Јован Вукотић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈОВАН ВУКОТИЋ
Govor Jove Vukotića prilikom polaganja zakletve regruta Prve beogradske brigade KNOJ-a, Beograd, 24.11.1944.jpg
Јован Вукотић држи приликом полагања заклетве регрута Прве београдске бригаде КНОЈ-а, Београд, 24. новембра 1944.
Датум рођења(1907-02-22)22. фебруар 1907.
Место рођењаНикшић
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти25. јануар 1982.(1982-01-25) (74 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаРанка Вукотић
Професијавојно лице, историчар
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19281962.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден Суворова другог степена
Орден Грунвалдов крст другог реда

Јован Вукотић (Никшић, 22. фебруар 1907Београд, 25. јануар 1982), магистар историјских наука, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. фебруара 1907. године у Никшићу. Основну школу и седам разреда гимназије је завршио у родном граду, а потом је прешао на Војну академију у Београд. Године 1928. је завршио Војну академију, а потом је завршио Пешадијску официрску школу у Сарајеву, 1932. године и Радио-телеграфско-технички курс у Земуну, 1934. године. Као официр Југословенске војске, налазио се на дужностима командира вода, командира стрељачке чете и командира чете пратећих оруђа у Мостару, као и помоћник одељенског старешине у Војној академији у Београду. У Југословенској војци је имао чин капетана прве класе.[1]

Априлски рат 1941. затекао га је на служби у штабу Приморске армијске области у Мостару. После капитулације Југословенске војске, 17. априла избегао је заробљавање и вратио се у Никшић. У родном граду се преко пријатеља и познаника, повезао са организаторима оружаног устанка и активно се укључио у рад. Учествовао је у прикупљању материјала и војне технике, радио на скупљању података о јачини, саставу и распореду окупационих снага на територији Никшићког среза и околине, супротстављао се ангажовању бившег официрског кадра у службу италијанског окупатора и др.[1]

Од првог дана био је учесник Тринаестојулског устанка народа Црне Горе и учествовао у борбама око Никшића, Острога, на Жировници и другим местима. Био је најпре командир топовског одељења, потом командир чете и затим заменик команданта батаљона у Никшићком партизанском одреду. После повлачења партизанских санага из Црне Горе, почетком 1942. године, долази до његовог пуног војног ангажовања – постављен је најпре за војног инструктора, а потом се налазио на дужностима: начелника Штаба Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, начелника Штаба Друге пролетерске дивизије, начелника Штаба Другог Петог босанског корпуса и на крају августа 1944. године команданта Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ).[1]

Своје војне вештине, нарочито је исказао у руковођењу групом батаљона Пете црногорске и Десете херцеговачке бригаде у борбама на Влашићу, у руковођењу форсирања Дрине и Таре у току Четврте непријатељске офанзиве почетком 1943. године, у пробоју обруча на Сутјесци, на линији Врбница-Стружинско брдо, као командант колоне састава три бригаде, и у планирању и организацији напада приликом првог ослобођења Тузле, 2. октобра 1943. године. Када су маја 1943. године уведени чинови у НОВЈ, унапређен је у чин пуковника, а наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ је 1. новембра 1943. године за „показану умешност у руковођењу и осведочену храброст“ унапријеђен у чин генерал-мајора. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примељен је 1942. године.[1]

Маја 1945. године истакао се у руковођењу операцијом уништења преосталих четничких снага на Зеленгори. Такође Корпус је под његовом комадом, током 1945. и 1946. године водио многе борбе против многих одметничких банди. На дужности команданта Корпуса народне одбране Југославије налазио се све до септембра 1950. године, када је прешао на службу у Југословенску армију. У ЈНА се налазио на дужностима начелника Пешадијског школског центра, Председник испитне комисије за стицање чина пуковника родова и служби у ЈНА и начелника Војноисторијског института ЈНА. Године 1952. завршио је Вишу војну академију ЈНА у Београду, а 1965. трећи степен историјских наука на Филозофском факултету у Београду и стекао звање магистра. Године 1962. је био демобилисан у чину генерал-пуковника.[2][1][3]

После одласка у пензију, посветио се историји. Написао је неколико историјских радова на тематику из НОР, као и већи броја текстова и критичких осврта из области војне вештине. Написао је књиге – Задржавајућа одбрана (1957), Друга пролетерска дивизија (1972), Устанак у Никшићком срезу (1974), Стварање и уређење слободних територија у НОР (1981) и др.[1][3]

Био је активан друштвено-политички радник у општини Стари град у Београду, где је више пута био биран у органе Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Умро је 25. јануара 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе и Орден партизанске звезде са златним венцем.[4] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1][5]

Референце[уреди]

Литература[уреди]