Састанак у Такову

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слика Таковски устанак Паје Јовановића.

Састанак у Такову се одржао 23. априла (на хришћански празник Цвети, 11. априла по јулијанском календару) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, 11. априла, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио народ из многих крајева. Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.[1]

На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 23. априла, на празник Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити:

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.”

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ...". Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.[1]

Споменик Другом српском устанку у Такову

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао:

„Ево мене, а ето вам рата с Турцима!”

Позадина[уреди]

За време везирства Сулејман-паше y Београдском пашалуку, које јe пропраћено крвавим и тешким персекуцијама српcкоr живља, већина народних старешина из првог устанка заједно са Карађорђем налазила сe ван Србије. Од старешина заосталих y Србији био јe најзнатнији Милош Обреновић, војвода руднички, који јe после предаје Сулејман-паши и објављене амнестије на захтев везиров пошао y народ да га умирује и враћа из збегова. На томе послу радиле су и друге старешине, но увек са зебњом, јер јe искуство казивало да турсмим амнестијама не треба много веровати. Уз све то, народ сe враћао кућама; Турци, y прво време, нису чинили насиља; они су тај посао остављали за доцније, када сe народ умири и кад сe y пашалук врате све знатније старешине које су учествовале y устанку, иако јe и њима дата амнестија изузевши Карађорђа и неколико најглавнијих лица првог устанка.

Кад сe потпуно инсталирао y Београду, Сулејман-паша почео јe са насиљима. Видећи да јe амнестија која јe објављена само привидна мера, народне старешине почеле су поново да помишљају на организовање народнаг отпора. Поуздано сe зна да јe 8. августа 1814, y Топчидеру, одржан састанак народних кнезова и првака коме су присуствовали Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Ломо, Милић Дринчић, Миливоје Тадић, Радован Грбовић, Аксентије Миладиновић, Василије Јовановић, Панта Илић, Василије Павловић и Георгије Лазаревић, на коме јe расправљано питање новаг устанка и решено да сe на ослобођењу Србије покуша радити прво мирним путем, па тек ако то не успе да сe диже устанак. Да би сe видело шта сe може учинити мирним путем, молбама и интервенцијама код страних дворова, овлаштен јe прота Матеја Ненадовић који сe налазио y избеглиштву y Срему да отпутује y Беч, да преко руског посланства и царске канцеларије дејствује y томе правцу. Њему су послане молбе и пуномоћ да народ заступа, a дата су му y једном писму и опширна упутства којих јe требало да сe придржава. Акција проте Матеје Ненадовића, који јe извршио овај налог и задржао сe y Бечу дуго времена, остала јe без успеха.

„Таковски устанак“ – слика Винсента Кацлера објављена 1882. године.

У то време почеле су и прве буне из времена владавине Сулејман-паше. Букнула јe Хаџи Проданова буна, која јe ликвидирана углавном настојањем Милоша Обреновића, који јe налазио да још увек није време устанку. Ta јe буна онеспокојила Турке, па јe Сулејман-паша одлучио да y Београд позове све народне старешине, a међу њима и Милоша Обреновића, где јe намеравао да их заплаши и, вероватно, побије, што јe већ учинио са некојим. Један део старешина није сe одазвао томе позиву, али јe Милош Обреновић дошао y Београд и изашао пред пашу. Видећи да су старешине прозреле његову намеру, Сулејман-паша примио јe лепо старешине који су дошли и вратио их кућама, али јe као таоца задржао Милоша Обреновића. Послуживши сe лукавством, Милош јe ипак успео да га паша пусти из Београда и он се, већ 9. марта 1815, налазио y Црнућу, код своје куће.

Долазак Милоша Обреновића y Црнућу привукао јe y тај крај народне старешине које су биле за дизање устанка. Заједно са Милошем су одржали неколико састанака, од којих јe један био y Манастиру Враћевшници код архимандрита Мелентија Павловића, други y Луњевици, код Милошева побратима Николе Милићевића-Луњевице, трећи y Драгаљу y кући војводе Арсенија Ломе, четврти y Рудовцима, y кући попа Ранка. Ови учестани састанци народних старешина били су ускоро пропраћени и првим инцидентима са Турцима. Један такав инцидент догодио сe 8. априла 1815, a други 10. априла, дакле само два дана доцније. Нарочито ови инциденти са Турцима убрзали су Милошеву дефинитивну одлуку о дизању устанка.[2]

Сабор у Такову[уреди]

12. априла 1815, на Цвети, црква y селу Такову славила јe своју славу. Од давнина јe био обичај да сe на тај дан код цркве одржава народни сабор, па јe тако било и ове године, a на сабор сe искупио велики број народа из ближе и даље околине. Сабору јe присуствовало и доста народних старешина, који су сe непрестано налазили y околини Милоша Обреновића, настојећи да га приволе на устанак. После завршене службе божје Милош јe, окружен старешинама, изашао из цркве, стао на један камен и, према забелешци Симе Милутиновића Сарајлије, одржао сакупљеном народу говор којим га јe позвао да се изјасни да ли ће га слушати.

„ . . . Ако сте ради мене имати с вама, и пред вама, од сада за свагда y општем послу руковаоца за народ и завичај, и ако сте ради надати сe да сви наши труди бити узмогну напредни, a ви сад сви из једног грла овде пред овим божјим домом то изреците, и пред светим олтаром свети завет учините, да ви на ваше душе примате све оно, што би из овога предузећа могло изаћи несреће и страданија . . . и одма да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповедати свакоме вам и да могу наказати свакога, који би што укварио . . ."

Народ и старешине пристали су на Милошев захтев, a он сe вратио y Црнуће, обукао свечано војводско одело, предао барјактару барјак да га пободе на месту где ће сe окупљати устаници, говорећи:

— Ево мене, a ето вам рата с Турцима![3]

Учесници скупштине[уреди]

Милан Ђ. Милићевић у својој књизи наводи неке од људи који су били на тој скупштини: Милош Обреновић, Господар Јован (?), Лазар Мутап из Пислонице, Никола Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља, Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Дамњан Матовић-Крџа из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Танаско Михаиловић и Васо Поповић из Бершића, Прста Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Корушчић из Рујчића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Клатичева, Сима Баралија из Шарана, Аксентије и Вићетније Чалуковићи из Љеваје, Павле Штуле и Петар Штуле из Озрема, Марко Драшкић из Полома, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали и Иван Петровић из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца (окр. крагујевачког), Радован Никавица (из окр. ужичког) и Петар Томашевић из Лочеваца.[4] На састанку није био војвода Ломо.

Последице[уреди]

Главни чланак: Други српски устанак

Устанак јe затим букнуо y границама Београдског пашалука, на велико изненађење Порте која јe сматрала да су инструкције о истребљењу Срба, дате Сулејман-паши, онемогућиле Србима сваку мисао на нови отпор. Порта јe и ради своје унутрашње и ради своје спољне ситуације налазила за потребно да сe устанак на миран начин што пре ликвидира, па јe такве налоге издала командантима војним који су на граници Босне и на Морави чекали упутства и намеравали да војску пребаце y Београдски пашалук. После неколико успешних битака са војском београдског везира Сулејман-паше и Срби су налазили за потребно да сe мире, па су прихватили понуду Марашли Али-паше с којим јe Милош Обреновић направио један усмени споразум, a Порта јe из пашалука одмах уклонила Сулејман-пашу, тако да јe устанак био стварно ликвидиран.[5]

Таковски крст[уреди]

По Другом српском устанку и Такову, у којем је подигнут, добило је назив и одликовање које носи назив Орден Таковског крста. Таковски крст, као симбол, се сада налази и на униформама Војске Србије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Сабор у Такови и почетак устанка, Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 19 — 20)
  3. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 20 — 21)
  4. Према једном писму Милана Ђ. Милићевића од 7. маја 1865, које је он објавио у својој књизи Кнежевина Србија. У њему описује сећање чича Васа Петровића из Такова на Састанак у Такову, pp. 344-347.
  5. ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 21)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Слике[уреди]

Претходник:
Скупштина у Крагујевцу (1813)
Народне скупштине Србије

1815

Наследник:
Скупштина у Црнућу