Hrišćanska etika

Hrišćanska etika je deo etike koji je prožet hrišćanskim pogledom na život. Ona nije skup pravila, već pokazatelj učestvovanja u božanskom životu. Hristove zapovesti čoveku otkrivaju božanski etos i neguju etiku saglasnu sa Bogom. Hristos je punoća Zakona i Proroka, i Hristovo jevanđelje je dopuna i davalac smisla etici i socijalnom učenju Starog zaveta. Cilj etike je da pomogne čoveku u suočavanju sa etičkim problemima, oblikovanju pravila ponašanja, kao i da ga usmeri ka ipravnom izboru. Mandaziris piše u svojoj knjizi „Hrišćanska etika“ da čovek nije stvoren radi etike, već etika radi čoveka. Međutim, čovek naše epohe odstranio je etiku od svakodnevnog života, i sada je potrebno da je se ponovo seti i vrati joj ulogu koju je uvek imala, a ne da stvori novu etiku.

Etika

Etika, kao pojam i nauka, potiče još iz vremena antičkih Helena, a etimološki proizlazi iz reči «itos», proširene varijante reči «etos». Jedan od najvećih filozofa klasičnog perioda Grčke istorije, Aristotel, o etičkoj vrlini piše da «nastaje navikom, od koje potiče i samo njeno ime, nastalo malom izmenom reči navika». Navika se formira kroz vreme i uobličava čovekovo etičko ponašanje, ona obrazuje ustaljena ponašanja. Postoje dobre i loše navike, a kriterijum za određivanje njihovih vrednosti su javna odobravanja ili neodobravanja. Možemo primetiti da bez etičkog promišljanja o nekoj pojavi ljudi istu prihvataju ili ne, uzevši za jedini parametar «glas naroda» ili bolje rečeno «To svi (ne) rade!» U staroj helenskoj književnosti reč «etika» imala je funkciju epiteta, tada se koristila u množini i označavala je način obitavanja životinja i ljudi. Ipak, kada se «etos» koristila u jednini podrazumevala je čovekov odnos sa bogom ili njegov unutrašnji karakter i način ponašanja u skladu sa navikama. Heraklit, filozof predsokratovskog razdoblja, govorio je da je etos za čoveka božanska sila koja se iskazuju unutar njega. Čovečanski etos ne poseduje znanje, dok ga božanski poseduje, iz tog razloga značenje i mera etosa pripada bogu.

Hrišćanstvo

U Novom Zavetu se ne koristi sam pojam «etosa», već se pod njim uglavnom podrazumeva običaj ili opštevažeći zakon. Iako se «etos» ne javlja u hrišćanskoj književnosti, najraniji hrišćanski pisci su koristili ovaj pojam preuzimajući ga iz helenske filozofije, a u svrhu izražavanja usmerenja i načina života hrišćana. Sveti Kliment Aleksandrijski, filozof i bogoslov iz drugog veka nove ere, termin «etika» koristi u vezi sa hrišćanskim učenjem ljubavi. Prema njegovim rečima «bespočetni Bog, koji je početak svih stvari, kao suština predstavlja načelo prirodnog sveta, kao ljubav predstavlja načelo etike, i kao um predstavlja načelo logike i hrišćanskog mišljenja». U hrišćanskoj književnosti se za označavanje pojma etike koriste razni sinonimi, više u skladu sa jezikom crkve, poput «hodanje u svetlosti» ili «život u Hristu», koji preciznije govore o hrišćanskj etici. Moralno u etici hrišćanstva jeste učešće u životu crkve. Etika kao pojam i nauka stoje na odstojanju od svog cilja ili svoje suštine. Dok etos poseduje ličnosti, nauka o etosu – etika ne može se posedovati, ona logički promišlja o svom objektu, izvan njega samog.

Jedan od osnovnih etičkih problema tiče se njenog odnosa sa religijom, koji se postavlja i analizira još u Platonovom dijalogu «Evtifron», a kasnije razrađuje u «Kritonu». U drugom pomenutom dijalogu Sokrat obraćajući se Kritonu govori: «ne čini nepravdu ni u kojem smislu; drugo, ne čini nepravdu ni onom koji ti je nepravdu učinio; i, najzad, treće, nikad ne vraćaj zlo za zlo». Etika Hrišćana može se sagledati kroz prve stihove Jevanđelja po Jovanu: U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade šta je postalo. Hrišćanska etika podrazumeva apsolutnu veru u Hrista, s jedne strane, i oblikovanje savesti u skladu sa njegovim zapovestima, s druge. Tako, hrišćanski etički princip svoj temelj pronalaze u tradiciji, ali se njihova primena vrši u skladu sa današnjim vremenom davanjem potpune slobode individui u izvršenju pomenutih zapovesti ili zakona. Hrišćanin treba da se saobrazi sa Hristom živeći i radeći prema njegovim rečima, s tim u vezi, cilj hrišćanske etike je u ontološkom preobražaju čoveka u ličnost koja ikonizuje svog Tvorca.(57) U Hristovoj ličnosti objavljuje se istina čovekovog postojanja i etosa, on sebe prinosi kao žrtvu kako bi drugi živeli, završivši svoj život rečima «Oprosti im, Oče, ne znaju šta čine». U ovoj njegovoj rečenici, ili molbi, ogleda se čitava Hrišćanska etika, etika ljubavi.

Istorija

Stari vek

Stari vek hrišćanstva bio je obeležen učestalim progonima Crkve od strane rimskih vlasti. Etika tadašnjih hrišćana bila je u znaku iščekivanja skorog dolaska Gospoda Hrista i svršetka sveta. Najznamenitije obeležje ranohrišćanskog duhovnog života je etika mučeništva, koje je predstavljalo potpuno svedočenje pravoslavne vere. Mučeničko postradanje je odgovor vernih na pitanje šta smatraju izvorom i ciljem svog postojanja. Po rečima opštih crkvenih himni posvećenim svetim mučenicima, njihova smrt je zapravo pobeda nad neprijateljem, nad onim koji ih je navodio na odricanje od Hrista. Ovozemaljski život su živeli „u Hristu“, a u nebeskom bivstvuju sa njim samim.

Srednji vek

U srednjovekovnom hrišćanstvu bile su uočljive dve različite civilizacijske tendencije. Crkva na Zapadu bila je administrativno uređenija, ali zasnovana na principima svetovnih institucija. Hrišćanska etika je predstavljala skup normi i pravila koja je trebalo ispunjavati u cilju spasenja. Moral je određivao uslove za osudu grešnika, odnosno za oproštaj njegovih prestupa. Na Istoku je, pak, situacija bila značajno drugačija. Ovde se etika hrišćana zasnivala na više filozofskom odnosu ljudi prema životu, a hrišćanstvo se poistovećivalo sa Liturgijom Crkve. Dok se kod zapadnih hrišćana osećala težnja ka stvaranju moćne crkvene države, na Istoku su težili stvaranju crkvene jedinstvenosti od države i društva.

Novi vek

Novi vek evropske istorije bio je obeležen stalnim sukobima rimokatoličkog i protestantskog hrišćanstva za svetovnu prevlast, dok su se pravoslavni hrišćani, manje ili više uspešno, snalazili između ovih pravaca. U novijoj istoriji rimokatoličke crkve nastaju nova dogmatska shvatanja, što rezultira nastankom drugačije organizacije Crkve, a s tim i pojave centralne ličnosti, rimskog duhovnog poglavara – pape. Njegova funkcija, osim upravljanja, podrazumeva i dodeljivanje zasluga i oproštaj grehova vernom narodu. To ne čudi ako imamo u vidu da je etika rimokatoličkih hrišćana usmerena na spasenje kao čovekovu ličnu korist.

Protestantizam je nastao kao reakcija na nasilje rimokatoličkih crkvenih vođa, ali ni reformatori ovog pokreta nisu bili potpuno imuni na korišćenje sile, već su se oslanjali na vlast lokalnih poglavara. Usled viševekovnih verskih ratova došlo je do jačanja ateizma na prostoru evropskog kontinenta. Tako je težište uticaja sa crkvene vlasti preneto na elitu univerzitetskih profesora, poglavara novog doba. U mnogim evropskim državama pravoslavni hrišćani bili su manjina, te su svoja shvatanja prilagođavali rimokatoličkom ili protestantskom uticaju. U zavisnosti od sredine u kojoj je bila većina jedna od ove dve veroispovesti, pravoslavni hrišćani su svoje učenje modelovali prema tome. Pod vlašću rimokatolika bili su naklonjeni hrišćanskom induvidualizmu, dok su pod uticajem protestantske većine naginjali ka rimokatoličkim kolektivističkim formama. Kriza pravoslavlja uočena je i na liturgijskom i na bogoslovskom nivou, tako da Pravoslavnoj crkvi i danas predstoji dvostruki zadatak: bogoslovska kritika liturgijskog života i liturgijska kritika bogoslovlja.

Hrišćanska etika se bavi mnogim temama iz života hrišćana, a govoriti o svima njima prevazišlo bi okvire ovog seminarsokg rada. Iz tog razloga, za ovu priliku sam odlučila da se detaljnije pozabavim pitanjima vezanim za brak, porodicu i vaspitanje dece prema principima hrišćanstva.

Brak i porodica

Brak je jedna od „velikih hrišćanskih tajni“, a podrazumeva sjedinjavanje muškarca i žene u „jedno telo“. U hrišćanskom životu, on se definiše kao zajednica muža i žene, ugovorena u skladu sa zakonom. Sadržaj hrišćanskog braka je tajna ljubavi muškarca i žene koji dobijaju blagoslov Crkve za zajedničko liturgijsko učešće. Obred venčanja je poseban vid sklapanja braka, podrazumeva saglasnost oba supružnika, a vrši se pred svedocima (kumovima). Ovom prilikom oni se zavetuju na vernost jedno drugom do kraja života. Brak može biti prekinut pod određenim uslovima, dozvljeno je i stupanje u novi brak, ali Crkva, iako to dozvoljava, ne podstiče na ove činove. Rađanje dece predstavlja plod sjedinjenja supružnika i njihovo direktno učešće u Božijem stvaralačkom delu. Stupanjem dvoje ljudi u brak i njihovim „odbacivanjem“ oca i majke nastaje porodica, a njeno „mi“ se širi dobijanjem deteta ili dece. Porodica se ne može formalno definisati, ne čine je ljudi istih interesovanja, niti istog životnog doba, već ona počiva na ljubavi muža i žene i međusobnoj ljubavi roditelja i dece. Razlika između romantične i porodične ljubavi jeste u tome što ona ne traži bilo kakvo objašnjenje ili iskazivanje rečima. (Sofija Kolumzin, Naša crkva i naša deca)

Kao i svako doba, novo doba ima svoje tekovine, a jedna od njih jeste problem rodne ravnopravnosti na kome se insistira još od šezdesetih godina prošlog veka, a tiče se i odnosa supružnika u braku. Emancipacija žena dovela je do nastanka krize u porodici, sa čim se Crkva nije u potpunosti pomirila, ali ne insistira na životu i odnosima koji su zastupnjeni u Novom zavetu Svetog pisma, već na njegovom tumačenju i primenjivanju u novonastalim uslovima. Žena se više ne smatra inferiornom u odnosu na muškarca, ali se od nje očekuje da bude brižna supruga i majka, a muškarčeva uloga se sagledava mnogo dublje i delikatnije u odnosu na njegovu funkciju u patrijarhalnom uređenju. U savremenom dobu, odnosno u nekoliko poslednjih decenija prošlog veka, dešava se „seksualna revolucija“ koja je donela novi odnos društva prema nekadašnjoj tabu temi, a isto tako i navela Crkvu da uspostavi odnos prema opštenju para pre stupanja u brak i u samom braku. Bogoslovi našeg vremena se trude da apostolske kanone primene na današnjicu, te odgovore na pitanja u vezi sa ovom problematikom ne mogu izvesti kao opšta, već ih prilagođavaju određenoj situaciji. Iz tog razloga nailazimo na različita mišljenja ili tumačenja crkvenih kanona, što nije mogao biti slučaj u dobu u kome se seksualnost smatrala tabuom.

Vaspitanje dece

Za razvoj porodice u duhu hrišćanstva važno je vaspitati dete na principima hrišćanske etike. Ono u porodici oblikuje svoju veru, poštovanje ili prezir prema ljudima, i tako razvija duh solidarnosti i individualizma. Poznato je da deca najviše uče ugledajući se na starije od sebe, zato je veoma važno da roditelji rečima i savetima, kao i svojim primerom, dete izvedu na pravi put. Za vaspitanje i duhovno sazrevanje deteta neophodan je i autoritet. Autorit nije sila već istina koja uverava, a oslanja se na ljubav i služenje. Postavljanje autoriteta i njegovo poštovanje uči jednoj od najvažnijih hrišćanskih vrlina – poslušanju. Dečije prihvatanje autoriteta postiže se pokazivanjem roditeljske ljubavi i razumevanja. Vaspitanju deteta značajno doprinosi njegovo prisustvo bogosluženju i pričešće „telom i krvlju Hristovom“, čime on uspostavlja direktu vezu sa Bogom. Zajedničko učešće cele podorice u životu Crkve utiče na sve snažniju vezu među članovima i širenje međusobne ljubavi.

Odnos prema veštačkoj oplodnji

Laboratorija za veštačku oplodnju

U novije doba dolazi do mnogih problema u porodici, počevši od samog stupanja u brak i nemogućnosti dobijanja deteta. Jedna od danas najčešće primenjivanih metoda u rešavanju ovog problema jeste veštačka oplodnja, prema kojoj Crkva ima vrlo jasan stav. Tehnologija veštačke oplodnje zasnovana je na ljudskom upravljanju embrionalne građe kada postoji neka vrsta steriliteta muškara ili žene tj. nesposobnosti prirodnog začeća. Postoje metode oplođivanjem semena davaoca ili muža, i metode vantelesne oplodnje i usađivanja embriona u matericu žene. Hrišćanski pristup postavlja nekoliko pitanja vezanih za uslove njenog sprovođenja. U slučajevima usađivanja semene vodice dolazi do uništavanja „suvišnih embriona“, koje hrišćani smatraju živim bićima i nosiocima ljudskog identiteta. Oplodnja neudate žene protivi se interesima da dete raste u potpunoj porodici. Takođe, nije moralno dopustiv čin veštačke oplodnje ukoliko nije uz saglasnost i učešće muža. Jedini način koji dopušta hrišćanstvo jeste veštačka oplodnja žene semenom njenog muža.