Слободан Ракитић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Слободан Ракитић
Slobodan Rakitic.jpg
Слободан Ракитић
Биографија
Датум рођења(1940-09-30)30. септембар 1940.
Место рођењасело Власово крај Рашке
Краљевина Југославија
Датум смрти1. јануар 2013.(2013-01-01) (72 год.)
Место смртиБеоград
Србија
Религијаправославље
Професијакњижевник

Слободан Ракитић (Власово крај Рашке, 30. септембар 1940Београд, 1. јануар 2013) био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике.

Биографија[уреди | уреди извор]

Дипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик.

Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке.

Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.)

Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[1] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Признања[уреди | уреди извор]

Добио је књижевне награде Милан Ракић, Исидора Секулић, Бранко Миљковић, Петар Кочић, Јован Дучић, Лаза Костић и Златни крст кнеза Лазара. Књига Тапије у пламену награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. годину и наградом Раде Драинац 1991. Песме су му превођене на више језика.

Дела[уреди | уреди извор]

Објавио је књиге песама:

  • Светлости рукопис (1967),
  • Рашки напеви (1968),
  • Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979),
  • Земља на језику (1973),
  • Песме о дрвету и о плоду (1978),
  • Жудња за југом (1981),
  • Потомак (1982),
  • Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990),
  • Тапије у пламену (1990, друго издање 1991).
  • Душа и спруд (1994),
  • Изабране песме (1998);

књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига(1994).

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Милијан Деспотовић: Свему вратити говор /Милијан Деспотовић. – УКС, Пожега: Народна библиотека : Свитак : Развигор , 2011 (есеј о књизи: Слободан Ракитић: "Песме")

Спољашње везе[уреди | уреди извор]