Пређи на садржај

Андрија Калуђеровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Калуђеровић
Андрија Калуђеровић, 2012. године
Лични подаци
Пуно име Андрија Калуђеровић
Датум рођења (1987-07-05)5. јул 1987.(37 год.)
Место рођења Бачка Топола, СФР Југославија
Висина 1,81 m
Позиција нападач
Јуниорска каријера
АИК Бачка Топола
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
2003—2009
2003—2004
2004—2005
2005
2006—2007
2007
2009—2010
2010—2011
2012—2014
2012—2013
2013
2014
2014
2015
2015
2016
2016
2017
2017—2018
2018
2018
2019
2019
2020
2020
2021
2021
2021
2022
2022
2023
ОФК Београд
Његош Ловћенац
Мачва
Хајдук Београд
Спартак Суботица
Раднички Пирот
Рад
Црвена звезда
Пекинг Гуан
Расинг Сантандер
Војводина
АЕЛ Лимасол
Тун
Бризбејн
Ал Шаханија
Рад
Жалгирис
Порт
Велингтон финикс
Олимпија Љубљана
Делхи Динамос
Интер Запрешић
РФС Рига
Рад
Жалгирис
Рад
Пролетер Нови Сад
Насаф
Пролетер Нови Сад
Графичар
ОФК Београд
52
1
1
13
30
1
45
43
11
18
15
18
12
10
8
15
19
9
23
0
12
8
10
9
9
19
2
14
14
18
(12)
(0)
(0)
(5)
(11)
(0)
(21)
(19)
(2)
(3)
(5)
(5)
(2)
(5)
(6)
(6)
(20)
(3)
(9)
(0)
(1)
(0)
(2)
(7)
(4)
(9)
(1)
(2)
(0)
(5)
Репрезентативна каријера
2007
2008
2010—2011
Србија до 21
Србија до 23
Србија
4
2
3
(0)
(0)
(0)

Андрија Калуђеровић (Бачка Топола, 5. јул 1987) бивши је српски фудбалер. Играо је на позицији нападача.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Фудбал је почео да тренира у АИК-у из Бачке Тополе, да би са 14 година прешао у млађе категорије ОФК Београда.[1] За први тим ОФК Београда дебитовао је у сезони 2003/04, али је након тога ишао на позајмице у Његош из Ловћенца, Мачву из Шапца, Хајдук са Лиона, Спартак из Суботице и Раднички из Пирота.[2] Већу минутажу у ОФК Београду добио је од сезоне 2006/07. У јануару 2009. године потписао је за Рад. За сезону и по, колико је провео у екипи Рада, Калуђеровић је на 45 првенствених утакмица постигао 21 гол.[2]

У августу 2010. потписао је трогодишњи уговор са Црвеном звездом.[3] Са 13 постигнутих голова поделио је прво место са Ивицом Илијевим на листи стрелаца Суперлиге Србије у сезони 2010/11.[4] Калуђеровић је годину и по дана био играч Црвене звезде и у том периоду је наступио на 55 такмичарских утакмица на којима је постигао 30 голова.[5]

У фебруару 2012. потписао је за кинеског прволигаша Пекинг Гуан.[6] Није се дуго задржао у Пекингу јер је већ у лето исте године прослеђен на позајмицу у шпански Расинг Сантандер.[7] Током такмичарске 2012/13. у шпанској Сегунди наступио је на 18 утакмица за Расинг и постигао три гола.[2] У јулу 2013. прослеђен је на једногодишњу позајмицу у новосадску Војводину,[8] али је напустио клуб након једне полусезоне.[9]

Након епизоде у Новом Саду, наступао је за кипарски АЕЛ из Лимасола,[10] швајцарски Тун,[11] аустралијски Бризбејн Роар, катарског друголигаша Ал Шаханију. У јануару 2016. по други пут у каријери облачи дрес екипе Рада, клуба у коме је стекао пуну афирмацију.[12] Током 2016. је успешно наступао за литвански Жалгирис са којим је освојио дуплу круну,[13] уз 20 голова на 19 сусрета. Једно време је играо и на Тајланду за екипу Порт, а затим је обукао дрес новозеландског Велингтон Финикса у којем је одиграо 23 утакмице и са девет постигнутих голова је био најбољи клупски стрелац.

У јуну 2018. потписао је двогодишњи уговор са тадашњим словеначким шампионом, Олимпијом из Љубљане.[14] Олимпију је напустио након два месеца а да није стигао да дебитује.[15] Каријеру је затим наставио у Индији где је наступао за Делхи Динамо.[16] У јануару 2019. потписао je уговор са хрватским прволигашем Интером из Запрешића,[17] али је после само пет месеци дошло до раскида уговора.[18] У јуну 2019. потписао је уговор са летонским клубом РФС из Риге.[19]

У фебруару 2020. се вратио у Рад.[20] На другој утакмици пролећног дела такмичарске 2019/20, постигао је оба гола за Рад у победи 2:0 над Напретком. Он се тако са 65 постигнутих голова изједначио са Огњеном Мудринским на листи најбољих стрелаца у историји Суперлиге Србије.[21] Четири дана касније је постигао гол са пенала у ремију 1:1 са Јавором, па је тако са 66 постигнутих голова поново постао најбољи стрелац у историји Суперлиге Србије.[22] До краја сезоне је увећао свој рекорд. Постигао је још по два гола на утакмицама са ТСЦ-ом и нишким Радничким.[23][24]

Током лета 2020. године по други пут у каријери је потписао за Жалгирис.[25] Као и током претходног боравка у клубу, поново је освојио титулу првака Литваније.[26] У фебруару 2021. се вратио у Рад.[27] Постигао је девет првенствених голова током пролећног дела такмичарске 2020/21, али је Рад испао из Суперлиге Србије.[28] У јуну 2021. потписао је уговор са новосадским Пролетером.[29] Наступио је за Пролетер у уводна два кола такмичарске 2021/22, након чега је напустио клуб и потписао за узбекистански Насаф.[30] У Пролетер се потом вратио почетком 2022.[31] Са Пролетером је испао из Суперлиге Србије након чега је у јуну 2022. прешао у прволигаша Графичар.[32] Последњег дана јануара 2023. вратио се у ОФК Београд.[33] Са 10 постигнутих голова помогао је свом клубу да освоји прво место у Српској лиги Београд и тако избори повратак Прву лигу Србије.[34] Провео је и први део такмичарске 2023/24. у ОФК Београду, да би у јануару 2024. окончао играчку каријеру.[35] Каријеру је завршио као трећи најбољи стрелац у историји Суперлиге Србије са 80 постигнутих голова (испред њега су Милан Бојовић и Александар Катаи).[36]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

У августу 2008. године, селектор олимпијске репрезентације Србије Мирослав Ђукић је уврстио Калуђеровића на коначан списак играча за Олимпијске игре 2008. у Пекингу.[37] Србија је такмичење на олимпијском турниру завршила у групној фази након што је из три меча имала два пораза и један нерешен резултат, а Калуђеровић није улазио у игру ни на једној од три утакмице.

За сениорску репрезентацију Србије наступио на три сусрета. Дебитовао у пријатељском сусрету са Јапаном (3:0) у априлу 2010. године, а за „орлове“ наступао и против Мексика (0:2) и Хондураса (0:2) у новембру 2011.[2]

Приватно

[уреди | уреди извор]

Ожењен је водитељком Милицом Станишић,[38] са којом има три сина, Луку, Лазара и Стефана.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Глигорић, Александар (22. 2. 2020). „ИНТЕРВЈУ ОД 137.754 км – Андрија Калуђеровић: Мој свет на длану и зграда опроштених пара”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 23. 02. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  2. ^ а б в г „Андрија Калуђеровић”. reprezentacija.rs. Приступљено 27. 2. 2020. 
  3. ^ „Калуђеровић потписао за Звезду”. novosti.rs. 13. 8. 2010. Приступљено 27. 2. 2020. 
  4. ^ „Илиев - Калуђеровић 13:13”. sportal.rs. 30. 5. 2011. Архивирано из оригинала 02. 06. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  5. ^ „Калуђеровић потписао за Пекинг”. crvenazvezdafk.com. 9. 2. 2012. Приступљено 27. 2. 2020. 
  6. ^ „Калуђеровић иде у Пекинг”. novosti.rs. 5. 2. 2012. Приступљено 27. 2. 2020. 
  7. ^ „Калуђеровић у Расингу”. mondo.rs. 1. 9. 2012. Приступљено 27. 2. 2020. 
  8. ^ „Андрија Калуђеровић у Војводини”. fkvojvodina.rs. 18. 7. 2013. Архивирано из оригинала 27. 02. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  9. ^ „I Kaluđerović napustio Vojvodinu”. 021.rs. 6. 1. 2014. Приступљено 11. 2. 2024. 
  10. ^ „Нови одлазак из Војводине: Калуђеровић појачава АЕЛ”. novosti.rs. 2. 1. 2014. Приступљено 27. 2. 2020. 
  11. ^ „Андрија Калуђеровић: Тун је био конкретнији од Звезде”. zurnal.rs. 31. 7. 2014. Приступљено 27. 2. 2020. 
  12. ^ „Велико појачање за Рад: Андрија Калуђеровић потписао”. zurnal.rs. 24. 1. 2016. Приступљено 27. 2. 2020. 
  13. ^ „Срби и Мбођ одбранили титулу: Калуђеровић први стрелац шампионата!”. telegraf.rs. 31. 10. 2016. Приступљено 27. 2. 2020. 
  14. ^ „Андрија Калуђеровић има нови клуб – 20. у каријери!”. reprezentacija.rs. 15. 6. 2018. Приступљено 27. 2. 2020. 
  15. ^ „ХОТСПОРТ САЗНАЈЕ: У зао час по Олимпију – отишао Калуђеровић! Поново Суперлига, али не српска”. hotsport.rs. 16. 8. 2018. Приступљено 27. 2. 2020. 
  16. ^ „Андрија Калуђеровић: Људи у Индији су дивни, мучи ме само загађеност ваздуха”. zurnal.rs. 9. 11. 2018. Приступљено 27. 2. 2020. 
  17. ^ „Калуђеровић мења Андрића у Запрешићу”. mozzartsport.com. 11. 1. 2019. Приступљено 27. 2. 2020. 
  18. ^ „Андрија Калуђеровић отишао из Хрватске”. mozzartsport.com. 23. 5. 2019. Архивирано из оригинала 26. 05. 2019. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  19. ^ „Званично: Андрија Калуђеровић потписао за 19. клуб у каријери”. mozzartsport.com. 23. 6. 2019. Приступљено 27. 2. 2020. 
  20. ^ „Калуђеровић се вратио у Рад: Бићу опет голгетер Србије”. zurnal.rs. 8. 2. 2020. Приступљено 15. 2. 2020. 
  21. ^ „Дан Андрије Калуђеровића: Стигао на коту 65 и на прво место вечне листе стрелаца Суперлиге”. mozzartsport.com. 22. 2. 2020. Приступљено 27. 2. 2020. 
  22. ^ „Поново Калуђеровић! Престигао је Мудринског и опет је краљ стрелаца, али је Рад прокоцкао два много битна бода…”. mozzartsport.com. 26. 2. 2020. Архивирано из оригинала 27. 02. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  23. ^ „Калуђеровић: Тешко може да се опише утакмица са ТСЦ-ом”. zurnal.rs. 9. 3. 2020. Приступљено 7. 2. 2021. 
  24. ^ „Spektakularan "kec" u Nišu, Radnički dva puta "okrenuo" Rad, uz "7+" golova!”. telegraf.rs. 7. 6. 2020. Приступљено 7. 2. 2021. 
  25. ^ „Nova epizoda fudbalskog globtrotera: Kaluđerović ponovo u Žalgirisu”. mozzartsport.com. 1. 7. 2020. Приступљено 7. 2. 2021. 
  26. ^ „Aktivirano ubojito oružje: Nema odbrane kad puca AK99, Kaluđerović opet šampion Litvanije (VIDEO)”. mozzartsport.com. 14. 11. 2020. Приступљено 7. 2. 2021. 
  27. ^ „Rad i Kaluđerović, četvrti put: Da ne verujem u opstanak, ne bih se vratio”. mozzartsport.com. 6. 2. 2021. Приступљено 7. 2. 2021. 
  28. ^ „Kaluđerović za Mozzart Sport: Ispali smo iz lige kao poštena ekipa i pošten klub”. mozzartsport.com. 20. 5. 2021. Приступљено 13. 8. 2021. 
  29. ^ „Misija na Banjici je završena, Andrija Kaluđerović je sada u Proleteru”. mozzartsport.com. 23. 6. 2021. Приступљено 13. 8. 2021. 
  30. ^ „Zvanično: Kaluđerović posle dve utakmice napustio Proleter”. mozzartsport.com. 28. 7. 2021. Приступљено 13. 8. 2021. 
  31. ^ „Posle Kačara, Kuzmanović promovisao i Kaluđerovića: Očekivanja su velika”. mozzartsport.com. 10. 1. 2022. Приступљено 10. 1. 2022. 
  32. ^ „FENOMEN SRPSKOG FUDBALA: Andrija Kaluđerović ima 25. klub u karijeri, sada će biti MENTOR i razvijaće talente CRVENE ZVEZDE”. kurir.rs. 29. 6. 2022. Приступљено 11. 8. 2022. 
  33. ^ „ОФК Београд довео двојицу бивших играча Звезде”. Спортски журнал. 31. 1. 2023. Приступљено 31. 1. 2023. 
  34. ^ „Калуђеровић ставио тачку”. Спортски журнал. 25. 1. 2024. Приступљено 11. 2. 2024. 
  35. ^ „ОФК Београд потврдио писање Журнала”. Спортски журнал. 25. 1. 2024. Приступљено 11. 2. 2024. 
  36. ^ „Legendarni Andrija Kaluđerović završio karijeru: Pamti se njegov gol protiv Partizana, ali i mnogi drugi”. telegraf.rs. 25. 1. 2024. Приступљено 11. 2. 2024. 
  37. ^ „Ђукић одредио коначан састав”. b92.net. 7. 8. 2008. Приступљено 13. 7. 2019. 
  38. ^ „Андрија Калуђеровић прославио рођендан и крштење сина Луке”. hellomagazin.rs. 27. 8. 2011. Приступљено 27. 2. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]