Петар М. Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ
Petar M. Jovanović.jpg
Петар Јовановић
Датум рођења(1917-07-12)12. јул 1917.
Место рођењаЛиверовићи, код Никшића
 Краљевина Црна Гора
Датум смртијануар 1943.(1943-01-00) (25 год.)
Место смртиБосански Петровац
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.

Петар М. Јовановић (Ливеровићи, код Никшића, 12. јул 1917Босански Петровац, јануар 1943[1]), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1917. године у селу Ливеровићи, код Никшића. Матуру је завршио у Никшићу, а након тога Војну академију југословенске краљевске војске у Београду.

За време Априлског рата, са својом јединицом се борио против немачких снага, уз повлачење од Суботице до Босне где га је затекла капитулација. Након тога се вратио у свој родни крај, где се укључио у припреме за оружани устанак.

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Током Тринаестојулског устанка учествовао је у нападу на жандармеријску станицу у Миољу. Учествовао је у бици за Пљевља 1. децембра 1941. године. Након битке је био постављен за команданта Жупског батаљона Никшићког одреда.

У марту 1942. био је постављен за команданта Трећег ударног батаљона Никшићког одреда. Током априла је био тешко рањен у борби против четника. Маја 1942. био је постављен за команданта Омладинског црногорског батаљона „Будо Томовић“. Пре преузимања ове дужности, поновно је био тешко рањен у ногу од артиљеријске гранате. Као тежак рањеник, на носилима је прешао пут преко Голије, Волујка, Маглића и Сутјеске.

По избијању на слободну територију пребачен је на лечење у Централну болницу НОВЈ у Босанском Петровцу. Био је изабран за омладинског делегата на Првом конгресу УСАОЈ-а.

Када се опоравио од рана, био је упућен је за наставника Официрске школе Врховног штаба НОВ и ПОЈ у Бихаћу.

Оболео је од тифуса и у бунилу и подсвесном страху да ће пасти у руке непријатеља, починио је самоубиство током Четврте непријатељске офанзиве, јануара 1943. године у Централној болници у Босанском Петровцу.[2]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]

  1. ^ „Хронологија народноослободилачког рата 1941 - 1945: Јануар 1943”. Знаци.нет. Приступљено 12. 11. 2018. 
  2. ^ „Хронологија народноослободилачког рата 1941 - 1945: Јануар 1943”. Знаци.нет. Приступљено 12. 11. 2018.