Mehmed IV

Mehmed IV
Lični podaci
Puno ime	Mehmed od Ibrahima
Datum rođenja	(1642-01-02)2. januar 1642.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	6. januar 1693.(1693-01-06) (51 god.)
Mesto smrti	Jedrene, Osmansko carstvo
Porodica
Supružnik	Sultanija Emetulah Rabija Gulnuš, Siyavuş Sultan
Potomstvo	Mustafa II Ahmed III sultanija Hatidže princ Selim sultanija Umigulsum sultanija Fatma
Roditelji	Ibrahim Sultanija Turhan Hatidže
Dinastija	Osmanska dinastija
19. Sultan Osmanskog carstva
Period	8. avgust 1648 — 8. novembar 1687
Prethodnik	Ibrahim
Naslednik	Sulejman II
Regent	Vidi listu Sultanija Kosem (8. avgust 1648 — 2. septembar 1651) Sultanija Turhan Hatidže (3. septembar 1651 — 1656)

Mehmed IV (osm. tur. محمد رابع, tur. IV. Mehmet; takođe poznat kao Avcı Mehmed, Mehmed Lovac; 2. januar 1642 — 6. januar 1693) je bio Sultan Osmanskog carstva od 1648. do 1687. godine. Došao je na presto sa samo šest godina nakon što je njegov otac bio svrgnut i pogubljen. Mehmedova vladavina je bila druga najduža u Osmanskoj istoriji. Prve i poslednje godine njegove vladavine okarakterisane su vojnim porazima i političkim nestabilnostima, ali takođe je veći deo bio uspešan zbog Mehmedovog velikog vezira Koprulu Mehmed-paše. Mehmed IV je opisan od savremenika kao pobožan vladar, i bio je označen kao gazi, što znači "sveti ratnik", zbog njegove uloge u mnogim osvajanjima tokom njegove duge vladavine. Pod njegovom vladavinom, carstvo je dostiglo najveću visinu svog teritorijalnog proširenja u Evropi. Od malih nogu je razvio veliki interes za lov, zbog čega je u Turskoj poznat pod imenom avcı (lovac). 1687. godine, Mehmed je bio svrgnut od strane vojnika koji su bili razočarani zbog Osmanskih poraza u Velikom turskom ratu. Kasnije je otišao u Jedrene, gde je i preminuo 6. januara 1693. godine u 51. godini života.

Detinjstvo i mladost

Mehmed je rođen u Topkapi palati 2. januara 1642. godine kao najstariji sin sultana Ibrahima i Sultanije Turhan Hatidže. Tokom jedne svađe sultana i sultanije, Ibrahim je u besu bacio Mehmeda u bazen. Na sreću, Mehmed je uspeo da preživi, ali je do kraja života imao ožiljak na glavi dobijen padom u bazen. Mehmed je bio obučavan od strane svoje tetke, sultanije Atike, kako bi jednog dana postao namesnik provincije, što se nije desilo.

Početak vladavine

Mehmed je došao na presto sa svega 6 godina. Njegov dolazak na vlast označio je kraj delikatnog doba po dinastiju. Njegov predak Mustafa I bio je svrgnut dva puta, a dva sultana, uključujući i Mehmedovog oca Ibrahima, bila su ubijena.

Mehmed IV se ugledao na svog dedu, sultana Ahmeda I, te je odbio da pogubi svoju braću i nakon što je dobio prvog sina.

Nakon njegovog stupanja na presto došlo je do previranja između njegove bake, sultanije Kosem, i njegove majke, Turhan Hatidže sultanije, oko toga ko će upravljati državom pošto je Mehmed bio maloletan. Kosem sultanija se postavila kao regent maloletnog sultana, ali je u tome naišla na žestok otpor sultanove majke. Godine 1651. Turhan Hatidže sultanija skovala je zaveru protiv Kosem sultanije. U zaveri su učestvovali čak i visoki državni zvaničnici. Ova zavera kulminirala je ubistvom Kosem sultanija 1651. godine. Taj događaj je naišao na ogromno ogorčenje i nezadovoljstvo unutar Osmanskog carstva, sudeći po tome da je Kosem sultanija decenijama bila jedna od glavnih figura Osmanskog carstva.

Pored dvorskih intriga, osmanska flota je poražena od strane Venecije na Dardaneliju, došlo je do ustanka u Anadoliji i masovnih protesta u Istanbulu usled nedostatka hrane. Pod tim uslovima Hatidže Turhan sultanija predala je izvršnu vlast velikom veziru Mehmed Koprulu-paši 1656. godine.

Koprulu Mehmed-paša

Upravljanje državom

Godine 1652. finansijska situacija je počela da se poboljšava reformama Tarhundžu Ahmed-paše. On je smanjio troškove imperije, a uveo nove poreze svima, čak i državnim zvaničnicima. To je samim tim povećalo i njegove prihode. No, to ga nije uzdiglo u očima sultana, čak ga je još više unizilo i dovelo do nezadovoljstva unutar carstva. Usled takvog ponašanja velikog vezira državne emisije u državnoj kasi su se pogoršale. Vojnici koji nisu dobili svoje plate podigli su pobunu. Čak 30 sultanovih zvaničnika bilo je obešeno na hrastu na Sulejmanovom trgu u Istanbulu. Ovaj događaj poznat je kao sikamorski incident.

Godine 1656. besneo je rat između Osmanskog carstva i Mletačke republike. Venecija je uspela da stavi Dardanele pod svoju kontrolu. Ovakva situacija izazvala je paniku u Istanbulu, te je Mehmed Koprulu-paša preuzeo titulu velikog vezira.

Period Koprulua

Sultan Mehmed IV naredio je izgradnju mosta u Istanbulu i Anadoliji kako bi osigurao bezbednost. Nadležnost nad izgradnjom mosta poverena je velikom veziru Mehmed Koprulu-paši. Kada je sultan Mehmed postigao mogućnost da preuzme apsolutnu vlast, on to nije učinio videvši da je vlast prepuštena sposobnim i plemenitim ljudima. Godine koje je proveo u senci svoje majke i visokih državnih zvaničnika učinile su da ne bude politički aktivan. On se okrenuo filantropiji, te se okrenuo filantropiji i obrazovanju, baš kao i njegovi preci, Sulejman I Veličanstveni i sultan Ahmed I.

Veliki vezir Mehmed Koprulu-paša hitao je ka tome da vrati prestiž Osmanskog carstva. Gvozdenom rukom povratio je disciplinu kod janičara i zaveo red unutar imperije. Naterao ih je da poštuju hijerarhiju i sistem, a samim tim i da svu svoju energiju usmeravaju ka odbrani države i radu unutar države. Takođe, jasno im je stavio do znanja da je njihov posao da štite državu, a ne da se mešaju u njen politički život. Činio je to putem zastrašivanja, čineći to u ime sultana. Zatim je nagovorio sultana Mehmeda da preuzme komandu nad vojskom i odbrani Osmansko carstvo od Venecije. Sultan je pristao na to i povratio kontrolu nad mnogim ostrvima koje je Venecija preotela Osmanlijama, a zatim je nastavio sa daljim osvajanjima venecijanskih ostrva. Ostvarenim pobedama Osmanlije su uspele da unište blokadu Venecije na Dardanelima, te da time omoguće ponovno snabdevanje Istanbula hranom i zaustavljanje rasta cena koji je predstavljao ogromnu pretnju po osmansku ekonomiju i nosio fatalan rizik po njenu propast. Nakon smrti velikog vezira Mehmed Koprulu-paše to mesto zauzima njegov sin, Fazil Ahmed Koprulu-paša.

Njegovom sinu nasledniku pripisuje se izvanredno dostignuće osvajanja Krita. Osvajanje Krita započeto je još u vreme sultana Ibrahima, ali se ono nije moglo realizovati do kraja, budući da je glavno utvrđenje pružalo veoma žestok i žilav otpor. Pružanje i održavanje tako jakog otpora omogućile su evropske države koje su konstantno slale pomoć braniocima Krita. Fazil Ahmed-paša je uspeo da stavi tačku na kritski pohod. On je na čelu mornarice uspeo da slomi blokadu Kandeha, koji je opsedao 7 meseci. Opsada je prekinuta da bi se on ponovo vratio i na kraju osvojio Kandeh 1668. godine nakon skoro dve godine opsedanja. Tim osvajanjem Krit je ušao u sastav Osmanskog carstva. Fazil Ahmed je zajedno sa utvrđenjem uzeo i venecijansko oružje, koje je služilo za odbranu Krita. Naredio je obnovu zemlje na Kritu u vidu popravki utvrđenja, farmi, ograda i zgrada, pa je napustio ostrvo 1670. godine, nakon 3 i po godine boravka provedenog u njegovom osvajanju i kasnije u obnovi zemlje.

Fazil Ahmed-paša je obnovio mir sa Austrijom, tzv. vašvarski mir u zamku Uljar. On je 1672. u Jedrenu sklopio sporazum sa Poljacima u vezi sa plaćanjem ratne odštete. Međutim, Poljska je prestala da isplaćuje odštetu Osmanlijama, te je došlo nastavka poljsko-osmanskog rata (1672—1676). Sukobi su se završili 1676. godine pobedom Osmanlija, koje su dobile teritorijalna proširenja. Iste godine, Fazil Ahmed-paša je preminuo. U porodicu Koprulu doveden je budući veliki vezir Kara Mustafa-paša.

Odgovor Zaporoških Kozaka turskom Sultanu. Pismo je potpisao Ivan Sirko.

Dostignuća tokom vladavine

Njegova vladavina važna je za povratak osmanskih dobara od strane Mehmed Koprulu- paše i njegovog sina Fazil Ahmeda. Povratili su egejska ostrva od Venecije, kao i Krit tokom Kritskog rata (1645—1669).

Osmanlije su imale uspešne pohode u Transilvaniji (1660) i Poljskoj (1670—1674). Tada je Mehmed sklopio savez sa Petrom Dorošenkom, te je tako bio blizu osvajanja Podolije i delova Ukrajine.

Sledeći veliki vezir, Kara Mustafa- paša, bio je manje sposoban. On nije uspeo da se izbori sa pobunom kozaka na Kavkazu, te je sultan morao da ustupi taj deo teritorije Rusiji. Uprkos tom neuspehu, Kara Mustafa-paša je uspeo da izvojeva važnu pobedu protiv Venecije, te da time stavi tačku na rat koji je 25 godina besneo između dve zemlje. Pri tome je uspeo da povrati sve izgubljene teritorije, koje su pale pod privremenu kontrolu Venecije.

Janičari u vreme druge opsade Beča 1683.

Veliki turski rat

Godine 1683. Osmanlije su podržale ustanak u Mađarskoj, vođen od strane Imra Tokolija, protiv habzburške vlasti. Osmanlije su shvatile da više nema šta da se čeka, te su odmah rešile da napadnu Beč. Veliki vezir Kara Mustafa-paša predvodio je vojsku koja je brojala 150 000 ljudi. Tokom opsade činilo se da će čitav evropski svet nemo posmatrati još jednu veličanstvenu povedu Osmanlija. Međutim, pri samom završetku opsade došlo je do nesloge između komande u osmanskoj vojsci. Samim tim počelo je da se stvara rasulo unutar same vojske. Rasulo je dostiglo svoj vrhunac kada je poljski kraj Jan III Sobjeski žestokim iznenadnim napadom, koji se manifestovao u topovskom bombardovanju osmanskih tabora i žestokim jurišem konjice, odnosno letećih husara koja je brojala oko 15.000 vojnika, sasvim uništio srce osmanske komande i dobar deo vojske. Preplašeni, vojnici su počeli da bacaju oružje i beže pred naletom savezničkih trupa. Bitka kod Kalenberga koja se odigrala 12. septembra 1683. godine završila se katastrofalno po Osmanlije. Veliki vezir Kara Mustafa-paša sklonio se nakon bitke u Beograd, a zatim je, po sopstvenom nalogu, bio pogubljen svilenim gajtanom. Ovo haotično stanje unutar osmanske vojske, Habzburška monarhija shvatila je kao znak slabosti Osmanlija, te je carska vojska počela da prodire u osmanske zemlje i osvaja ih jednu po jednu.

Ona se zadržala u Skoplju, gde se sa 20.000 pobunjenika iz Makedonije uputila ka Carigradu s namerom da protera Osmanlije sa Balkana. Međutim, Osmanlije su uspele da se koliko-toliko saberu i uzvrate žestokim napadom punim osvetničkog besa. Ovaj turbulentni rat se završio 1699. godine mirom u Sremskim Karlovcima, kojim je Osmansko carstvo bilo prisiljeno da Habzburškoj monarhiji ustupi čitavu Mađarsku, Hrvatsku i Vojvodinu izuzev Banata. Ovaj rat bio je početak dugog i veoma bolnog propadanja Osmanskog carstva.

Bitka kod Beča 1683.

Ostatak života i smrt

Nakon druge bitke na Mohaču (1687) carstvo upada u krizu. U vojsci je došlo do velike nediscipline i neposlušnosti. Komandant vojske, Suri Sulejman- paša, u strahu da ga ne ubiju vlastite trupe, pobegao je prvo u Beograd, a zatim u Istanbul. Kada su vesti o porazu i neposlušnosti stigle u Istanbul 1687. Abaza Šijavus- paša postao je novi vojni komandant i veliki vezir. No, pre nego što je uspeo da dobije komandu, čitava osmanska armija se rasturila, a janičari i spahije vratile su se u svoje baze predvođeni oficirima nižeg reda. Sari Sulejman- paša bio je pogubljen. Mehmed je postavio novog komandanta Koprulu Fazil Mustafa- pašu. On je postavljen kao regent velikog vezira, takođe. Novi komandant počeo je pregovore sa tadašnjim vojnim i državnim vrhom. Posle ovoga, 1687. godine, odlučeno je da se sultan Mehmed skloni sa prestola i da se na presto dovede njegov brat Sulejman II. Mehmeda su uklonili sa prestola Jegen Osman- paša i janičari. Svrgavanje je izvedeno 1687. godine.

Mehmed je zatvoren u Topkapi palatu iz koje je mogao izlaziti s vremena na vreme. Tako je i umro u Adrianopolju 1693. Pre nego što je umro, 1691. godine bilo je glasina kako državni vrh želi da ga vrati na presto usled lošeg zdravstvenog stanja njegovog brata Sulejmana.

Sahranjen je u turbetu svoje majke. Njegova omiljena konkubina bila je Emetulah Rabija Gulnuš sultanija sa kojom je imao dvojicu sinova. Njihova deca bila su Mustafa II (1695—1703) i Ahmed III (1703—1730) i obojica su bili sultani.

Porodica

Supruge

• Sultanija Emetulah Rabija Gulnuš − Majka sultana Mustafe II i Ahmeda III.
• Sultanija Sijavuš
• Sultanija Afife
• Sultanija Rabija
• Sultanija Kanije
• Gulbejaz Hatun

Muška deca

Ime	Majka	Rođenje	Smrt
Mustafa II	Sultanija Emetulah Rabija Gulnuš	6. februar 1664	29. decembar 1703
Ahmed III	Sultanija Emetulah Rabija Gulnuš	30. decembar 1673	24. jun 1736
Princ Selim	Sultanija Rabija	1659	1679
Princ Mahmut	Sultanija Kanije	1660	?
Princ Ibrahim	Sultanija Afife	1665	1666
Princ Bajazit	Sultanija Rabija	31. decembar 1678	1. januar 1679
Princ Sulejman	Sultanija Sijavuš	13. februar 1681	1685

Ženska deca

Sultan Mehmed je imao šest kćeri:

• sultanija Hatidže (1660 — 5. jul 1743.): ćerka Gulnuš-sultanije. Udata prvi put 1675. godine za Kuloglu Mustafa-pašu (umro 1686), udata drugi put za Hasan-pašu (umro 1713). Imala je ćerku Ajše.
• sultanija Ajše (1674 — 1676): ćerka Gulnuš-sultanije. Verena 1675. godine za Kara Mustafa-pašu, ali do braka nije došlo jer je Ajše preminula naredne godine.
• sultanija Umigulsum (1677 — 10. maj 1720.): ćerka Gulnuš-sultanije. Udata 1694. godine za Kučuk Osman-pašu. Imala je ćerke Hatidže i Fatmu.
• sultanija Safije (1670 — pre 1695): ćerka Gulbejaz-sultanije. Udata 1687. godine za Kasim Mustafa-pašu, namesnika Jedrena.
• sultanija Fatma (1679 — 6. decembar 1700.): ćerka Gulnuš-sultanije. Udata prvi put 1695. godine za Čerkez Ibrahim-pašu (pogubljen 1697), udata drugi put 1698. godine za Topal Jusuf-pašu. Imala je ćerke Rukije i Safije.
• sultanija Gevherhan: kći nepoznate konkubine. Bila je udata za jednog od šejhova tog vremena.

Porodično stablo

8. Mehmed III

4. Ahmed I

9. Sultanija Handan

2. Ibrahim

5. Sultanija Kosem

1. Mehmed IV

3. Sultanija Turhan Hatidže

Vidi još

• Odgovor zaporoških Kozaka otomanskom Sultanu Mehmedu IV