Аластер Макинтајер
| Аластер Макинтајер | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. јануар 1929 |
| Место рођења | Глазгов, Уједињено Краљевство |
| Датум смрти | 21. мај 2025 |
| Образовање | Универзитет у Манчестеру, Queen Mary, University of London |
| Филозофски рад | |
| Епоха | 20. век/21. век |
| Регија | Западна филозофија |
| Школа филозофије | Аналитичка филозофија, Томизам |
| Интересовања | Етика, метаетика, историја филозофије, политичка филозофија |
| Идеје | обнова интересовања за етику врлине |
| Утицаји од | Аристотел, Августин Хипонски, Тома Аквински, Серен Киркегор, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Енскомбе, Р. Џ. Колингвуд, Имре Лакатош, Томас Кун, Џон Хенри Њуман |
| Утицао на | Постлиберална теологија, Алистер Макгрет |
Аластер Макинтајер (енгл. Alasdair MacIntyre; Глазгов, 12. јануар 1929 – 21 мај 2025) био је британски филозоф посебно значајан због доприноса филозофији морала и политичкој филозофији али су значајни и његови радови из области историје филозофије и теологије.[1] Тренутно је истраживач у Центру за савремене аристотеловске студије у етици и политици и професор-емеритус филозофије на Универзитету Нотр Дам.[2]
У својим раним радовима Макинтајер је био на фону марксистичке филозофије присутне у британским културним круговима у првој половини 50-их година али се убрзо окренуо проблемима филозофије религије и филозофске теологије. Овај период који се може сместити у средину 50-их године карактерише сарадња са истакнутим британским филозофом и заговорником атеистичке филозофије религије Ентонијем Флуом.[3] Ипак, посебан филозофски стил Макинтајер је почео да негује тек од средине 60-их година када се заинтересовао за проблеме етике, филозофије морала и политичке филозофије. У једној од најзначајнијих својих књига Краткој историји етике (A short history of ethics: a history of moral philosophy from the Homeric age to the twentieth century) покушао је да истражи различите приступе етичким проблемима и да их систематизује.[4] У својим каснијим радовима, под утицајем Аристотела и Томе Аквинског, Макинтајер је све више постајао заговорник етике врлине што је нарочито изражено у његовим радовима У потрази за врлином (After Virtue), Whose Justice? Which Rationality?, Three Rival Versions of Moral Enquiry.[4] У неколико књига бавио се историјом римокатоличке филозофије (посебно животом и делом Едит Штајн).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kelvin Knight, The MacIntyre Reader, Notre Dame Press, 1998, "Interview with Giovanna Borradori," 255–256.
- ^ Scottish-born philosopher | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
- ^ Internet Encyclopedia of Philosophy” (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-16.
- ^ а б Dame, Marketing Communications: Web // University of Notre. „Alasdair MacIntyre // Department of Philosophy // University of Notre Dame”. Department of Philosophy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 11. 2021. г. Приступљено 2022-01-16.