Староруски језик
| староруски | |
|---|---|
 | |
| Регион | Источна Европа (Кијевска Русија, Велика московска кнежевина, Велика кнежевина Литванија, Галиција-Волинија, Новгородска република) |
| Ера | 7—14. век; после ере су се развили источнословенски језици |
| Језички кодови | |
| ISO 639-3 | orv |
Списак лингивста | orv |
| Глотолог | oldr1238[1] |
Староруски језик (рус. древнерусский язык, укр. давньоруська мова, бел. старажытнаруская мова) је древни источнословенски језик, који су почевши од раног средњoвековног раздобља, па све до 14. века, користили средњовековни Источни Словени у старој Кијевској Русији, а потом и у кнежевинама које су се развиле након њеног распада.[2][3][4]
Терминологија
[уреди | уреди извор]Староруски језик је од стране својих древних говорника био називан једноставно руским (стр. рѹсьскыи), тако да се за тај језик међу славистима већ током 19. века усталио стручни назив: староруски језик. Тај термин је званично прихваћен и од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO), која је формулисала и одговарајући (енглески) назив (енгл. Old Russian language).[5]
Насупрот поменутим терминима, у појединим круговима се током 20. века појавила склоност ка избегавању руске одреднице у називу језика, што је довело до стварања нових, потпуно вештачких појмова, као што су: „стари источнословенски” језик (староисточнословенски) или „општи источнословенски” језик (општеисточнословенски). Таква терминологија се практикује првенствено у срединама са јаком антируском традицијом.[6]
Историја
[уреди | уреди извор]
Током 9. века и 10. века, старословенски језик је постао општи књижевни језик словенских народа и држава, укључујући и Кијевску Русију. У наредном периоду, широм словенског света дошло је до постепене појаве посебних језичких редакција које су се одликовале усвајањем разних локалних карактеристика. Тако се у областима Кијевске Русије развила руска редакција старословенског језика. Захваљујући одликама те староруске редакције, позната су и кључна својства тадашњег говорног језика у источнословенским областима. Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије у 13. веку, регионалне језичке посебности почеле су знатније да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су разне западне области постепено потпале под политичку власт Велике кнежевине Литваније, односно пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси културне и језичке диференцијације.[2]
У наредном периоду, почевши од 14. па све до 17. века, на источнословенским просторима долази до постепене поделе књижевног староруског језика и регионалних народних говора на две основне групације: североисточну (на просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападну (на просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Из прве се развио старовеликоруски језик (рус. старовеликорусский язык),[7] а из друге западноруски језик (рус. западнорусский язык).[8] Из старовеликоруског језика се потом развио савремени руски језик, док су из западноруског језика настали савремени језици: белоруски, украјински и русински.[2]
Значајни текстови
[уреди | уреди извор]- Биљине
- Слово о Игоровом походу — најистакнутији књижевни рад на овом језику
- Руска правда — законски документ 11. века који је издао Јарослав Мудри
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „староруски језик”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
- ^ а б в Кончаревић 2016.
- ^ Вишњевац 2022.
- ^ „Todd B. Krause and Jonathan Slocum: Old Russian”. University of Texas at Austin. Приступљено 27. 05. 2019.
- ^ ISO 639-3 Identifier Documentation: Old Russian (orv)
- ^ George Shevelov. Common Russian. Encyclopedia of Ukraine.
- ^ Зализняк, Андрей А. Труды по акцентологии, II: Древнерусский и старовеликорусский акцентологический словарь-указатель (XIV-XVII вв.). Москва: Языки славянских культур, 2011.
- ^ Радојичић 1958, стр. 187-190.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вишњевац, Вишња Б. (2022). Систем глаголских облика у староруском у поређењу са савременим српским и руским књижевним језиком. Београд: Чигоја штампа.
- Кончаревић, Ксенија; Перкучин, Слободанка; Марковић, Марија; Рељић, Митра (2016). Историја руског књижевног језика (црквенословенско-руска преплитања). Београд: Јасен.
- Маројевић, Радмило (1983). „Антропонимске категорије у староруском језику (прилог питању реконструкције прасловенског антропонимског система)”. Ономатолошки прилози. 4: 137—177.
- Маројевић, Радмило (1985). „Прилози творбено-семантичкој реконструкцији староруских топонима”. Ономатолошки прилози. 6: 21—58.
- Маројевић, Радмило (1985). „Деривациона историја и хронологија фонолошких промена (промене у консонантском систему староруског језика)”. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 27-28 (1984-1985): 435—439.
- Milidragović, Milica (1976). Stara ruska književnost: Dodiri i veze sa srednjevjekovnom književnošću jugoslovenskih naroda. Sarajevo: Svjetlost.
- Поповић, Иван (1958). „Питање хронологије грчких позајмица у источнословенским језицима”. Зборник радова Византолошког института. 5: 101—109.
- Радојичић, Ђорђе С. (1958). „Српски рукопис хронографа западноруске редакције”. Питања књижевности и језика. 4—5 (1957-1958): 187—190.
- Шахматов, Алексей А. (1938). Обозрение русских летописных сводов XIV-XVI вв (PDF). Москва: Академия наук СССР. Архивирано из оригинала 21. 11. 2021. г. Приступљено 16. 12. 2025.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Уводни курс Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (17. јун 2016) Истраживачки центар за лингвистику Универзитета Тексаса
- Остромирово јеванђеље на мрежи
- Библиотека староруских текстова на мрежи
- Кућа Пушкина, велика 12-томна збирка древних текстова 11—17. века са паралелним руским преводом
- Изборник, библиотека летописа на староруском језику са украјинским и руским преводима
