrističkim Građanskim izborom bivšeg premijera Marija Montija. [8]

Berluskoni je kritikovan zbog svoje izborne koalicije sa desničarskim populističkim partijama (Lega Nord i Nacionalna alijansa) i zbog izvinjenja na račun Musolinija; takođe se zvanično izvinio za postupke Italije u Libiji tokom kolonijalne vladavine.[9] Dok je bio na vlasti, Berluskoni je zadržao vlasništvo nad Mediasetom, najvećom medijskom kompanijom u Italiji, i kritikovan je zbog svoje dominacije nad italijanskim medijima.[10][11] Njegovo vođstvo je takođe potkopano seksualnim skandalima.[12]

Pobeda na izborima 1994[uredi | uredi izvor]

Berluskoni tokom mitinga Forca Italia 1994

Da bi pobedio na opštim izborima u martu 1994., Berluskoni je formirao dva odvojena izborna saveza: Narod slobode (Polo delle Liberta) sa Lega Nord (Severna liga) u severnim italijanskim okruzima, i drugi, Narod dobre vlade (Polo del Buon Governo), sa Nacionalnom alijansom (Alleanza Nazionale), naslednicom italijanskog socijalnog pokreta, u centralnim i južnim regionima.[13] U pragmatičnom potezu, on se nije udružio sa ovim poslednjim na severu jer ih Lega Nord nije volela, a Forca Italia je bila u savezu sa dve strane koje nisu bile u savezu jedna sa drugom.

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Berluskoni sa američkim predsednikom Džordžom V. Bušom u Beloj kući

Berluskoni i njegovi kabineti su imali snažnu tendenciju da podržavaju američku spoljnu politiku, [14] uprkos političkoj podeli između SAD i mnogih osnivača Evropske unije kao što su Nemačka, Francuska i Belgija tokom administracije Džordža V. Buša.[15] Pod Berluskonijevim vođstvom, italijanska vlada je takođe pomerila svoj tradicionalni stav o spoljnoj politici od najproarapskije zapadne vlade, [16] ka većem prijateljstvu sa Izraelom i Turskom nego u prošlosti.[17][18] To je rezultiralo rebalansom odnosa između svih mediteranskih zemalja, kako bi se postigla jednaka bliskost sa njima. Berluskoni je jedan od najjačih pristalica zahteva Turske za pristupanje Evropskoj uniji.[19] Kako bi podržao molbu Turske, italijanski premijer je pozvao premijera Erdogana da učestvuje na sastanku evropskih lidera Danske, Francuske, Nemačke, Holandije, Španije, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva, okupljenih u L'Akvili na samitu G8 2009.[20][21] Italija, sa Berluskonijem na vlasti, postala je čvrst saveznik Sjedinjenih Država zbog njegove podrške ratu u Avganistanu i ratu u Iraku nakon invazije na Irak 2003. u ratu protiv terorizma . Berluskoni je 30. januara 2003. potpisao "Pismo osmorice" podržavajući američke pripreme za invaziju na Irak 2003. godine.[22]

Berluskoni je, na sastancima sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Kofijem Ananom i američkim predsednikom Džordžom V. Bušom, rekao da se zalagao za "jasan preokret u iračkoj situaciji" i za brzu predaju suvereniteta vladi koju je izabrao irački narod.[23] Italija je imala oko 3.200 vojnika raspoređenih u južnom Iraku, treći po veličini tamošnji kontingent posle američkih i britanskih snaga.[24] Kada je Romano Prodi postao premijer, italijanske trupe su postepeno povučene iz Iraka u drugoj polovini 2006. godine, a poslednji vojnici su napustili zemlju u decembru te godine.

Saradnja sa Zapadnim Balkanom[uredi | uredi izvor]

Mapa međunarodnih putovanja Berluskonija kao premijera

Dana 5. aprila 2009. godine, na samitu EU-SAD u Pragu, Berluskoni je predložio mapu puta od osam tačaka za ubrzanje evroatlantske integracije zapadnog Balkana . Tokom tog samita italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini je pozvao svoje evropske kolege da pošalju „vidljive i konkretne” znake zainteresovanim zemljama (Srbija, Kosovo, Bosna, Crna Gora, Hrvatska, Severna Makedonija i Albanija). [25]

Izborna istorija[uredi | uredi izvor]

Izbori Kuća izborna jedinica Glasovi Rezultat
1994 Predstavnički dom Lacio 1 – Rim centar 34.354 izabran
1996 Predstavnički dom Lombardija – Milano 1 46.098
1999 Evropski parlament Severozapadna Italija 992.657
2001 Predstavnički dom Lombardija – Milano 1 42.098
2006 Predstavnički dom Kampanija 1 – [a]
2008 Predstavnički dom Molise –
2013 Senat Republike Molise –
2019 Evropski parlament Severozapadna Italija 187.612
2022 Senat Republike Lombardija – Monca 231.440

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Izabran u zatvorenoj listi proporcionalnog predstavničkog sistema.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 136. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „12/11/2011:Berluskoni podneo ostavku” (na jeziku: srpski). Rts.rs. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  3. ^ „Italy crisis: Silvio Berlusconi resigns as PM”. BBC News. 13. 11. 2011. Arhivirano iz originala 28. 11. 2013. g.  BBC News 12 November 2011.
  4. ^ „Berlusconi says will run to become Italian PM for fifth time”. Yahoo News. Arhivirano iz originala 12. 12. 2012. g. Pristupljeno 8. 12. 2012. 
  5. ^ „Berlo plans comeback as PM in 2013”. The Times of India. 12. 7. 2012. Arhivirano iz originala 15. 7. 2012. g. 
  6. ^ „Silvio Berlusconi sentenced for tax fraud”. BBC News. 26. 10. 2012. Arhivirano iz originala 7. 2. 2014. g. 
  7. ^ Vogt, Andrea (7. 1. 2013). „Silvio Berlusconi 'will not run for Italian prime minister'”. The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 18. 9. 2013. g. Pristupljeno 5. 2. 2013. 
  8. ^ Facts & Stories Arhivirano 5 jun 2013 na sajtu Wayback Machine. I-Italy (26 April 2013). Retrieved 4 August 2013.
  9. ^ The Report: Libya 2008. Oxford Business Group. 2008. str. 17. 
  10. ^ „Italy”. Freedom House. 24. 4. 2012. Arhivirano iz originala 3. 5. 2014. g. 
  11. ^ Popham, Peter (5. 9. 2006). „Prodi braces for fight to curb Berlusconi's media empire”. The Independent. London. Arhivirano iz originala 11. 10. 2009. g. Pristupljeno 5. 2. 2013. 
  12. ^ „Opponents tell Berlusconi to quit over sex scandal”. NBC News. 18. 9. 2011. Pristupljeno 1. 11. 2011. 
  13. ^ Griffin, Roger (1996). „The 'Post-Fascism' of the Alleanza Nazionale: A Case Study in Ideological Morphology”. Journal of Political Ideologies. 1 (2): 123—145. doi:10.1080/13569319608420733. „AN's ideological tap-root is still thrust deep into historical Fascism ... retaining many Fascist core values.” 
  14. ^ „Istituzioni, Europa, Enti Locali: "Il G8 deve fermare gli speculatori"” (PDF). Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 7. 7. 2008. str. 10. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 9. 2011. g. 
  15. ^ „Esportare la democrazia anche cambiando leggi internazionali”. Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 6. 12. 2003. str. 6. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. „...Berlusconi, l' uomo che disse in passato di essere dalla parte degli Stati Uniti prima ancora di sapere da quale parte questi si schierano....” 
  16. ^ Momigliano, Anna (novembar 2011). „Italy's Berlusconi agrees to resign. Here's why.”. The Christian Science Monitor. 
  17. ^ ALESSANDRI, Emiliano. „Italian-Turkish Relations: Potential and Limits of a 'Strategic Partnership'” (PDF). sam.gov.tr/. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 7. 2020. g. Pristupljeno 19. 9. 2018. 
  18. ^ „Prime Minister Silvio Berlusconi Warmly Received in Israel” (PDF). Ambasciata d'Italia Tel Aviv. jul 2003. 
  19. ^ „Italia sempre disponibile per ingresso Turchia in Europa” (na jeziku: italijanski). ASCA. 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 15. 11. 2012. g. 
  20. ^ „Berlusconi invita Erdogan alla riunione degli Europei”. Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 25. 8. 2011. g. 
  21. ^ „Zirve bahane gösteriş şahane”. Sabah (na jeziku: turski). 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 18. 10. 2013. g. 
  22. ^ „Full text of letter written by eight European leaders”. The Irish Times. 30. 1. 2003. 
  23. ^ Roberts, Roxanne (maj 2004). „The Italian Connection”. The Washington Post. 
  24. ^ Tucker 2010, str. 609
  25. ^ „Frattini: piano in otto punti per i Balcani”. il Giornale (na jeziku: italijanski). 5. 4. 2009. Arhivirano iz originala 24. 2. 2012. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Tucker, Spencer C. (2010). The Encyclopedia of Middle East Wars: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts [5 volumes]: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts. ABC-CLIO. ISBN 9781851099481. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Силвио_Берлускони&oldid=27346870”