Hrast

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja, pogledajte Hrast (višeznačna odrednica).
Hrast
Quercus robur.jpg
Hrast lužnjak (Quercus robur) - grana sa listovima i žirovima
Naučna klasifikacija
Carstvo: Plantae
Razdeo: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Fagales
Porodica: Fagaceae
Rod: Quercus
L.
Hrast lužnjak (Quercus robur) na Cvetnom trgu u Beogradu najstarije je beogradsko stablo. Pod zaštitom je države kao spomenik prirode III kategorije.
Šuma hrasta kitnjaka u Škotskoj
Listovi različitih vrsta hrastova

Hrastovi (Quercus) su rod listopadnog i zimzelenog drveća, ređe žbunja, iz porodice Fagaceae. U rodu je opisano oko 300 vrsta[1]

Hrastove šume su najbrojnije i najrasprostranjenije šumske zajednice zonobioma listopadne vegetacije. Hrastovi grade čiste sastojine (pretežno zastupljene istim rodovima) ili mešovite, gde rastu u zajednici sa grabom, bukvom i drugim drvenastim vrstama.[2]

Karakteristike roda[uredi]

Pupoljci i listovi na granama su spiralno raspoređeni, najčešće nakupljeni prema terminalnom pupoljku. Listovi su različitog oblika, zavisno od vrste. Mogu biti eliptični, duguljasti, jajasti ili objajasti. Vrh lista može biti tup, okruglast ili zašiljen, a osnova klinasta, okruglasta ili srcasta. Po obodu su režnjeviti, nazubljeni ili celi. Površina lista kod nekih vrsta gola, kod nekih dlakava.

Cvetovi su jednopolni (muški i ženski cvetovi su zasebni) i jednodomi (oba pola na istoj biljci), skupljeni u rese. Muške rese su cilindrične, viseće, razvijaju se pri vrhu prošlogodišnjih grančica. Najčešće su zelenkasto-žute, ređe crvenkaste. Ženske cvasti razvijaju se na ovogodišnjim izbojcima, kraće od muških i sa manje cvetova. U njima su cvetovi pojedinačni, sedeći, zbijeni ili rasuti na kraćim ili dužim drškama. Oprašuju se vetrom.

Plodovi se razvijaju u ovoju - kupuli. Kupula je obrasla manje ili više očvrslim ljuspama koje mogu biti srasle, prilegle ili otklonjene, veoma različite, od vrste do vrste, po obliku i veličini. Plod je žir, jajastog ili cilindričnog oblika, često varijabilnog oblika i kod jedinki iste vrste. Sazreva u prvoj ili drugoj godini.

Stablo hrasta je veoma razgranato i moćno. Srčika na preseku grane obično petougaona. Mlade biljčice rano razvijaju srčanicu, dok odrasli primerci zadržavaju srčanicu ili imaju dubok i razgranat korenov sistem dok srčanica zakržljava.[1]

Rasprostranjenost[uredi]

Areal hrastova je holarktički — nastanjuju Severnu poluloptu: Evropu, Severnu i Srednju Ameriku (jedna vrsta živi i u Južnoj Americi), severnu Afriku i gotovo celu Aziju, izuzev Indije i krajnjeg jugoistoka.

Opisan je znatan broj vrsta koje potiču iz perioda krede i tercijera.[1]

Sistematika[uredi]

Rod Quercus podeljen je u više sekcija i podrodova, ali ne postoji opšteprihvaćena podela. Stoga se ovde navodi najdetaljniji spisak sekcija, bez udruživanja pojedinih sekcija u podrodove:

  1. Sect. Lepidobalanus, Sect. Leucobalanus, Sect. Quercus.
  2. Sect. Cerris
  3. Sect. Mesobalanus
  4. Sect. Eritrobalanus, Sect. Lobata
  5. Sect. Cyclobalanus

Autohtone vrste u Srbiji[uredi]

U Srbiji je zastupljeno 10 vrsta listopadnih hrastova:

Ove vrste čine oko 25% od ukupnog šumskog fonda Srbije, Dok čiste hrastove šume i mešovite šume hrasta sa drugim vrstama drveća (bez bukve i četinara) čine oko 36% od ukupne površine pod šumom. Šume hrasta su, posle bukovih, najzastupljenije i najznačajnije šume u Srbiji. Od svih vrsta drveća koje raste u Srbiji, posle bukve koja dominira, najzastupljeniji je lužnjak, a odmah za njim kitnjak. Obe vrste zastupljene su u šumskom fondu Srbije sa po nešto više od 10%.[3]

Srbija je sve do polovine 19. veka bila obrasla gustim neprohodnim hrastovim i bukovim šumama. Njena šumovitost tada je iznosila, prema nekim procenama, oko 80%. Već u drugoj polovini 19. veka uništavanje šuma u Srbiji uzelo je toliko maha da se već tada shvata značaj održavanja i obnavljanja postojećih šuma. U prvoj polovini 19. veka, stvaranjem slobode i državnosti, Srbija privlači mnoštvo stanovništva iz krajeva koji još nisu bili oslobođeni. Sve je to dovelo do krčenja hrastovih šuma radi stvaranja poljoprivrednog zemljišta i četinarskih, u planinskim područjima, za povećanje pašnjačkih površina. Drastično je smanjena ukupna površina pod šumama hrasta i četinara, a bukva je, kao biološki jača vrsta, osvajala prelazna staništa.[4] Veliki francuski pesnik Alfons de Lamartin, proputovavši kroz Srbiju polovinom 19. veka od Beograda ka Nišu zapisao je:[3]

Posle Niša ulazi se u lepe planine i u okeane hrastovih šuma. Te divne šume pružaju se svuda u nedogled... Čitavih šest dana mi zalazimo u taj veličanstven i večit hlad, ne videći ništa drugo do beskrajne redove ogromnih visokih hrastovih i bukovih stabala, talase lišća, koje vetar njiše, brdske i planinske dubodoline jednoliko obrasle stoletnim hrastovima...

Upotreba[uredi]

Drvo[uredi]

Drvo hrasta ili hrastovina, sa stanovišta prerade i upotrebe, podrazumeva kvalitetno drvo mnogih vrsta hrastova. Drvo hrasta lužnjaka po svojim estetskim, fizičkim, mehaničkim, tehnološkim i upotrebnim svojstima predstavlja etalon kvaliteta drveta.[5] Svojstva hrastovog drveta su posebno cenjena u svim oblastima ljudskog stavralaštva. Drvo hrasta, zbog svojih esetskih i mehaničkih svojstava i trajnosti, ima vrlo široku primenu i koristi se u oblom stanju ili kao rezana građa i furnir. U oblom stanju koristi se kao rudničko drvo i za proizvodnju železničkih pragova. Rezana građa hrasta ima široku primenu u građevinarstvu i za proizvodnju nameštaja i građevinske stolarije. Najcenjeniji proizvodi nameštaja, komadnog i garniturnog, izrađuju se od hrastovine i imaju posebnu vrednost. Unutrašnja i spoljnja građevinska stolarija posebno je cenjena ako je izrađena od ove vrste drveta. Hrastovina se dobro rezbari, pa se koristi i za umetničko izražavanje. Brojni ikonostasi ili freske izrađeni su od ovog ili na ovom drvetu. Furnir hrastovog drveta proizvodi se od najkvalitetnijih delova debla. Hrastov furnir se izuzetno ceni, bez obzira na modne trendove, koji i na ovu vrstu proizvoda imaju svoj uticaj. U Srbiji je posebno je cenjeno drvo hrasta kitnjaka, lužnjaka i sladuna, dok se drvo cera, zbog manje trajnosti, a velike toplotne moći, posebno ceni kao ogrevno drvo.[5] Kakvog je kvaliteta hrastova građa može se sagledati i iz podataka da su upravo od hrastovine izrađivani šipovi na kojima počiva Venecija.[6]

Plod - žir[uredi]

Hrastov žir se oduvek upotrebljavao za ishranu stoke, posebno svinja. Danas je ovakva vrsta ishrane naročito popularna u organskoj poljoprivredi.

Hrastov žir upotrebljavao se i u ljudskoj ishrani od najdavnijih vremena. Utvrđeno je da su se žirovi lužnjaka i kitnjaka koristili u ishrani još u neolitu. U delima Plinija može se pročitati da je žir najslađi kada se ispeče u pepelu. Žir se često koristio u ljudskoj ishrani sve do kraja 19. veka, posebno u siromašnim sredinama. Plod mnogih vrsta hrastova (žir) bogat je skrobom, šećerom, belančevinama, mastima, smolom i taninom. Jestivost žirova upravo zavisi od sadržaja tanina u njima. Veliki sadržaj tanina rezultira gorkim ukusom plodova i ograničava njihovu upotrebu u ljudskoj ishrani. Vrste hrastaova koje se najčešće mogu sresti u našim šumama, lužnjak, kitnjak, cer, sladun, medunac i druge, imaju žirove sa malo tanina, a dosta skroba imaju. Gorak ukus može se ublažiti pečenjem ili kuvanjem u knjučaloj vodi. Žir i danas koriste u ishrani pobornici prirodne ishrane, a može se koristiti pečen poput pitomog kestena, kao pire, samleven u brašno kao dodatak hlebu ili pržen i mleven kao zamena za kafu. U Nemačkoj je i danas poznat izraz "žirova kafa" (Eichelkaffe).[7]

Kora i drugi delovi hrasta[uredi]

Osim žireva i drugi delovi različitih vrsta hrastova sadrže znatnu količinu tanina, pa se od davnine upotrebljavaju za štavljenje kože. Kora hrasta kitnjaka i lužnjaka (Cortex Quercus) služi u medicini kao sredstvo za stezanje, ispiranje i zaustavljanje krvarenja.[8] Po potrebi može se upotrebiti i kao antidot kod trovanja teškim metalima. Prikuplja se u rano proleće, pre olistavanja ili u jesen, po opadanju lista i to samo sasvim glatka kora, sa mladih stabljika, letorasta ili grana.[9]

Hrast plutnjak (Quercus suber) je značajna kultura od koje se može dobiti pluta. Samoniklo raste u zapadnom delu severne Afrike i na jugu Španije, a od davnina se, upravo radi dobijanja plute, uzgaja u mnogim zemljama Sredozemlja. U susednoj Hrvatskoj šume plutnjaka mogu biti značajan izvor plute. Najveća sastojina plutnjaka u Hrvatskoj nalazi se u blizini Pule u Istri, a pojedinačna stabla rastu i na ostrvima Rabu, Korčuli i Mljetu.[10]

Hrastove šume[uredi]

Hrastove šume stanište su na kom najbolje uspevaju tartufi, što često može imati veliki ekonomski značaj. Tartufi najbolje rastu u simbiozi sa korenjem hrasta kitnjaka i lužnjaka.[11]

Značaj u ozelenjavanju[uredi]

Grimizni hrast (Quercus coccinea) - jesenja boja lišća
Američki crveni hrast (Quercus rubra) u najužem centru grada, posađen u žardinjere duž pešačke zone. Beograd, Knez Mihailova ulica.
Oznaka Spomenika prirode. (Hrast lužnjak na Cvetnom trgu)

Naši autohtoni hrastovi uglavnom su vrste velikog porasta i široke krošnje. Iako su impozantne vrste velike lepote, njihova sadnja zahteva velike zelene površine, te se retko koriste u ozelenjavanju zelenih površina u izgrađenim gradskim zonama. Ipak, pojedine vrste ili njihovi varijeteti mogu se sresti čak i u centralnim gradskim zonama. Od domaćih vrsta to su najčešće varijeteti lužnjaka i kitnjaka valjkaste ili žalosne krošnje, sporog rasta, izuzetne jesenje boje lista i sl. Često se gaje i neke vrste stranih hrastova, kakve su američki crveni hrast (Quercus rubra) ili grimizni hrast (Quercus coccinea), nešto manjeg porasta, takođe poreklom iz Severne Amerike.[1]

Spomenici prirode[uredi]

U Srbiji su mnoga stara hrastova stabala zaštićena kao spomenici prirode. U većini slučajeva se radi o hrastu lužnjaku, a mnogima od njih starost se procenjuje na više od pola milenijuma. Takvi su na primer Spomenik prirode Hrast Cara Lazara u Kuršumliji ili Spomenik prirode Hrast zapis carice Milice u Kruševcu. Većinu ovih gorostasa lokalno stanovništvo poštuje kao zapis.

Hrast u mitologiji i religiji[uredi]

Obožavanje hrasta izgleda da je postojalo kod svih grana arijevske rase u Evropi. Još su ga stari Grci i Rimljani smatrali jednim od simbola svog vrhovnog boga, Zevsa, odnosno Jupitera, boga neba, kiše i groma. Svetilište u Dodoni jedno je od najslavnijih svetilišta u Grčkoj. U njemu je obožavan Zevs, čije je boravište bilo u hrastu koji je proricao, a hrastove grančice koristile su se prilikom mnogih obreda.[12] Hrast je simbol boga gromovika i kod drugih evropskih naroda, Kelta, Germana, Slovena... Drevni druidi obožavali su hrastovo drvo, smatrajući da poseduje magijske moći. Praznoverja vezana za hrast i njegove moći zadržala su se do danas. Tako se, na primer, parovima koji imaju problema sa začećem savetuje se da zasade hrast. Mnogi prolazi na njujorškoj velikoj, centralnoj stanici ( New York Central Railroad) imaju oslikane hrastove grančice, kao simbol ohrabrenja putnika koji kreću na duga putovanja.[13]

Hrast u srpskoj tradiciji i mitologiji[uredi]

Takovski grm na razglednici iz 1902. godine
Hrast - Zapis čija je starost procenjena na 600 godina, u mestu Rosulje, selo Šarani u blizini Gornjeg Milanovca.
.

Kod Slovena je hrast bio sveto drvo boga groma Peruna. U njegovu čast u svetilištu je i danju i noću gorela vatra ložena Hrastovim drvetom.[12] Kod srpskog naroda hrastovi su smatrani demonskim drvećem a ujedno i zaštitom od demona. Gotovo redovno su drevni hrastovi bili zapisi i u njihovu koru urezivan je krst. Takvo drveće nije se smelo seći, niti se sa njih opalo suvo granje smelo sakupljati i koristiti za ogrev.[14] Danas se hrastove grane i oblice koristi za badnjake. Često se pored crkava i manastira mogu naći stara hrastova stabla, preostala još iz paganskih vremena. Nekada su se pod hrastovim stablom vršila suđenja, održavali zborovi i drugi skupovi važni za lokalnu zajednicu.[15] Pod hrastovim drvetom, čuvenim Takovskim grmom, podignut je i Drugi srpski ustanak.[16] Na tragove ovog običaja može se naići u našem narodu i danas.

Kako je žir plod svetog drveta, hrasta, i za njega su vezana različita praznoverja iz kojih su se izrodila verovanja. Tako, na primer, žir treba nositi uvek sa sobom kao zaštitu od bolesti ili amajliju za dobru sreću. Postoji i verovanje da čuvanje nekoliko žireva u kući štiti od munje, a u Britaniji jedna stara tradicija kaže da žena koja uvek nosi žir na sebi može zauvek ostati mlada.[13]

Zanimljivosti[uredi]

Hrast se nalazi na grbovima i zastavama mnogih gradova i država sveta. I na grbu Srbije hrast je bio dominantan simbol u gotovo svim verzijama tokom istorije. Hrastova grana dominirala je i na grbu Prvog srpskog ustanka, grbu Kneževine Srbije, grbu Narodne Republike Srbije i SR Srbije. Na sadašnjem grbu Srbije, na crvenoj draperiji, nalazi se motiv dva ukrštena hrastova lista. O značaju hrasta u srpskoj tradiciji svedoče i mnogi toponimi, kao što su planina Cer i imena mnogih naselja: Dub, Dubac, Dubica, Dubič, Dublje, Dubnica, Dubovac, Dubovo, Dupci i Dobri Dub, zatim: Cerje, Cernica, Cerova, Cerovac, Cerovica, Cerovo i na kraju Žirovnica. A tu je i muško ime Hrastimir.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304. 
  2. „Zonobiom vegetacije listopadnih šuma na smeđem šumskom zemljištu u vlažnoj, maritimnoj ili primorskoj umerenoj klimi”. bionet-skola.com. Pristupljeno 21. 1. 2016. 
  3. 3,0 3,1 Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5. 
  4. Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X. 
  5. 5,0 5,1 Šoškić, Borislav; Svojstva i upotreba hrastovog drveta Srbije (jul—oktobar 2006). Šumarstvo (PDF). 3: 109—124 http://www.srpskosumarskoudruzenje.org.rs/pdf/sumarstvo/2006_3/sumarstvo2006_3_rad8.pdf. Pristupljeno 21. 1. 2016. 
  6. Dokić, Milorad (2009). Sliv rijeke Vrbanje - resursi i ekologija. Čelinac: Narodna biblioteka "Ivo Andrić". str. 16. ISBN 978-99938-606-9-3. 
  7. Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 83—85. 
  8. „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 31. 1. 2016. 
  9. Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : fitoterapija. Beograd: Rad. str. 664—665. 
  10. Trinajstić, Ivo (2005). „Hrast plutnjak (Quercus suber L.) u dendroflori Hrvatske”. Rad. Šumar. inst. Jastrebarsko. 40 (2): 199—206. 
  11. „Tartufi”. http://www.tartufi.hr/. Pristupljeno 30. 1. 2016. 
  12. 12,0 12,1 Frazer, Džems Dž. (1992). Zlatna grana. Zemun: Alfa, Draganić. str. 211—215. 
  13. 13,0 13,1 Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. str. 99,100,295,296. ISBN 978-86-7950-046-5. 
  14. Čajkanović, Veselin (1994). Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: SKZ. str. 170. ISBN 86-379-0283-9. 
  15. Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija. Beograd: SKZ. str. 170. ISBN 86-379-0284-7. 
  16. „Znamenito mesto "Takovski grm". togm.org.rs. Turistička organizacija opštine Gornji Milanovac. Pristupljeno 22. 1. 2016. 

Literatura[uredi]

  • Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X. 
  • Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5. 
  • Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304. 
  • Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. 
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 83—85. 
  • Frazer, Džems Dž. (1992). Zlatna grana. Zemun: Alfa, Draganić. str. 211—215. 
  • Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. str. 99,100,295,296. ISBN 978-86-7950-046-5. 
  • Čajkanović, Veselin (1994). Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: SKZ. str. 170. ISBN 86-379-0283-9. 
  • Čajkanović, Veselin (1994). Stara srpska religija i mitologija. Beograd: SKZ. str. 170. ISBN 86-379-0284-7. 

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]