Henri Bofort

Henri Bofort
Istorijska slika Pola Delaroša koja prikazije Henrija Boforta dok ispituje Jovanku Orleanku
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1374.
Mesto rođenja	Šatu de Bofort, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti	11. april 1447.(1447-04-11) (72/73 god.)
Mesto smrti	Vulvsi palata, Kraljevstvo Engleska
Grob	Vinčesterska katedrala
dekan Velsa
Redosled	24.
Godine	(1397—1398)
Prethodnik	Tomas Tebo
biskup Linkolna
Redosled	47.
Godine	(1398—1404)
Prethodnik	Džon Bokajngem
Naslednik	Filip Repajngton
biskup Vinčestera
Redosled	54.
Godine	(1404—1447)
Prethodnik	Vilijam Vajkehamski
Naslednik	Vilijam Vejnflet

Henri Bofort (engl. Henry Beaufort; oko 1374, Šatu de Bofort - 11. april 1447, Vulvsi palata) je bio srednjovekovni engleski klerik, prelat i kardinal-biskup Vinčestera i član kuće Plantageneta, tačnije njenog ogranka kuće Bofort. Igrao je glavnu ulogu u svim važnim pitanjima svog vremena.

Bio je nezakonito dete Džona od Genta i Katarine Svinford, sve dok, zajedno sa braćom, nije priznat 1396. godine. Oni su tada uzeli ime Bofort, po zamku u kojem su rođeni. Priznavanjem za člana vladajuće dinastije, Henrijev politički uspon bio je gotovo osiguran. Kako se školovao za sveštenika u početku je dobijao samo crkvene položaje, od kojih mu je najviši bilo mesto biskupa Linkolna. Njegov dalji uspon počeo je 1399. godine kada je na engleski presto došao njegov istoimeni polubrat, koji ga je postavio za lorda kancelara. U međuvremenu, napredovao je i u crkvenim položajima, postavši biskup Vinčestera. U tom periodu Bofort se sukobljavao sa kanterberijskim nadbiskupom Tomasom Arundelom i na kraju ga je pobedio.

Vrhunac Bofortove moći bila je vladavina njegovog nećaka Henrija V (1413—1421), kome je pomogao da dođe na vlast i finansirao njegovu obnovu Stogodišnjeg rata u Francuskoj, a ovaj ga je zauzvrat vratio na položaj lorda kancelara. Presudnu ulogu Bofort je odigrao i na saboru u Konstanci, gde je 1417. godine, najviše njegovom zaslugom, izabran jedinstveni rimokatolički papa Martin V i time okončana Zapadna šizma.

Posle smrti kralja Henrija, Bofort je, zajedno sa Vilijamom de la Polom i svojim nećacima: Hemfrijem od Glostera i Jovanom od Bedforda, postao jedan od namesnika njegovog istoimenog maloletnog sina. Dok je sa Jovanom i sa Vilijamom bio u relativno dobrim odnosima, Bofort je sa Hemfrijem bio u pravom ratu. Slabiji Bofort uspeo se održati, zbog toga što je solventonst Engleske zavisila od njega. Posle jednog političkog poraza, 1426. godine, on je, po papinom pozivu, pošto je postao kardinal, otišao iz Engleske da kao papaski legat predvodi novi Husitski rat.

Posle vojnog poraza, on se 1428. godine vratio kući da bi skupljao vojsku za novi rat.

Biografija

Poreklo i mladost

Henri Bofort je rođen 1374. godine u zamku Bofortu u Mezi na Loari, kao drugi sin Džona od Genta, sina engleskog kralja Edvarda III i prvog vojvode od Lankastera i njegove ljubavnice, izvesne dame Katarine Svinford supruge ser Huga Svinforda. Ova deca nisu bila priznata sve dok se Džon 1396. nije oženio Katarinom malo pred svoju smrt 1399. godine. Deca rođena u tom braku uzela su ime Bofort, po zamku u kom su rođena, a parlament i tadašnji engleski kralj Ričard II su godinu dana kasnije priznali njihovu zakonitost, ali su im izričito odrekli pravo nasleđivanja prestola.

Henri je i kršten u zamku gde je rođen. Studirao je i na Oksfordskom univerzitetu, ali više vremena u Ahenu, gde je proučio građanski i kanonski zakonik. Godine 1389. rukopoložen je za kanonika Tejma, a 1391. za kanonika Satona u dijacezi Linkoln.

Politički uspon

Nakon legitimacije Henri, kao deo vladajuće dinastije počinje da dobija visoke položaje u Kraljevini. Godine 1397. postaje dekan Velsa. 1. juna 1398. godine papskom odredbom, posle smrti Džona Bokajngema, izabran je za biskupa Linkolna, a posvećen je 14. jula iste godine. 1399. postaje kancelar Oksforskog univerziteta. Dolaskom njegovog polubrata Henrija IV Lankastera, 1399. godine, na presto, dobio je istaknuto mesto u Kraljevstvu i politički uspon mu je bio zagarantovan. Bofort potom osniva neku vrstu Ustavnog suda partije i sa svojim bratom Jovanom stalno podržava novog kralja, nasuprot politici Tomasa Arundela, sposobnog nadbiskupa Kanterberija. Godine 1403. kralj ga postavlja za kancelara Engleske i u isto vreme imenuje ga za člana velikog i stalnog saveta 19. novembra 1404. godine, posle smrti Vilijama Vajkehamskog, papskom uredbom postavljen je za biskupa Vinčestera, posle čega se odrekao položaja kancelara. Posvećen je tek 11. aprila 1405. godine. Bio je učitelj svog imenjaka Henrija, princa od Velsa i vršio je veliki uticaj na njega.

U međuvremenu, Bofort je prešao u opoziciju i podržao Arundela u Savetu glavnog ministra, ali Arundel ubrzo prelazi na kraljevu stranu sa svim starijim odbornicima. Bofort i dalje ostaje u opoziciji i staje na čelo mlađe i popularnije partije, a pridružuje mu se i princ od Velsa. Godine 1407. Arundel, koji je tada bio kancelar, je porazio Boforta, ali kralj Bofortu potvrđuje legitimnost dobijenu od Ričarda i potvrdu dopunjuje rečima:

Pored kraljevskog dostojanstva (lat. Excepta regali dignitate).

U ovoj dopuni Bofortu je izričito zabranjeno nasleđivanje engleskih kraljeva. Međutim, pošto se ove reči ne pojavljuju u potvrdi parlamenta, one nemaju pravnu vrednost, mada ta činjenica nije priznavana u to vreme. Međutim, nadbiskupova snaga je bila u opadanju, a Bofortova u jačanju i bilo je samo pitanje vremena kad će ovaj biti smenjen. U to vreme Bofort nastavlja da napreduje u crkvenim položajima i 27. avgusta 1409. godine je imenovan za legata pape Grgura XII za Englesku i Irsku. U to vreme Henri postaje i ambasador kralja Engleske u Francuskoj. U daljoj borbi Arundel gubi podršku i 1410. za kancelara je postavljen brat Henrija Boforta, Tomas Bofort, vojvoda od Eksetera. Tomasu parlament, kada se sastajao, nije potvrdio položaj, pa je Henri sazvao parlament da bi mu potvrdio položaj. Izgovor za sazivanje parlamenta, Henri ja našao u tome da treba održati lojalnost Francuske i Škotske Engleskoj i tokom saziva je govorio:

To nam treba da zadovoljimo svaku pravdu (engl. It becometh us to fulfil all righteousness).

Dr. Stabs, koji u svojoj Ustavnoj Istoriji dao sjajnu skicu karijere biskupa Boforta kao engleskog političara, istakao je verovatnoću da je tokom postavljanja Tomasa Boforta za kancelara, princ Henri vladao u ime svog oca, koje je tada bio bolestan. Vladavina sposobnog princa Henri, koji se odlično snalazio u vladarskim dužnostima, donela je Bofortovu dominaciju u savetu. Sukob Arundela i Boforta došao je do vrhunca 1411. godine. Dinastički sukobi kuće Lankaster, učinili su Henrija slabijim od svog suparnika. Sukobi su, naime, izbili 1410. godine smrću Jovana Boforta, markiza Samerseta, kada je kraljev brat Tomas Lankaster, oženio njegovu udovicu i zahtevao da mu Henri Bofort isplati zaostavštinu svog brata koja mu je bila poverena i koja je iznosila 30.000 maraka. Bofort je odbio zahteve, a princ Henri ga je podržao protiv svog brata. Želeći da uvećaju svoju moć, uz saglasnost svojih pristalica, Bofort i princ Henri su pokušali da prinude kralja da abdicira. Kralja je razbesneo ovaj zahtev i zato je izbacio princa iz saveta. Bofort i cela njegova stranka i delili su sramotu princa. Tek u novembru kralj je izmoljen da da oproštaj princu, Bofortu i ostalim uglednijim njihovim pristalicama. Potom je Tomas Bofort opet postavljen za kancelara 1412. godine. Po nalogu princa i Boforta, Tomas je doneo sa sobom promenu u spoljnoj politici. Oni su podržali stvar burgundskog vojvode, a 1411. ujedinjene snage Engleske i Burgundije odneli su sjajnu pobedu nad Armanjacima kod Sent Klauda. Kada je i Arundel podržao Burgunđane, savez je raskinut i ekspedicija je poslata u pomoć Armanjacima.

Dalji politički uspon

Kada je 1413. godine Henri, princ od Velsa, došao na presto, Bofort je opet dobio položaj kancelara. On je 15. maja iste godine otvorio i prvo zasedanje parlamenta tokom vladavine Henrija V. 23. septembra bio je jedan od nadbiskupskih sudskih pomoćnika u suđenju ser Džonu Oldkastlu. Kada je sledeće godine izbio opasan ustanak koji je zamalo rezultirao Oldastlovim bekstvom, Bofort se, na otvaranju parlamenta u aprilu, obratio rečima:

On je bio nagnao svoje srce da razume zakone (engl. He hath applied his heart to understand the laws).

Ovim rečima je opisao kako je hrišćanska vera u opasnosti od uništenja od strane Lolardske konfederacije, i mir kraljevstva od strane nemira, i pozvao ljude da pomognu krunu i vladu u suzbijanju jeresi. Potom je poslat kao engleski delegat u Francusku da pregovara za mir. Predloženi uslovi bili su toliko teško prihvatljivi i u odsutnom stanju u kom se tad nalazila Francuska. Godine 1415. godine Bofort ulazi u sukob s kraljem kada je ovaj sa obnovom Stogodišnjeg rata uveo nove poreze za sveštenstvo, ali je ovaj sukob ubrzo prevaziđen. Na otvaranju parlamenta 4. novembra iste godine govorio je o plemenitim podvizima kralja u ratu u Francuskoj i pozivao na zahvalnost naroda, koji odgovorio velikim odobravanjem. Rat je, međutim, stavio kralja u tešku finansijsku situaciju, a Henri je u svakom trenutku bio spreman da mu pruži finanskijsku pomoć. On nije mogao da nasledi veliki posede, ali njegovi značajni prihodi od Svete stolice su bile toliko ogromne sume novca da je mogao finansirati kralja s vremena na vreme i donirati novac za ukrašavanje državnih ustanova do veličanstvenosti. Verovatno je njegova mogućnost stalnog pronalaženja spremnog novca bio rezultat finansijske sposobnosti Engleske tog vremena. Ovim se povećao Bofortov ugled. Znajući da koristi otplatu od kralja stekao je ogromno bogatstvo, za koje se nikad nije uzdržavao da pozajmi kruni, da bi mu kasnije bilo vraćeno s kamatom. Godine 1416. kralj je od njega pozajmio 14.000 litara zlata, a kao zalog otplate Henri je od kralja dobio određenu zlatnu krunu.

Hodočašće: Sabor u Konstanci

Glavni članak: Sabor u Konstancu

Sabor u Konstanci koji se sastao zarad likvidacije Zapadne šizme. Tu su bili prisutni naučnici, biskupi, kardinali i antipapa Jovan XXIII, a Bofort je na njemu odigrao odlučujuću ulogu. Hronika Ulriha od Rihentla.

Jula 1417. Bofort je smenjen s položaja kancelara i odlazi na hodočašće u Svetu zemlju, a u stvari da prisustvuje saboru u Konstaci. Godine 1414. taj sabor je zaseo, da bi izvršio reformu crkve, borio se protiv jeresi i izabrao novog jedinstvenog papu i tako prevazišao Zapadnu šizmu. Biranje novog pape oteglo, ali energični Henri V je zahtevao da se izbor što pre izvrši. Želeo je papu koji će biti naklonjen Engleskoj i podržavati njene aktivnosti u Francuskoj. Da bi obezbedio brz izbor, u Konstancu je 1417. godine poslao Henrija. Pod njegovim pritiskom nemački car Sigismund je promenio mišljenje, i sabor se najzad opredelio za postupak pri izboru pape. Za novog papu tada je bio izabran Odo Kolona, koji je uzeo ime Martin V.

Loša strana preranog izbora pape bila je što sabor nije uspeo da uništi reformatore katoličke crkve koji su se velikim delom nalazili i u Engleskoj. Dobra strana ovog preranog izbora bila je za Boforta pošto je dobio položaj kardinala, 28. novembra, i kasnije papskog legata. Kad je Arundelov naslednik Henri Čihl, isto tako veliki Bofortov protivnik, čuo za njegovo unapređenje, pisao je kralju Henriju, koji se tad nalazio u Francuskoj. Uplašivši se ovim pismom da će ambiciozni Bofort biti i suviše efikasan papski potparol, prisilio ga je da podnese ostavku na ove nove funkcije. Bofort se sigurno veoma razočarao u kralja, ali je i dalje ostao veran kruni.

Kada se 1421. vratio u Englesku, Bofort je kralju, iako je još u toku bilo otplaćivanje prethodnog kredita, pozajmio iznos od 14.000 litara. Tako je ukupan kraljev dug njemu iznosio 22.306 litara. Ponovo je dobio zlatnu krunu iz ruku blagajnika, kao zalog za otplatu. U decembru iste godine, Bofort je bio kum novorođenom Henriju od Vinčestera. Naredne godine, kada je bio na samrti, kralj je pokazao da ima poverenja u njega tako što ga je imenovao za jednog od čuvara novorođenog princa.

Namesnik Engleske

Glavni članak: Namesništvo kralja Henrija VI Lankastera

Posle smrti kralja Henrija V, 31. avgusta 1422. godine, Bofort je imenovan za staratelja novog kralja Henrija VI. Tada je njegov državnički talenat došao do punog izražaja. Već bogati kardinal, bogatio si i dalje pozajmljivao je novac za nesolventnu krunu po visokim kamatnim stopama. Bofort je finansiranjem države učvrstio svoju moć, pošto njegovi neprijatelji nisu mogli da se bore protiv čoveka od koga je zavisila solventnost države.

Portret kralja Henrija VI iz Nacionalne galerije portreta Istorije kraljeva i kraljica Engleske, nastao oko 1540. godine. Henri je bio i poslednji monarh iz dinastije Lankaster, večito pod tutorstvom. Svrgnut je i ubijen u Ratu dve ruže.

Bofort je ulazio u žestoke sukobe sa glavnim namesnikom Hemfrijem od Glostera, najmlađim bratom pokojnog kralja, koji je želeo da presto osigura za sebe. Za razliku od nepromišljenog Hemfrija, Bofort je vodio mudru politiku. Hemfrija je spasila podrška koju mu je pružao stariji brat Jovan od Bedforda, koji je upravljao engleskim posedima u Francuskoj. Decembra 1422. Bofort je imenovan za člana saveta, ali ostali članovi strogo su mu ograničavali ovlašćenja staratelja kralja. Kada je 1424. godine Hemfri odlazio iz Engleske u svoju uzaludnu ekspediciju protiv Enoa, Bofort je postao kancelar po treći put. U odsutstvu kako Bedforda tako i Glostera, vlada se finansijski oporavila od njihovog preteranog rasipništva i Bofortu je otplaćeno 2.000 litara pozajmice. Bofortova administracija bila je nepopularna u Londonu, gde su građani bili uz glosterskog vojvodu. Njegova popustljivost Flamancima, razljutila je trgovce, a neke uredbe gradonačelnika i odbornika koje su ograničavale zapošljavanje radnika, a koje su i odobrene od strane saveta, postavili su radnike protiv vlade. Nezadovoljestvo ovih je rezultiralo pretećim porukama postavljenim na vratima Bofortove palate i burnim sednicama ljudi trećeg staleža kod krana u Vintriju, od kojih su neki glasno želeli vide Boforta tamo da bi ga bacili u Temzu. Zbog ovoga Bofort je u Taueru postavio garnizon koji su sačinjavali njemu lojalni ljudi iz Vojvodstva Lankaster.

Zbog ovih nereda, Gloster se ubrzo vraća u zemlju. Opšte neraspoloženje u savetu protiv Glostera i njegova neuspešna ekspedicija još su više povećali razdor između njega i kancelara. 30. oktobra 1425. vojvoda je ubedio gradonačelnika Londona da podigne pokretni most na Londonskom mostu i tako ne dozvoli Bofortu da uđe u London. U Londonu je potom u noćnim satima došlo do sukoba između Bofortovih pristalica i pristalica vojvode. Sve radnje u Londonu bile su zatvorene, a građani su u gomilama dolazili do mosta da podrže svog gradonačelnika. Da se nije umešao nadbiskup i Pedro, vojvoda Koimbre, koji se tu zatekao, izbio bi opasan nemir. Kancelar je odmah potom pisao Bedfordu, moleći ga da, za dobrobit kralja, svoju bezbednost i bezbednost kraljevstva, hitno dođe u Englesku. Bedford je došao i pokušao da reši spor u savetu. Stvari, međutim, nisu bile sređene dok se 18. februara 1426. godine na Bedfordov predlog nije sastao parlament (tzv. Batinski parlament) u Lesteru da bi preuzeo suđenje.

Gloster je teretio kancelara i da je hteo da na prevaru otme kralja, stoga nije hteo da ga pusti da preko Londonskog mosta uđe u grad i učvrsti se Taueru. On ga je takođe teretio za zaveru protiv Henrija V, dok je ovaj još bio princ od Velsa, kada ga je savetovao da uzme krunu od svog oca. Bofort je odgovorio na ove teške optužbe tako što je naredio lordovima da izda dekret o opovrgavanju optužbi za izdaju protiv Henrija IV, Henrija V i Henrija VI i Bedford ga je proglasio za:

pravog čoveka za kralja, njegovog oca i dedu (engl. true man to the king, his father, and his grandfather).

Potom je došlo di izmirenja između Boforta i glosterskog vojvode. Iako je uspeo da se odbrani optužbi, Bofort je na neki način izgubio parnicu, jer je 12. marta morao da podnese ostavku na mesto kancelara. Potom on podnosi zahtev za izdavanje dozvole za odlazak na još jedno hodočašće. Međutim, on nije odmah napustio Englesku, pošto se njegovo ime spominje na još dva zasedanja saveta u ostatku godine.

Husitski rat

Glavni članak: Husitski ratovi

Henri Bofort neuspešno pokušava da zaustavi beg krstaša nakon bitke kod Tahova, 1427. godine.

Bofort nastavlja da napreduje i u crkvenim položajima. Ohrabren stanjem vlade u Engleskoj, papa je obnovio plan da Boforta proglasi kardinalom, koji je prošli put bio pomršen energičnom politikom Henrija V. Papa je njegovim imenovanjem za kardinala hteo da dobije saveznika u suzbijanju husistva. Dana 24. maja 1426. godine postao je kardinal-sveštenik Sant'Eusebija. Bofort ovim dobija upravu nad papskom administracijom. Marta sledeće godine, on u društvu s Bedfordom napušta Englesku i na Blagovesti 25. marta iz njegovih ruku dobija crvenu kardinalsku kapu crkvi Svete Marije u Kaleu. Prihvatajući novi položaj Bofort je napravio grešku, koja ga je dovela u nevolje. Legatska komisija koja je ispitivala njegovo novo dostojanstvo, smanjila je njegovu popularnost i dala priliku neprijateljima da ga napadnu. Energični kardinal sada počinje, umesto za svoju dobrobit, da radi za dobrobit svoje zemlje i za papu. Njegova politika od tada se identifikuje papskom politikom koja je, pod Martinom V, bila neprijateljski nastrojena prema crkvenoj slobodi Engleske. Novi kardinal nije gubio vreme u papskom pozivu u rat protiv Husista. Iste godine papa ga, uz saglasnost cara, proglašava za svog legata za Sveto rimsko carstvo, Ugarsku i Bohemiju da bi se suprotstavio toj jeresi, sa kojom se papstvo borilo još od 1421. godine.

U trenutku kada kardinal dolazi u Bohemiju, tri vojske krstaša napale su Husite na Mžeu. Napad nije uspeo i kardinal se kod Tahova pridružio nemačkoj vojski u borbi protiv Husita. Kad je razbijena nemačka vojska krenula u beg, on je naredio da se vojska okrene i Husitima pokaže krst. Vojska je uspaničila i neposlušavši naređenje, videvši kako Česi napreuju prema njima, okrenula i pobegla. Uzalud ih je pozivao da se zaustave i prime bitku. Čak je i pocepao zastavu Carstva i bacio je pred noge nemačkih prinčeva, ali uzalud. Uskoro je i sam morao da spašava živu glavu od naleta češke vojske. Papa mu je sam napisao pismo ohrabrujući ga da istraje u krstaškom ratu. Savetovao ga je da obnovi crkvenu disciplinu u Carstvu i da stavi tačku na sukob između nadbiskupa Kelna i Majnca, da bi nemačka crkva dala svu snagu u krstaškom ratu.

Glavni namesnik Engleske

Imenovanje

Kardinal se potom vraća u Englesku da bi prikupio novac za novi Husitski rat i na ulasku u London 1. septembra 1428. bio je svečano primljen kod odbornika i gradonačelnika Londona. Međutim, kada je tražio legatsku proviziju, Hemfri, čiji se uticaj na mladog i bolešljivog kralja povećao, je odbio da mu je isplati, navodno zbog toga što je to bila neuobičajena stvar. Hemfrija je u tome podržao kraljev proktor Ričard Koudri. Proktor je čak hteo da pokrene proces protiv njega pošto se ovaj obavezao da se u legatskom poslu neće razdvajati od kralja. Pokretanje procesa nije uspelo. Kardinal se i sukobio sa vojvodom, pomrsio njegove planove i povratio svoj uticaj u Kraljevskom savetu. Februara 1429. on odlazi u Škotsku, kako crkvenim tako i civilnim poslom. U blizini Vervika sastao se sa škotskim kraljem Džejmsom I i njegovom majkom, a svojom nećakom Džoan. On se onda vraća u Englesku i potom 22. juna odlazi u novi rat u Bohemiju.

Katastrofa u Francuskoj, međutim, primorala je savet da pritisne Boforta i ne dozvoli mu odlazak u novi rat. Savet je tražio od njega da sa svojim trupama ostane Engleskoj. Neophodan Engleskoj u ovako teškom položaju Bofort je pristao na ovo, i ostao jedini regent u Engleskoj. On se morao opravdavati papi izjavljujući da je bio primoran da poštuje kraljevu naredbu i da bi njegove trupe odbile da ga prate da on to nije učinio. Papina smrt u februaru 1431. godine, stavila je tačku na Bofortovu angažovanost u Husitskim ratovima. Tako je 6. novembra 1429. godine klan Boforta je na čelu sa Henrijem zamenio vojvodu od Glostera na mestu glavnog namesnika. Ovaj snažan i osion klan će naredne dve decenije igrati vodeću ulogu u državnoj upravi mladog Henrija VI, a biskup će biti najsnažnija ličnost tog perioda.

Pred kraj 1429. Bofort je dobio 1.000 litara kako bi pokrio troškove misije koju je nameravao da preduzme na dvoru Filipa, vojvode od Burgundije, koji se upravo oženio svojom nećakom Izabelom od Portugala. Njegova saglasnost u pozajmljivanju trupa koje je pokrenuo na krstaški rat očigledno ojačao svoj položaj u Engleskoj. Kada je Gloster u drugoj polovini decembra pokušao da ga istera iz saveta, kardinal je odgovorio glasanjem da li je njegovo prisustvo zakonito, a trebalo je da bude u svim prilikama, osim kada su kralj i papa u sukobu.

Angažman u Francuskoj

Henri Bofort u kardinalskoj odeždi

Uplašen njegovom većom snagom, Gloster ga je nagovorio da u aprilu 1430. godine, ode s kraljem u Francusku. Tokom 1430. i 1431. godine kardinal se bavio francuskim poslovima . U novembru 1430. on je pozajmio kralju 2.815 litara zlata i naređeno je savetu da naredne godine otplati sve zaostale dugove.

On tamo, 1431. godine, učestvuje u suđenju biskupa Bovea Pjera Košona (franc. Pierre Cauchon) budućoj svetici Jovanki Orleanki u Ruanu, glavnom gradu Normandije . Sud je obrazovan tako da je u njemu uzelo učešća i francusko sveštenstvo, prvenstveno parisko .

On je, zajedno s Košonom upravljao suđenjem. Ako se uzme u obzir običaji tog vremena, suđenje je bilo nepravedno. Crkvi je pripadalo pravo da prosudi da li su se nekom ukazale stvarne vizije ili obmane koje je poslao đavo. Samim tim što je odbila da prihvati zajedničku presudu Boforta i Košona, da su njene vizije bile obmane, Jovanka je postala jeretik . Takođe, nosila je mušku odeću, uprkos odredbama kanonskog prava, i odbijala je da prihvati da je u tome nešto loše . Ukratko, Jovanka je prkosila crkvi i bila je osuđena zbog toga. Pariski univerzitet, koji je verovatno bio najpozvanija ustanova u celom hrišćanstvu za takve sporove, potpuno je podržao odluke suda. Istovremeno, treba uvideti da su Bofort i Košon bili politički biskupi u potpunoj vlasti hladnokrvog i divljački osvetoljubivog Jovana od Bedforda. Vojvoda ih je neprekidno podsećao da im je prevashodni zadatak da pošalju Jovanku na lomaču i žestoko ih je prekorevao kad bi pokazali znake oklevanja ili odugovlačenja . Jovanka je osuđena na lomaču , a Bofort joj je izrekao smrtnu kaznu. Optužena za čarobnjaštvo i lažna proročanstva, možda stavljena i na muke, Jovanka je osuđena na smrtnu kaznu i spaljena i u Ruanu iste godine. Ta smrtna kazna, ipak, nikakve koristi nije donela Englezima. Njihov rat u Francuskoj bio je već izgubljen .

Dana 17. decembra , pozivajući se na ugovor iz Troa iz 1420. godine, Bofort je krunisao Henrija VI u Notr Damu u Parizu za kralja Francuske . Ovim je ozvaničena Dualna monarhija Engleske i Francuske.

Optužbe

U međuvremenu, Gloster je iskoristio njegovo odsustvo da još jednom pokuša ga, navodno u ime krune, liši vlasti. Na glavnom zasedanju saveta 6. novembra, Hemfri, kraljev oružani pratilac i advokat su tvrdili da Bofort ne može, kao kardinal, da i dalje drži engleski biskupije. U ovom zasedanju saveta biskup Vustera, u odgovoru na pitanje Glostera, izjavio je da je čuo biskupa Ličfilda, koji je delovao kao Bofortov proktor, kako je rekao da je kardinal za sebe kupio izuzeće iz jurisdikcije nadbiskupa Kanterberija. Episkop Ličfild, koji je bio prisutan, nije ni demantovao ni potvrdio ovu izjavu . Savet nije bio sklon postupiti u žurbi sa stvarima od takvog značaja, ali je naredio da se pretraže dokumenti, a pitanje je odloženo do povratka kralja . Međutim, tri nedelje kasnije Gloster je bio uspešniji u državnom savetu, gde je broj biskupa bio veći u odnosu na laike odbornike koji su u većem broju bili zastupljeni u opštem savetu. Ovaj veći broj svešteničkog elementa bilo u suprotnosti sa Bofortovim interesom. Stvar je bila još gora zato što je jedan od vođa zasedanja bio nadbiskup Čihl koji mu bio prirodni neprijatelj, a biskupi su bili protiv njega u nadi da bi mogli zauzeti upražnjeno mesto biskupa Vinčestera. Shodno tome, u ovom savetu svi bili protiv kardinala. Protiv kardinala je pokrenut postupak po statutu Praemunire. Neki dragoceni dragulji koji su mu pripadali, su oduzeti u Sendviču.

Jovan, vojvoda od Bedforda kleči ispred Svetog Đorđa, iluminirana minijatura na pergamentu, urađeno 1435. godine u Parizu. Bio je bratanac Henrija Boforta, njegov saveznik i povremeni protivnik. Obavljao je funkciju glavnog namesnika nad maloletnim Henrijem VI. Njegov prevashodni zadatak bio je da očuva Francusko kraljevstvo obećano ugovorom iz Troa.

Kardinal je bio hrabar u ovoj opasnosti. On se vratio u Englesku i prisustvovao je parlamentu koji je zasedao u maju 1432. godine . Hemfri je tad pokušao da još više podrije prelatov autoritet i da ga izbaci iz Kraljevskog saveta, navodeći kao nove optužbe da kardinal ne može da istovremeno uspešno održava englesku svetovnu i duhovnu vlast i da je neodan kralju. Tu, u prisustvu kralja i vojvode od Glostera, on je zahtevao da čuje šta su optužbe protiv njega. On se vratio, rekao je on, da bi odbranio svoje ime, slave i časti, što je za njega veće nego zemaljsko bogatstvo . Pošto su optužbe bile neosnovane, Gloster ništa nije dobio, naprotiv, Bofort ga je uz podršku kralja Henrija, još više potisnuo s vlasti . Hemfri je potom naručio atentat na njega, ali neuspešno. Parlament je zatim nastavio da razmatra oduzimanje njegovih dragulja. Kardinal je onda te dragulje u iznosu od 6.000 litara pozajmio državi. Godine 1434. izdata je uredba da se kardinalu isplati taj novac, a zaplena je proglašena nezakonitom. On je takođe pozajmio kruni drugi iznos od 6.000 litara, posle čega je odložena isplata duga od 13.000 maraka. Bofort svoje savlađivanje u najveće krize u svom životu duguje pre svega podršci parlamenta.

Crkveni poslovi i finansijski problemi

Bofort 1431. godine nije učestvovao u konklavi za izbor novog pape Evgenija IV, iste godine, ali 10. jula iste godine poverena mu je uprava nad Klimentovim manastinom Sent'Eusebija u Rimu. Dana 16. februara 1433. godine dobio je dozvolu da prisustvuje Bazelskom saboru i da uzme 20.000 litara zlata. Kardinal je verovatno bio zainteresovan da u budućnosti i sam postane papa, iako nije koristio dozvolu da prisustvuje saboru, on nije napustio nameru da to učini. U junu naredne godine pre kraljem je predstvaio seriju zahteva kralju u kojima traži vrednosne hartije za svoje kredite. On je naveo da mu je država obećala povratak novca i stoga ga je on tražio da bi ga mogao, kada prestane njegov angažman, trošiti na način na koji on želi. U odgovoru na ovaj zahtev mu je rečeno da može da prisustvuje savetu i da sa njim dogovori isplatu iznosa dozvoljenog u prethodnoj godini. U međuvremenu, kada je Bedford došao u Englesku, 1433. godine, kardinal ga je podržao protiv Glostera, i, zajedno sa ostalim lordovima, složio se sa zahtevom u zajedničko dobro vojvoda treba da ostane u Engleskoj, i pomaže u održavanju kraljeve vlasti. Promena u administraciji praćena je sa snažnim pokušajem u ekonomiji da se poremete finansije kraljevstva, i kardinal, zajedno sa nekim drugim članovima saveta, sledeći primer Bedfordovih pristalica, pristao da se odrekne svoje plate kao odbornika, pod uslovom da njihovo prisustvo nije neophodno .

Kongres u Arasu

Glavni članak: Kongres u Arasu

Burgundski vojvoda Filip Dobri, veliki Bedfordov saveznik, koja mu je doprineo i olakšao prve pobede , sve je više stajao na francusku stranu. Hemfri od Glostera nameravao je da osvoji Nizozemsku na koju je već odavno Filip stavio prst, što je trajno uništilo savez između dvojice vojvoda . Jedina veza na kojo je počivalo savezništvo bila je Bedfordova žena Ana, koja je bila Filipova sestra. Posle čije je smrti 1434. godine, mir između Burgundije i Francuske postao moguć. Posle dugih pregovora koje je vodio francuski plemić vojvoda Rišmon, takođe Filipov zet, vojvoda Burgundije pristao je da pregovara o uslovima mira, ali je zahtevao da na sastanku budu prisutni i njegovi saveznici Englezi.

Avgusta 1435. tri strane sastale su se u gradu Arasu . Ovde je tako počeo čuveni evropski kongres u Arasu. Cilj kongresa bio je, ako je moguće, zakljulivanje mira između Francuske i Engleske i na njemu je bio prisutan i Bofort. Zajedno sa drugim ambasadorima iz Engleske, on je imao moć da sklopi brak između kralja i najstarije ili druge ćerke svoga protivnika Francuskoj . Ubrzo je postalo jasno da je mir s Engleskom nemoguć . Bedford je zahtevao da Henri VI bude priznat za kralja Francuske i da Karlo VII, francuski kralj, pristane da posede pod svojom vlašću drži kao Henrijev vazal . Bofort se, u međuvremenu, pridružio svojim kolegama 19. avgusta i, suprotno svojim preliminarnim pregovorima sa Francuzima, ubedio vojvodu od Burgundije da treba da napusti savez . Englezi su napustili pregovore 1. septembra , posle čega se 6. septembra vraćaju u domovinu , a vojvoda Filip je raskinuo savez s Engleskom i 20. septembra sklopio savez s Francuskom .

Glavni namesnik Dualne monarhije

Smrt vojvode od Bedforda i feudalna anarhija u Engleskoj

Francuska u trenutku smrti vojvode od Bedforda 1435. godine, kada je Engleska uveliko počela da gubi u Stogodišnjem ratu. Na karti se jasno uočavaju posedi engleskog kralja, koji se još uvek nekako održavaju; francuskog kralja i burgundskog vojvode.

Smrt vojvode od Bedforda, koja se desila nekoliko dana kasnije , imala je značajan uticaj na položaj kardinala. Sa Bedfordom, Lankasterska kuća je izgubila skoro sve što je ostalo od moći u danima vladavine Henrija V, a od tog vremena kuća Jork , krupni zemljoposednici u Engleskoj , počeli su da zauzimaju istaknuto mesto . S druge strane kardinal je postao najuticajniji član saveta , a u isto vreme postao je glavni namesnik engleskih poseda u Francuskoj. Sledećih nekoliko godina vlada je čvrsto držana u njegovim rukama. Na taj način je kuća Jork prirodno ušla u rivalstvo sa Bofortom, koje bio jedina nada sudbine vladajuće kuće. Posle Bedfordove smrti kardinal je bio jedini Englez, kako kaže Dr Stabs u svojoj Konstisucijalnoj Istoriji (engl. Constitutional History):

koji je imao bilo kakvu nameru da se zove političarom (engl. who had any pretension to be called a politician).

Njegova politika je sada jasno obeležena, a iz tog vremena on je počeo ozbiljno da radi za mir. Gloster, koji je na samrti svog brata Bedforda bio njegov protivnik, sada je svu svoju snagu usmerio u cilju da osujeti politiku svoga strica, i čak, kako izgleda, i pokušavao da protiv njega iskoristi interes neprijateljske kuće Jork .

Tokom Henrijevog namesništva u Engleskoj kraljevska vlast je bila u punom opadanju. Karakteristične crte političkog života Engleske tog perioda bili su beskonačni feudalni ratovi i razmirice i borba između feudalnih klika za vlast . Ovo bezobzirno gospodarenje feudalaca, prekomerno povećavanje poreza, pljačkanje državne kase i sramni neuspesi u Francuskoj izazivali su sve veće roptanje. Riteri, buržoazija i gornji sloj seljaka želeli su jaku vlast koja bi učinila kraj feudalnoj anarhiji. Nasuprot Boforta, za čijeg su namesništva bezobzirno gospodarili feudalci, riteri i građani počeli su da podržavaju predstavnike Jorške dinastije na čelu sa dalekim rođakom kraljevskog roda vojvodom Ričardom Jorškim .

Bofort i papstvo

Odlukom saveta iz 1429. godine kardinal je bez obzira na sukobe sa kraljem i papom mogao da prisustvuje zasedanju, pa je 1434. godine učestvovao u zasedanju saveta čiji je sazivanje bilo da stavi tačku na papsko imenovanje engleskih biskupa . Neposredno pitanje, koji se odnosio na imenovanje novog biskupa Vustera, je rešen kompromisom predloženim u pismu saveta papi Evgeniju IV kome je pretplaćen položaj kardinala. Ljubomora prema papskom mešanju koja je izazvala ovaj spor može se uočiti kada je, u aprilu 1437, kardinal pošto zatražio dozvolu da ode u Rim, savet je preporučio kralju da mu ne dozvoli da napusti kraljevstvo, navodeći kao razloge za ovaj savet bojazan da ga nešto ne zadesi usput, i značaj njegovog prisustva na pregovorima o miru koji su potom počeli. Sledeće godine su dalje savetovali kralja da mu ne dozvoli da prisustvuje Bazelskom saboru, odluku koju Ser Haris Nikolas u svojem predgovoru Uredba Državnog saveta (engl. Ordinances of the Privy Council) smatra da je nastala iz:

straha od njegove intrigantnosti sa kardinalima i drugim uticajnim eklazijastima, da bi na saboru, za papsku krunu, žrtvovao interese svoje zemlje (engl. the fear of his intriguing with the cardinals and other influential ecclesiastics at the council for the tiara at the sacrifice of the interests of his country).

U ovoj godini Bofort dobija od kralja puno pomilovanje za sva krivična dela:

Od početka sveta do tada (engl. from the beginning of the world up to that time).

Ovo pomilovanje, očigledno je upućivalo na bavljenje sa hartijama od vrednosti. To što je bio zauzet u vezi sa odbijanjem svog putovanja, izgleda da pokazuje koliko je njegov položaj bio uzdrman. Ako je i bilo tako, nije prošlo mnogo pre nego što je, zbog finansiranja države, njegova moć potpuno obnovljena i on se vraća na vlast .

Ekonomija i trgovina Engleske

Ričard od Jorka, detalj sa naslovnice iluminiranog rukopisa knjige Džona Talbota. U ovom detalju Ričard je prikazan kako drži džinovski heraldički ljiljan, prateći poreklo Henrija VI sve do vremena francuskog kralja Luja IX Svetog, opravdavajući Henrijevo pravo za francusku krunu. Ričard je bio veliki Bofortov neprijatelj i rival, ali kao i Bofort radio za dobrobit Engleske.

Bez obzira na sve političke razdore i ratne neuspehe, ekonomski razvitak Engleske je išao brzim koracima napred. Razume se, feudalni neredi teško su se odrazili na narodnoj privredi, a ratni neuspesi nepovoljno su uticali na englesko zanatstvo i trgovinu. Ipak zapažamo opšti porast proizvodnih snaga i duboki društveni preobražaj .

Rastao je izvoz sukna i počinju da se izvoze tkanine , a glavni predmet izvoza postaje nebojena tkanina. Glavni teret izvoza pao je na trgovačka društva za izvoz tkanina . Najčuvenije među njima bilo je društvo trgovaca-avanturista. Engleski trgovački brodove sve više plove svim morima Zapadne Evrope . Engleska sve više prelazi na aktivnu trgovinu i na osvajanje novih tržišta. U to vreme kod Engleskih trgovaca se stvara čvrsto ubeđenje da moć Engleske leži na moru. Godine 1436. pojavio se Pamflet o engleskoj politici, u kome se zastupala misao da je sama priroda predodredila Englesku za pomorsku trgovinu i gospodarenje morem, da su moć Engleske i engleska trgovina međusobno su povezani .

U Engleskoj nastavlja da se menja čitavo društveno uređenje. Prvo mesto u engleskoj privredi sve više dobija gajenje ovaca, proizvodnja tkanina i pomorska trgovina. Sve je to rušilo stari feudalni poredak . Sistem kmetstva brzo propada, a na selu i u gradu sve se više širi najamni rad . Pritom su mnogi od njih otkupljivali slobodu, tako da se intenzivno smanjivao broj kmetova .

Društveni preobražaj

Do krupne promene dolazi u oblasti zanatstva. Nastavljaju se preustrojstva gradskih esnafa. Posebno u to vreme vidimo oštro raslojavanje u esnafu, otežavanje ulaska u redove majstora, pretvaranje kalfi u stalne najamne radnike. Ujedno s tim počinju da nastaju i savezi kalfi. Niz malih esnafskih majstora faktički gubi svoju samostalnost pa je primoran da radi za krupne majstore i trgovce. U gradskom se zanatstvu sve više zaoštrava klasna borba. Gradska uprava se zatvara u uzak krug, usretsređuje u rukama esnafskih vrhova. U borbi za obuzdavanje i potčinjavanje pretproletarijata još neojačaloj gradskoj buržoaziji takođe je bila potrebna podrška jake centralne vlasti.

Ali glavna linija razvitka engleskog zanatstva tekla je mimo gradova. Nova forma zanatske organizacije — manufaktura — izgrađuje se na selu. Grad sa svojim esnafskim ograničenjima i monopolima ne predstavlja za nju povoljnu osnovicu. Masa seoskih kućnih zanatlija sve se više potčinjava bogatim trgovcima-manufakturistima. Tu se stvaraju prvobitni oblici kapitalističke eksploatacije, kojoj je bila potrebna energična državna podrška .

Nastavlja se sa obrazovanjem novog plemstva. To novo plemstvo nije ličilo na staro, feudalno. Ono nije živelo toliko od eksploatacije zavisnog seljaštva koliko od eksploatacije najamnog rada i prodaje svojih proizvoda. Trgovina, cene vune i žita, niska najamnina — to su pitanja koja su najviše interesovala novo plemstvo. U redove tog novog plemstva prodiru trgovci, koji su kupili zemljoposed, a isto tako i obogaćeni kulaci. Novom plemstvu bila je potrebna jaka kraljevska vlast, koja bi mogla da zaštiti interese engleske trgovine i da čvrsto drži u potčinjenosti radnike .

Arenda u poljoprivredi počinje da igra sve veću ulogu. Likvidacija domena na zemlji krupnih feudalaca stvorila je za nju naročito povoljne uslove. Druga karakteristična pojava na engleskom selu postaje prelaženje jednog dela obogaćenih kulaka, koji su nakupovali znatne deonice zemlje, u redove plemstva. Često stiču zemlju i trgovci, zelenaši, zanatlije težeći ne samo da unosno ulože svoj novac, već da steknu i politički uticaj koji je bio vezan s posedovanjem zemlje. Redovi novog plemstva brzo rastu. Prodaja i kupovina zemlje dovodi do pojave posrednika i do špekulacije zemljom. Cena zemlje skače. Potrošivši znatne sume novca da bi došli do zemlje, novi zemljoposednici nastoje da iz nje izvuku što veći profit. Jedna od prepreka tome bilo je staro feudalno seljaštvo — kopiholderi, koji su plaćali utvrđene novčane rente. Novo plemstvo nastoji da se oslobodi seljaka-kopiholdera, da bi ga zamenilo farmerom čija se arenda mogla povećavati prema unosnosti poljoprivrede. Često se seljačke deonice pretvaraju u široke pašnjake za ovce . Plemstvo koje je reorganizovalo svoje gazdinstvo na novim osnovama, novi zemljoposednici i gornji sloj bogatog seljaštva bili su zainteresovani za jaku kraljevsku vlast .

Rađanje engleskog jezika

U to doba dolazi do rađanja engleskog kao zvaničnog jezika. Engleski jezik tek postepeno potiskuje latinski i francuski jezik iz suda i parlamenta. Mada se i dalje parlamentarni akti pišu na francuskom. Latinski ostaje jezik crkve i nauke, ali govorni jezik svih klasa društva i jezik književnosti postaje engleski .

Opsada Montera 10. oktobra 1437. godine. Jedna od brojnih francuskih pobeda ove faze Stogodišnjeg rata. Slika iz knjige Marcijala od Overnje, Bdenja kralja Šarla VII (franc. Vigiles du roi Charles VII), Pariz, Francuska, XV vek.

Rat u Francuskoj

Glavni članak: Stogodišnji rat

Bofort je praktično bio čuvar francuskih poseda Henrija VI i uspeo je da ih održi, iako je bilo sasvim jasno da su njegovi napori uzaludni . Trpljen je neuspeh za neuspehom . Jedan po jedan, gradovi i zamkovi koji su držali Englezi predavani su francuskim zapovednicima . Borba feudalnih klika na dvoru još je više pogoršala stvar. Englezi su malo pomalo izgubili sve što su osvojili u Francuskoj .

Odmah po preuzimanju položaja namesnika, Francuzi osvajaju grad Melan, a odnosi sa Burgundijom nastavili su da se pogoršavaju. Besni londonski narod opljačkao je imovinu flamanskih, pikardijskih i holandskih trgovaca, pokušavajući, istovremeno, da vojvodine podanike, grofovije Holandiju, Eno i Flandriju, uvuku u rat protiv vojvode, naravno bez uspeha. Vojvoda je s druge strane pokazao veliko interesovanje za Kale i počeo je pripreme za osvajanje grada. Verovao je u brzo osvajanje grada, pa nije izveo opsežne pripreme. U Kaleu se posle smrti Bedforda smenjuju komandanti grada, dok nedisciplinovani gradski garnizon od 2.000 ljudi pljačka Pikardiju. Dana 1. oktobra iste godine privremeni komandant je postao Ričard Vudvil, 1. grof Riversa, a nedelju dana kasnije naloženo je povećanje gradskog garnizona. 1. novembra komandant grada, gradske tvrđave i gradskog pečata postaje Gloster, koji postaje i komandant i u Pikardiji, Flandriji i Artoi. Ali, izvesno je da je stvarnu vlast u gradu vršio Džon Redklif, bivši Bedfordov poručnik.

Već 28. oktobra francuski kapetan Šarl Demare je osvojio važan grad Djep. U međuvremenu, francuska vojska pod vođstvom Rišmona, Žana de Dunoisa, Ambroaza de Lorea i samog kralja, opseda Pariz. Zbog pomoći Burgundije grad se nikako nije mogao odbraniti, pa ga ovi osvajaju 15. marta 1436. godine. Nedugo potom izbija pobuna engleskih pristalica u Parizu, koju je Ambroaz de Lore ugušio u krvi. Zahvaljujući taktičkoj superiornosti i vojskovođi Džonu Talbotu, Englezi su uspeli donekle očuvati posede. Džon Talbot se specijalizovao za brze napade i uspeo je poraziti Francuze u velikom broju bitaka. Njega je Bofort, posle dužeg odsustva još od poraza kod Pataja 1429. godine, vratio u Francusku. Godine 1436. Džon je uz podršku Tomasa Kirijela sa šačicom ljudi razbio proslavljene francuske vojskovođe La Ira i Žana Potona de Zantraja kod mesta Ri u blizini Ruana, posle čega je osvojio Pontoaz. U međuvremenu, engleska vojska je bila poražena kod Epina na Seni.

Ovu godinu obeležila je i silovita ofanziva vojvode Burgundije, koji je nakon što je zaveo sankcije Englezima, opseo Bulonj na Moru, spremajući se da opsedne i Kale. Gradska posada se dobro držala, pa se grad održao. Burgundski brodovlje pokušalo je da blokiraju dovoz hrane u grad, ali ih je spalila engleska flota. Vojvoda je potom poslao pet-šest stotina vojnika u pljačku Gravelina, ali su stanovnici na brzinu organizovali odbranu, koja ne samo da je izdržala napad Burgunđana, nego je i pobila neke tri-četiri stotine vojnika i zarobila 120.

Potom se Žan II de Kroj, predvodeći 1.500 pikardijsko-flamanskih vojnika, pridružio opsadi Bulonja i Kalea, dok je komandant Kalea poveo 2.000 ljudi pod Bulonj da probije opsadu. Kroj je presreo Engleze na mostu Nele i silovito ih napao pobivši oko 70 neprijatelja. Izdržavši ovaj prvi napad, engleska vojska krenula je u kontranapad i razbila napadače pobivši oko stotinak njih, ranivši i samog Kroja, dok se ostatak vojske spasio u Ardru. Pobedonosna engleska vojska vratila se u Kale, gde je tada upravo stigao grof Morten sa pojačanjem.

Iza ovog sledila je zvanična objava rata. Burgunđani su na početku osvojili manja engleska uporišta, među kojima je bio Sangat, Belingam i zamak Ua, gde se nalazio deo garnizona. Potom je, u junu, flamanska i pikardijska milicija od oko 30.000 ljudi na čelu sa samim vojvodom, opsela Kale, dok je Kroj bio poslat da osvoji Gin. Svi su računali na brzo osvajanje grada, ali grad je bio dobro pripremljen i Edmund Bofort, ga je dobro branio, pa je odolevao nekoliko nedelja, posle čega je entuzijazam burgundske vojske počeo brzo da se smanjuje. Flandrijskom admiralu Janu van Hornu dat je zadatak da blokira luku Kale i Horne je potopio pet-šest brodova, ali stanovnici su uspeli da priđu olupinama tokom oseke i brodove opet učine upotrebljivim. Na kraju je oluja vratila Horna u Holandiju, pa se njegova ekspedicija završila potpunim neuspehom. Ovaj neuspeh je za Flamance bio previše, pa njihova vojska počinje da se osipa, a kada je Gloster na čelu sa 10.000 vojnika stigao u pojačanje opsednutom gradu, burgundski vojvoda je bio primoran da naredi povlačenje. Tako da su se opsade Kalea i Gina završile ponižavajućim porazom za Burgunđane.

Sledeću godinu Talbot je počeo smelim osvajanjima po Somi, a, uz pomoć Kirijela, završio sjajnom pobedom nad burgundskom vojnom silom kod Krotoe. Francuzi uprkos njegovom angažovanju sve više uzimaju maha i 10. oktobra pose duge opsade, dofen Luj i Rišmon osvajaju Montero. Godine 1439. Francuzi osvajaju Mo, grad koji je još 1422. godine osvojio Henri V.

Pored Talbota bilo je i drugih sposobnih vojskovođa. Ričard Jorški je bio popularan kao sposoban vojskovođa i jedno vreme je popravio položaj Engleza u Francuskoj. Široki engleski krugovi objašnjavali su sve vojne neuspehe koji su usledili njegovim opozivanjem, do koga je došlo zbog Bofortovih intriga na dvoru . U Francusku je potom poslat Gloster. Njegova uzaludna kampanja u Flandriji, predstavljala je posebno finansijsko opterećenje Englesku. Iscrpivši riznicu, kardinal je pozajmio kralju 10.000 maraka i produžio je otplatu prethodnog duga pod uslovom da mu bude uplaćen iznos od 14.000 maraka i kao zalog otplate dato mu je u posed nekoliko kraljevskih dragulja. Beznađe rata postalo je očigledno . Pa je kardinal, 1439. godine, pokušao da pregovara za mirovni sporazum sa Francuskom .

Pokušaji sklapanja mira sa Francuskom

Vojvoda Hemfri od Glostera i njegova supruga Eleonora Kobem, iluminirana minijatura iz Knjige Dobrotvora (lat. Liber Benefactorum) Tomasa Volsingema. Britanska biblioteka, 1431. godina. Hemfri je bio glavni namesnik kralja Henrija VI u Engleskoj i najveći Bofortov protivnik, budući da je bio spreman, zarad pobede nad njim, žrtvovati interese dinastije.

U januaru 1439. kardinal je sazvao konferenciju sa burgundskom vojvotkinjom u Kaleu, a dogovoreno je da ambasadori budu tamo poslati da bi obnovili mira . Burgunđanima je bio potreban mir zbog posrnuća flandrijske trgovine od engleske piraterije, što se direktno odrazilo na ekonomiju. Tokom pregovora koji su usledili, kardinal je imao kraljevu punomoć, a u vezi sa vojvotkinjom delovao kao posrednik između ambasadora dve stranke. On se spustio u Kale 26. juna. Pošto je bio zagovornik mira, nadao se da će da ga obezbedi putem intervencije zarobljenog vojvode od Orleana, dok je, s druge strane, Gloster postavljen za vođu kampanje u Francuskoj, ako se rat nastavi, i za čuvara zarobljenog orleanskog vojvode. Pregovaranje je povereno kardinalu i delimično orleanskom vojvodi, što pokazuje da je Bofort u tom trenutku imao u potpunosti povraćen uticaj u Savetu. U njegovom odsustvu, međutim, glosterski vojvoda je ostao bez kontrole, i savet je u skladu sa njegovim naređenjima poslao instrukcije ambasadorima da odbiju francuske zahteve, koji su zaista bili takve prirode da je neuspeh pregovora bio neumitan. 2. oktobra kardinal i ambasadori su se vratili u Englesku.

Još jedan pokušaj da se organizuje mir je napravljen od strane kardinala i vojvotkinje od Burgundije u januaru 1440. godine. Ambasadori su ponovo imenovani, a savet doneo odluku o oslobađanju vojvode od Orleana. Pošto je bio protiv ove odluke, Gloster je žestoko opomenuo kralja. On je u dugom dokumentu detaljno opisao sve svoje uzroke žalbe protiv Boforta. Počeo je sa njegovim prihvatanjem kardinalskog šešira i njegovog zadržavanja položaja biskupa Vinčester. On ga je optužio za prevaru krune, za prosleđivanje interesa svoje porodice u cilju povređivanja kralja, navodeći potkradačke primere, a među njima činjenicu da je, dok Bofort bio kancelar, deo otkupa Džejmsa Škotskog vraćen na njegovom venčanju sa Bofortovom nećakom. On je dalje izjavio da je bio kriv za ekstravagancije i lošeg upravljanja kongresom u Arasu i prošlog sastanka ambasadora u Kaleu, a da je sada nameravao da uništi kraljevu domen u Francuskoj oslobađanjem vojvode od Orleana. Tom manifestu, punom gorčine i zle namere, Savet vratio umereno sastavljenim odgovorom. Gloster je bio moćan da uradi ovo klevetničko zlo protiv onih koji su težili za mir i postavljanjem ljudskih umova protiv njih, ali je imao, za razliku od kardinala, pravu poteškoću u vođenju poslova. Njegova slabost se javlja u narednoj godini kada je došlo do suđenja njegovoj supruzi, Eleonori Kobem, koja je optužena za vradžbine od strane nadbiskupa i kardinala .

Ovaj drugi pokušaj sklapanja mira je, takođe, još iste godine, propao i to zbog nezainteresovanosti Francuza, pa je Stogodišnji rat nastavljen sa velikom snagom .

Iako je Bofort bio željan mira, on nikad nije obeshrabrio snažno vođenje rata u Francuskoj. U raspravi u Savetu 6. februara 1443. godine, kada je postavljeno pitanje da li vojska treba poslati u oblast Normandije ili Gijene, jer se činilo da je beznadežno slanje trupa i u obe, kardinal je, nakon što su drugi govorili, neki za jedan, a neki za drugi predlog, izjavio da:

...mu izgleda da su oba predloga stvarno neophodna (engl. him seemeth both to be entended were right necessary).

Potom je predložio blagajniku da bi trebalo da sva sredstva na raspolaganju proglasi za, kako kaže Haris Nikolas:

postavljanje navedenih armija (engl. the setting of the said armies).

Kada ga je njegov nećak, vojvoda od Samerseta, ubedio da preuzme komandu nad ekspedicijom koja je napravljena te godine, kardinal je obećao da će pozajmiti 20.000 litara za opremu, insistirajući, međutim, u isto vreme da mu se obezbedi isplata ovog iznosa rečima:

drugom će biti podesan novac (engl. else he would lend no money).

Kada, dakle, ovo je čitano pred lordovima u savetu. Kada je glosterski vojvoda je rekao da je takvo čitanje nepotrebno, jer je njegov stric za to insistirao i da će biti to i ništa drugo. Ove reči su bile pune ogorčenja, ali su bile dovoljno tačno, jer bez pomoći kardinala cela ekspedicija morala je da Englesku dovede do bankrota. U ovoj godini Bofort dobija još jedno opšte pomilovanje i oslobađanje od svih kazni i kazni za bilo šta da je učinio .

Dalji rat u Francuskoj

Talbot nastavlja ratovanje u Francuskoj decembra 1439. godine godine kada kod grada Rišmona, do nogu potukao 6.000 ljudi vojvode Rišmona. Već 1440. godine on opet osvaja Arfler, a u jesen Tartas, dok Francuzi opsedaju Evre i Konš. Sledeće godine, posle tromesečne opsade, Francuzi pod svoju vlast vraćaju Pontoaz, Evre i La Reol. Talbot potom pokušava da odnese još neku pobedu nad Francuzima i 4 puta dolazi na reke Senu i Oazu, ali Francuzi odbijaju da prime bitku. Zbog superiornosti Engleza, oni u bitkama sve više primenjuju fabijansku taktiku i tako vraćaju grad po grad, pošto Englezi nisu mogli da drže pod kontrolom toliko velike posede. Talbot se u februaru 1442. godine vratio u Englesku da traži pojačanje. Tamo je ostao do 25. maja kada se vraća sa traženim pojačanjima i u junu ih postrojava u Arfleru. Početkom juna iste godine, Francuzi pod zapovedništvom Šarla II D'Albrea su opseli Tartas. Englezi u gradu su odbijali da se predaju sve dok Albreu nije stiglo pojačanje od kralja i dofena koje je uslovilo predajom grada 24. istog meseca. Potom se Francuzima predaje i Konš i kralj lično osvaja Sen-Seve. Posle ovog poraza Talbot je 2. novembra opseo Djep. Nekoliko dana kasnije, 8. novembra, Francuzi na čelu sa Lujem D'Etutvilom, lukavstvom osvajaju Gravlin.

U junu 1443. godine, Džon Talbot je, usred opsade Djepa, morao je da se vrati u Englesku i traži novo pojačanje, ali ono mu nije odobreno. Potom se vraća u Francusku gde razbija vojsku dofena i proslavljenog Žana de Dunoisa, koje su pristigle u pomoć opsednutom gradu. 15. avgusta 1443. godine grad je pao.

Poslednje godine

Kardinal Bofortova spavaća soba, rad Džošue Rajnoldsa iz 1788. godine. Slika prikazuje Boforta na samrti.

Godine 1443. godine, Henri Bofort napušta politiku i odlazi u penziju, ali se i dalje mešao u politiku Dualne monarhije. U Francuskoj je pokušavao da na mesto namesnika poseda u Francuskoj postavi svog sinovca Edmunda Boforta, u čemu je uspeo 1445. godine. Henri je nastavio da napreduje i u crkvenim položajima tako što je u martu 1444. Bofort postao i kardinal-protopersviter.

U kraljevom braku sa Margaretom Anžujskom, 1445. godine, kardinal je morao da veruje u obećanje tog mira za koje je tražio tako ozbiljno, i zato je zanimljivo videti da je kraljičin svadbeni prsten napravljen od prstena sa svetlim rubinima, koje je kardinal predstavio kralju na dan njegovog krunisanja . Ovim se Bofortovom klanu pridružila još jedna snažna ličnost . Poslednji politički akt Bofort je imao 20. februara 1447. godine, kada je naložio hapšenje svog nećaka Hemfrija, pod optužbom za izdaju. On je bio zatvoren u Buri-Sent-Edmundsu u Safoku. U njegovoj misterioznoj smrti, koja se desila 23. februara, kardinal je sigurno mogao da ima nekakvu ulogu . Gloster je verovatno bio ubijen po njegovom nalogu . Gorčina i neprijateljstvo vojvode prema njemu, koje je stavljeno iznad interesa Lankasterske dinastije, za koju je Bofort radio, je otvorilo put za ambiciozne planove u rivalskim kućama .

Smrt i karakter

Kardinal je preminuo 11. aprila . Scena Drugi deo Henrija Šestog (engl. Second Part Henry VI) iz drame Henri VI u kojoj Šekspir prikazuje crno očajanje zbog njegove smrti, nema istorijsku osnovu. Dvorana beleži neke reči prigovora i pokajanja, kaže Dr Džon Bejker, kardinalov kapelan, šta mu je gospodar rekao na samrtnoj postelji. Uprkos ovoj stručnosti, postoji dobar razlog za sumnju u verodostojnost priče. Kratka priča o poslednjim danima kardinalovovog života data nam je od strane očevidaca . Dok je ležao umirući u Vulvsi palati u Vinčesteru , imao je mnogo ljudi, monaha, sveštenstva i laike, okupljenih u velikoj komori gde se nalazio. T oje izazvalo pogrebne usluge i rekvijem masa. Tokom poslednjih nekoliko dana života radio je sve svojom voljom, i napisao je dva testamenta 9. aprila. U večernjim satima pre nego što je umro, njegova volja je pročitana pred svima koji su bili u komori. Posle toga testament je još malo ispravljen i dopunjen, jer je kardinal to smatrao za potrebno. Ujutru sledećeg dana ga je usmeno potvrdio. Zatim je naredio da da ljudi izađu iz komore, i tako mirno umro. Prema svojoj želji, sahranjen je u svojoj katedrali u čantri kapeli u retrokviru Vinčesterske katedrale .

Veliki deo njegovog velikog bogatstva je otišao u dobrotvorne svrhe. Kada njegovi izvršioci ponudili kralju 2.000 litara od ostatka njegovog imanja, kralj Henri je to odbio, po Blakmanovim Vrlinama Henrija VI (lat. De Virtutibus Henry VI):

Moj ujak mi je bio veoma drag, a prema meni je bio veoma ljubazan dok je živeo; neka ga lordovi nagradi! Radite sa njegovim dobrima kako ste dužni da radite; Neću ih (engl. My uncle was very dear to me, and did me much kindness while he lived; may the Lord reward him! Do with his goods as ye are bound to do; I will not have them).

Grob kardinala Boforta

Bio je zadužbinar i dobrotvor . Završio je izgradnju broda u katedrali u Vinčesteru i obnovio je opatiju Hajd. Takođe je obnovio i Sveti Krst, bolnicu dom za siromahe, i obezbedio fondove da podrže dodatnih 35 stanara, dva kapelana i tri bolničarke . Sveti Krst je dao i novo ime Nova kuća dobrotvorne organizacije plemenitog siromaštva (lat. Nova Domus Eleemosynaria Nobilis Paupertatis).

Bavivši se poslovima od svetske važnosti, kardinal je živeo i svetovim životom . U mladosti, imao je ljubavnicu lejdi Alisu Ficalan , ćerku Ričarda, grofa Arundela . Sa njom je imao ćerku Džoan ili Džejn . Ona se udala za ser Edvarda Stradlinga, viteza Sen Doninog zamka iz oblasti Gramorgan.

Bofort je bio ambiciozan, ohol, plahovit , arogantan, uvek je gledao samo svoje interese i bio je pohlepan do tačke grabljivog, ali njegove političke i finansijske sposobnosti bile su bez premca u Engleskoj svog vremena . Bogat i prebogat, on je stalno optuživan zbog pohlepe. On, svakako, izgleda da je nepotrebno držao svoju kancelariju kao poverenik porodičnih imanja kuće Lankaster, koja je morala da mu poveri brigu nad znatnom sumom novca. Trgovinom novcem, on nije bio kriv što se pobrinuo da ima što manji gubitak novca, a ako ga nisu voleli, barem je uspešno učinio svoju zemlju dobitnikom njegovog ogromnog bogatstva. Njegovi govori u parlamentu su označene sa ustavnim željom da održi krunu, savet i održi svoja imanja u Kraljevstvu. On je bio neumoran u poslovanju države, dalekovid i patriota u svojim savetima. Porodični odnosi sa stranim dvorovima, kao i njegov položaj kardinala, dao mu je mesto u Evropi kakvo nije držao ni jedan drugi državnik, i učinio ga da najjačim predstavnikom svoje zemlje u inostranstvu. Događaji koji su usledili nakon njegove smrti su najbolji dokazi mudrosti njegove politike i njegove lojalnosti kruni, a na pravom interesu Engleskoj .

Porodično stablo

16. Edvard I Plantagenet, kralj Engleske

8. Edvard II Plantagenet, kralj Engleske

17. Eleonora od Kastilje

4. Edvard III Plantagenet, kralj Engleske

18. Filip IV Valoa, kralj Francuske

9. Izabela Francuska

19. Huana I od Navare

2. Džon od Genta, vojvoda od Lankastera

20. Jan II d’Aven, grof Holandije

10. Viljem III de Eno, grof Holandije

21. Filipa Luksemburška

5. Filipa od Enoa

22. Šarl Valoa, grof od Valoa

11. Žana Valoa

23. Margareta Anžujska

1. Henri Bofort

6. Pejn de Roe, vitez iz Enoa

3. Katarina Svinford

Galerija

• 
  Džon od Genta, vojvoda od Lankastera i otac Henrija Boforta. Tempera na platnu pripisana Lukasu Korneliusu de Koku, izrađena oko 1593. godine.
• 
  Katarina Svinford, ljubavnica Džona od Genta i majka Henrija Boforta. Ovo je ilustracija njenog groba i groba njene ćerke Džoan, u katedrali u Linkolnu iz 1640. pre nego što je opljačkan 1644. godine.
• 
  Grb Tomasa Boforta, 1. vojvode od Eksetera, brata kardinala Boforta. Grb je skoro isti kao grb kuće Bofort.
• 
  Henri IV Lankaster, Bofortov polubrat, saveznik i povremeni protivnik. Portret je nastao oko 1620. godine.
• 
  Henri V Lankaster iz Kaselove istorije Engleske oko 1902. godine. Henri je bio najveći vladar iz dinastije Lankaster, ali u nedostatku novca, što nije bila retka pojava, finansirao ga je njegov stric Bofort.
• 
  Detalj iluminirane minijature iz Šruzberijeve knjige iz 15. veka, koji prikazuje naručilaca knjige Džona Talbota sa svojim karakterističnim psom. Na slici Talbot predstavlja knjigu kralju Henriju VI i kraljici Margareti Anžujskoj.
• 
  Kongres u Arasu, 1435. godine, slika sa stranice iz Bdenja kralja Šarla VII, autora Marcijala od Overnje, Pariz, Francuska, XV vek.
• 
  Opsada Kalea, 1436. godine, slika iz knjige Marcijala od Overnje, Bdenja kralja Šarla VII, Pariz, Francuska, XV vek.

Literatura

• Cokayne, George E. (1982). The Complete Peerage of England, Scotland, Ireland, Great Britain, and the United Kingdom, Extant, Extinct, or Dormant. XII (Microprint izd.). Gloucester, UK: A. Sutton. ISBN 978-0-904387-82-7. 
• Fryde, E.B.; Greenway, D.E.; Porter, S.; Roy, I. (1996). Handbook of British Chronology (Third revised izd.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56350-5. 
• Hant, Vilijam (1885). Rečnik Nacionalne Biografije. London; Smith, Elder & Co.
• Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Beograd: Clio. 
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 

Spoljašnje veze

• Harriss, G. L. „Beaufort, Henry (1375?–1447)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/1859.  (Subscription or UK public library membership required.)