Вељко Милатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ
Veljko Milatovic.jpg
Вељко Милатовић
Датум рођења(1921-12-05)5. децембар 1921.
Место рођењаНикшић
Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти19. октобар 2004.(2004-10-19) (82 год.)
Место смртиХерцег-Нови, Црна Гора Црна Гора
 Србија и Црна Гора
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
У току НОБ-аполитички комесар чете
у Никшићком НОП одреду
председник Скупштине
СР Црне Горе
Период5. мај 19676. октобар 1969.
ПретходникАндрија Мугоша
НаследникВидоје Жарковић
председник Председништва
СР Црне Горе
Период5. април 19747. мај 1982.
ПретходникБудислав Шошкић
НаследникВеселин Ђурановић
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Вељко Милатовић (Никшић, 5. децембар 1921Херцег-Нови, 19. октобар 2004), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије. Био је председник Народне скупштине, односно Председништва СР Црне Горе у два наврата.

Биографија[уреди]

Рођен је 5. децембра 1921. године у Никшићу, у службеничкој породици. Гимназију је учио и завршио у Никшићу. Врло рано је ступио на пут револуционарне борбе. Члан СКОЈ-а постао је као ученик шестог разреда гимназије. Брзо се истакао и постао руководилац ђачке литерарне дружине, која је осим талената и приврженика књижевности окупљала напредну омладину што се васпитавала и развијала под утицајем Комунистичке партије Југославије и СКОЈ-а.

Када се уписао на Технички факултет у Београду, Милатовић је наставио своју активност у револуционарном покрету главног града Југославије. Активан на свим задацима, 1940. године постао је члан Комунистичке партије Југославије. Био је учесник многих акција које су СКОЈ и КПЈ организовали на Универзитету. Био је један од организатора успелог штрајка студената на Техничком факултету 1940. године.

Поред свих послова који су му додељивани крајем 1940. године, радио је на одговорном задатку у партијској техници Окружног комитета КПЈ за Београд.

Народноослободилачка борба[уреди]

После фашистичке агресије на Југославију и капитулације режима Краљевине Југославије, Милатовић се вратио у свој родни Никшић, где се укључио у припреме за оружани устанак у овом крају. Када је, после позива КПЈ, устанак захватио Црну Гору, Вељко Милатовић је постао политички комесар чете у Никшићком партизанском одреду.

Никшићки одред је ослободио знатну територију, готово цело подручје, осим блокираног Никшића и уског обалног појаса и градова у Боки, на коме је изграђена народна власт, организација жена и омладине. Милатовић је већ тада био истакнути омладински руководилац.

После Треће непријатељске офанзиве главнина непријатељских јединица морала је да се повуче из Црне Горе. По одлуци КПЈ, Милатовић је остављен да илегално ради на привремено окупираној територији Никшићког округа. Као секретар Окружног комитета СКОЈ-а, провео је дуги и тешки период борбе против окупатора.

Касније је именован за организационог секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору и Боку. Био је потпредседник Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије.

Послератна каријера[уреди]

После рата, Милатовић је радио на истакнутим дужностима у Црној Гори и Југославији:

  • помоћник министра у Влади Црне Горе
  • опуномоћени министар у Савезном секретаријату за иностране послове СФР Југославије
  • председник Народне скупштине СР Црне Горе од 5. маја 1967. до 6. октобра 1969. године
  • председник Председништва СР Црне Горе од 5. априла 1974. до 7. маја 1982. године
  • члан Савета федерације

У СКЈ је такође вршио одговорне функције:

Поред дужности у СКЈ и представничким телима, вршио је и истакнуте друштвено-политичке функције:

Године 1984, изненада и без јавног објашњења, дао је оставку на све функције и од тада је живео у пензији.

За време ратних 90-их, неколико пута се јавно противио сејању мржње међу зараћеним народима, ратном разарању и злочинима.[1]

Умро је 19. октобра 2004. године у Херцег-Новом. Сахрањен је у селу Винићи код Даниловграда.

Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]