Simeon Bekbulatovič

Simeon Bekbulatovič
Lični podaci
Puno ime	Sajin Bulat
Datum rođenja	?
Mesto rođenja	?, Kasimski kanat
Datum smrti	5. januar 1616.
Mesto smrti	Simonov manastir, Rusko carstvo
Porodica
Roditelji	Bek-bulat
Dinastija	Astrahanska dinastija
Veliki knez Rusije
Period	1574−1576.
Prethodnik	Ivan IV Grozni
Naslednik	Ivan IV Grozni

Simeon Bekbulatovič ili Sajin Bulat († 5. januar 1616, Simonov manastir) je bio kan („knez” ili „carević”) Kasimskog kanata, vazalnog kanata Velike Moskovske kneževine (1567—1573), veliki knez Rusije (1574—1576) i car Zemštine (1565—1572).

Nominelni car Zemštine

Simeon se u istoriji prvi put pojavio 1565. godine, kada je ruski car Ivan Grozni dobio pravo da odvoji za sebe izvestan deo države, ljudi, zemalja, kuća (u Moskvi i u drugim gradovima) i prihoda, kao svoj posebni dvor ili Opričninu. Tada je Sajin Bulat, koji malo pre toga krstio i dobio ime Simeon Bekbulatovič, proglašen za nominelnog cara ruskih zemalja koje nisu bile pod Opričninom, toj. proglašen je za cara Zemštine.

Međutim, Tatari su iskoristili Ivanov Livonski rat sa Poljacima i 1571. došli pod samu Moskvu i spalili njena predgrađa; tom je prilikom izgoreo i oprični dvor, moskovsko središte Opričnine. Sledeće godine Opričnina je formalno ukinuta, te su mnoga imanja vraćena prethodnim gospodarima, ali je ipak glavni socijalno-politički rezultat Opričnine ostao, kao što je u stvari zadržana i sama ustanova pod imenom Dvora. Formalno ukidanje Opričnine valjda je bilo vezano sa kandidaturom Groznog na poljski presto, upražnjen smrću Sigismunda II Avgusta, poslednjeg Jagelonca.

Ukinuvši Opričninu Ivan je ukinuo i Zemštinu, te Simeon Bekbulatovič više nije bio nominalni car.

Učešće u Livonskom ratu

Simeon je učestvovao i u Livonskom ratu i istakao se zbog toga mu je za ženu dodeljena jedna Ivanova rođaka, ali njegovo ratovanje nije promenilo Ivanovu ratnu sreću u Livoniji. Na kraju je Rusija poražena i morala je predati i nekoliko Beloruskih gradova.

Vladavina Velikom Moskovskom kneževinom

Dolazak na presto

Poslednje godine Ivana Groznog bile su užasne: nemajući unutrašnjeg mira ni političkog ni ličnog, mučen strahom i grižom savesti on se u mračnim trenucima tešio literarno-političkom polemikom (sa Kurpskim), verskom sa luteranskim i katoličkim sveštenicima i različnim asketskim vežbama, kojima se bavio naizmence i uporedo sa ludim gozbama, razvratom i krvavim orgijama.

Grozni je na kraju, 1574. godine, nezadovoljan što mu plemstvo nije dozvoljavalo da sam vlada, predao vlast Simeonu Bekbulatoviču.

Tok vladavine

Simeon u svojoj vladavini nije imao uspeha: 1576. godine on u Livonskom ratu gubi Polock, Veljikije Luki, ali uspeo je da odbrani Pskov. Razlog ovih poraza je što su rusima poginuli mnogi boljari i oni su ostali bez dobrih vojskovođa. Ovaj neuspeh primorava Batorija da započne — posredstvom apostolskog nuncija Antonija Posevina — pregovore za mir, ali oni se završavaju poražavajućim za Ruse, 1582. godine.

Iste te godine Simeon Bekbulatovič vraća Ivanu vlast koju je navodno imao, a Ivan mu u zamenu za titulu dodeljuje Tversku oblast, koju mu je oduzeo novi car Fjodor 1585. godine.

Poslednje godine

Januara ili 7. februara 1598. godine ruski car Fjodor umire sa blaženim osmehom na ustima, kao što je i živeo. Pričalo se, da su anđeli došli po njegovu svetu dušu i da je on s njima govorio. Na pitanje o nasleđu prestola Fjodor je odgovarao neodređeno, pozivajući se na božju volju. Vlast prelazi na njegovu udovu Irenu, ali se ona uskoro odriče prestola i kao velika inokinja Aleksandra povlači se u manastir. Zemlja se ipak zaklela njoj na vernost. Uz nju je otišao u manastir, ali ne kao kaluđer, nego kao gost-zatvorenik njen brat Boris Godunov, najmoćniji boljar i doživotni Fjodorov regent, koji je oslepeo Simeona zato što mu se suproststavljao. Potrebno je dakle izabrati novoga cara. Boris Godinov ima najviše izgleda na uspeh, jer on stvarno upravlja zemljom već više od deset godina. Uprava je prešla u ruke patrijarha, Borisova prijatelja, Jova, koji je, bez ikakvog objašnjenja, predlagao da se Boris izabere za cara Rusije, i boljarskog saveta Dume.

Privremena vlada sazvala je zemaljski sabor. Zadatak sabora bio je vrlo važan: trebalo je izabrati cara! Moskva, koja je bila baština Kaljitina doma, osećala se vrlo čudno u ovoj novoj, toliko neobičnoj situaciji. Bilo je više kandidata, iz kneževskog reda potomaka legendarnog Rjurika i istoriskih Vladimira Svetog i Aleksandra Nevskog, i potomaka litvanskog velikog kneza Gediminasa. Među kandidatima je bio i sam Simeon Bekbulatovič, pošto je njegova žena Anastazija bila Ivanova daleka rođaka. Kandidata bez kneževske titule bila su dva: Fjodor Nikitič Romanov, brat od ujaka počivšeg cara i glava neobično popularne porodice Romanova, sam čovek neobične lepote, plemenitog i jakog karaktera i velike pameti, kao i Borisova najveća konkurencija; i uz njega šurak carski i doskorašnji namesnik Boris Fjodorovič Godunov. Ne samo simpatije, koje je prema njemu imao patrijarh, ne samo njegovo potajno rovarenje uz rasipanje novca među birače — članove sabora i među prestonički puk, koji je, prirodno, uticao na saborsku većinu, nego i socijalni program Borisov i popularnost, koju je uživao kod srednjih staleža, koji su sačinjavali saborsku većinu, doveli su Borisa na presto moskovski i sve Rusije.

Njegov je uspeh olakšalo suparništvo između drugih velikaša, koji nisu imali iza sebe neke jače stranke sa određenim socijalno-političkim programom, nego samo lične koterije. Tako je Boris na koncu konca bio jednoglasno izabran iako se visoko plemstvo i sveštenstvo izjašnjava protivu njega i ističe druga imena, i nakon tobožnjeg dugog odricanja i ponovnih molbi sabora i gomile i pretnje patrijarha da će na njega baciti prokletstvo, ako se i dalje bude opirao, Boris je primio carski venac, te se nekoliko meseci docnije krunisao sa velikom raskoši i sjajem. Jedan od najopasnijih Borisovih neprijatelja bio je Fjodor Nikitič Romanov.

Simeon se nije slagao ni sa novim carem Lažnim Dimitrijem zato što je hteo da prevede ruski narod u katolicizam. Zbog toga mu je odsečen jezik i poslat je u manastir.

Kada je za cara 1613. godine izabran Mihail I Fjodorovič Romanov Simeonovi uslovi života su poboljšani, ali mu je i dalje bio zabranjen povratak u Moskvu.

Literatura

• Ascher, Abraham (2009). Russia: A Short History. Oneworld Publications. str. 29. ISBN 978-1-78074-003-4. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.