Милош Н. Ђурић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Н. Ђурић
Милош Ђурић.jpg
Милош Н. Ђурић
Датум рођења (1892-01-14)14. јануар 1892.
Место рођења Славонски Бенковац
Аустроугарска
Датум смрти 5. децембар 1967.(1967-12-05) (75 год.)
Место смрти Београд
Југославија

Милош Н. Ђурић (Славонски Бенковац, 14. јануар 1892Београд, 5. децембар 1967) је био српски класични филолог, хелениста, професор, филозоф, преводилац и члан Српске академије наука и уметности.

Академска каријера[уреди]

Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду а докторирао у Загребу 1929. године. Академску каријеру је започео као учитељ и професор, предавао је и у Другој мушкој гимназији у Београду. Од септембра 1928. године Милош Н. Ђурић почео је да ради на Филозофском факултету у Београду. У Одељењу литертуре и језика Српске академије наука и уметности је постао дописни члан 14. јуна 1955. а затим редовни 20. децембрa 1961. године. Био је председник Српске књижевне задруге и уредник часописа „Жива антика“ од 1953. Објавио је близо 400 библиографских јединица, радова из класичне књижевности и филозофије („Из хеленских ризница“, „Историја хеленске књижевности“, „Историја хеленске етике“).

После рата Ђурић је наставио да ради на Филозофском факултету, где је 1950. године изабран у звање редовног професора на Катедри класичне филологије. Иако је био пензионисан је 1962. године, предавао је историју хеленске књижевности до краја свога живота.

Добитник је Октобарске награде града Београда за 1961. годину.

Удружење књижевних преводилаца Србије сваке године додељује Награду „Милош Н. Ђурић“.

На Карабурми (Ћалије) једна уличица се зове по њему Чика-Мише Ђурића.

Ратно време[уреди]

Милош Н. Ђурић, биста на Калемегдану

Током немачке окупације Београда у Другом светском рату, 1941. године, квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих српских интелектуалаца да потпишу Апел српском народу којим се захтевао „ред и послушност“ и „родољубље у борби против комуниста“. „Не могу да потпишем апел против партизана када се међу њима налази више од половине мојих студената. Шта ће ми рећи када се поново сретнемо?”, рекао је професор. Када га је један професор музике зауставио, упозорио на могуће последице и упитао зашто одбија да потпише, професор Ђурић му је одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“. Ове речи постале су временом један од симбола доследности у етичком ставу.

Ипак, од тренутка изговарања ове моралне реплике, почињу и најтеже године за проф. Милоша „Мишу“ Ђурића. Уследило је пензионисање (1942), а потом и хапшење и одвођење у Бањички логор. На самом крају рата, 8. априла 1945, у Славонији гине његов син јединац Растко, свршени матурант, коме постхумно посвећује практично све послератно стваралаштво и најдраже преводе.

Целу причу о тзв. Апелу и српским интелектуалцима за време рата, као и историјски одговор професора Ђурића, искористили су касније и додатно драмски обрадили аутори серије Повратак отписаних у једној од епизода.

Списак превода са старогрчког језика[уреди]

Списак превода са латинског језика[уреди]

Награде и признања[уреди]

  • Орден св. Саве, петог степена, 1940.
  • Октобарска награда Београда, 1961.
  • Орден рада са црвеном заставом, 1964
  • Седмојулска награда, 1965.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]