Мелник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мелник
буг. Мелник
Meleniko.jpg
Поглед на Мелник са планине
Административни подаци
Држава Бугарска
ОбластБлагоевградска област
Становништво
Становништво
 — 366 (2.007 )
 — густина57 ст./km2
Географске карактеристике
Координате41°31′01″ СГШ; 23°24′00″ ИГД / 41.517° СГШ; 23.4° ИГД / 41.517; 23.4Координате: 41°31′01″ СГШ; 23°24′00″ ИГД / 41.517° СГШ; 23.4° ИГД / 41.517; 23.4
Ндм. висина437 m м
Површина6,46 км2
Мелник на мапи Бугарске
Мелник
Мелник
Мелник на мапи Бугарске
Остали подаци
ГрадоначелникХристо Ташев
Веб-сајт
www.melnik-bg.eu

Мелник (буг. Мелник) град је у Републици Бугарској, у југозападном делу земље. Град је треће по величини и значају насеље у оквиру Благоевградске области.

Мелник, мада званично најмањи град у целој Бугарској, има изванредан значај као једно од најочуванијих места са балканском архитектуром на целом полуострву. Због тога је град прворазредно туристичко одредиште у држави.

Географија[уреди]

Град Мелник се налази у југозападном делу Бугарске, близу државне границе са Грчком. Од престонице Софије Мелник је удаљен око 175 km јужно, а од најближег већег града и седишта области, Благоевграда, град је удаљен око 80 km.

Област Мелника налази се у средишњем делу реке Струма, на источном ободу Санданске котлине. Источно од града стрмо се издиже планина Пирин. Надморска висина града је око 440 m.

Клима у граду је измењено континентална са утицајем средоземне климе због близине Егејског мора.

Историја[уреди]

Окружење Мелника је насељено још у време Трачана. Касније тога овим простором владају Византија, средњовековна Бугарска, српска краљевина и Османско царство. Богумили су у време бугарског цара Самуила, ту подигли једну своју цркву.[1]

Српски цар Душан је 1342. године освојио Мелник и Водин, који су били у саставу Византије.[2] Град је заузео и држао српски велвожа Реља; преотео га је од Грка, Ласкариса.[3] Турци Османлије освајају подручје Мелника 1395. године. Веома дуга владавина Турака донела је многе промене. У 18. веку Мелник досеже свој зенит, када постаје важно трговачко средиште, насељено махом Грцима. Крајем века град захвата пожар, после кога се градић никада није опоравио.

У првој половини 18. века један анонимни српски путописац је путовао у друштву хаџија турском царевином. Свратио је последњег дана месеца јула у варош Мелник, за коју пише да је "превелика и пречуднаја". Било је ту много становникa и много очуваних хришћанских православних богомоља. У митрополијској цркви Св. Николе изненадило их је то што "слабо украшена и јако мрачна".[4] Посетиле су тада хаџије православног митрополита тамошњег Јоаникија. Француски генерал Мармон, гувернер Далмације саставио је 1807. године кратки извештај о Турској царевини на европском тлу. За Мелник се наводи следеће: "грчки језик, у дистрикту је 40 села, има 2000 Муслимана, 4000 Хришћана."[5] Године 1886. у Мелнику ради једноразредна (бугарска) нижа гимназија са 15 ученика и једним наставником.[6] Српски дописник је констатовао 1892. године да ту полако расте бугарски утицај (бугаризам), који се зачео у удаљеном Охриду.[7] Насеље има крајем 19. века грчко-бугарски етнички карактер.

Београдски гвожђарски трговац Илија Антоновић рођен је 1843. године у Мелнику, у Јужној Србији, од оца Антона Илића. Илија је постао велики српски добротвор у Београду, где је подарио своју двоспратну кућу у Карађорђевој улици и финансијски издашно помогао градске цркве, болницу, удружења, сиромашне студенте и друго.[8]

Почетком 20. века Мелник је и даље био претежно грчки градић у окружењу бугарских и помачких села. Припајањем новооснованој држави Бугарској 1912. године старо становништво се исељава у матицу Грчку, а на њихово место се досељавају бугарске пребеглице са простора грчког дела Македоније.

Становништво[уреди]

Демографија

По проценама из 2007. године град Мелник имао је око 360 ст. и био је најмањи град у целој Бугарској. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих 20ак година град за разлику од већине места у земљи има стагнацију становништва, углавном захваљујући досељавању, а омогућен развојем туризма.

Већинска вероисповест становништва је православна.

Партнерски градови[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Просветни гласник", Београд 1897.
  2. ^ Тихомир Ђорђевић: "Македонија", Београд 1929.
  3. ^ "Просветни гласник", Беград 1892.
  4. ^ "Источник", Београд 1903.
  5. ^ "Политика", Београд 1922. године
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1888.
  7. ^ "Отаџбина", Београд 1892.
  8. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1939.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]