Вељко Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
ВЕЉКО КОВАЧЕВИЋ
Kovacevic Veljko.jpg
Вељко Ковачевић
Датум рођења (1912-12-19)19. децембар 1912.
Место рођења Грахово, код Никшића
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 24. мај 1994.(1994-05-24) (81 год.)
Место смрти Београд, Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Супруга Инес Ковачевић
Деца Нада, Биљана и Јелена
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1938.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан ГШ НОВ и ПО Хрватске.
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411972.
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 20. децембар 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Кутузова другог степена
Гроб Вељка Ковачевића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Вељко Ковачевић (Грахово, код Никшића, 19. децембар 1912Београд, 24. мај 1994), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник, публициста и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. децембра 1912. године у Грахово, код Никшића. Основну школу је завршио у Грахову, четири разреда гимназије у Никшићу, а затим се уписао у учитељску школу у Цетињу, у којој је матурирао 1937. године. После завршене учитељске школе уписао се на Филозофски факултет Загребачког свеучилишта, где се укључио у револуционарни студентски покрет и учествовао у његовим акцијама.

Године 1937. с групом Југословена-добровољаца, отишао је у Шпанију да се бори против фашизма. У саставу Интернационалне бригаде, као борац и командир вода, борио се на разним фронтовима Шпаније од 1937. до 1939. године. У Шпанији је, у борби код Кастељана, 14. јуна 1938. године, тешко рањен. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1938. године. После повлачења интернационалних бригада из Шпаније, провео је више од две године у концентрационим логорима Француске - Сант Киприену, Гирсу, Вернету и Камп де Милеу.

Из логора у Француској побегао је у пролеће 1941. године и дошао у Југославију, где се у августу укључио у рад на даљем ширењу и развијању оружаног устанка. Радио је на организовању устанка и формирању првих партизанских јединица у Горском котару и Хрватском приморју.

У току Народноослободилачког рата налазио се на следећим функцијама:

У току целог рата био је члан Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. Своје богато искуство из Шпаније искористио је у формирању и организовању партизанских јединица у Горском котару, Хрватском приморју и њиховим борбама против италијанских, усташких и четничких јединица.

Као резултат активности партизанских јединица којима је Вељко командовао, њихових сталних диверзија и напада на пругу и путеве, октобра 1941. године створена је већа слободна територија, која је захватила Дрежницу и велики број брињских и приморских села. Ту територију држали су партизани у својим рукама скоро читавог рата. Упркос бројним офанзивама, репресалијама, рушењу и разарању, окупатор није никад успео да успори темпо и стално јачање ослободилачке борбе у том делу земље.

У току првих месеци 1942. године Приморскогорански партизански одред бројно је ојачао и тежиште борбе пренео на ослобађање насељених места. Ослобођени су: Јасенак, Равна Гора, Мркопаљ, Брод на Купи и више околних села. По већим местима непријатељ се ограђивао бодљикавом жицом и бункерима, настојећи да задржи контролу над пругом и морском обалом.

После рата налазио се на дужности команданта Тенковске армије, Тенковских и моторизованих јединица ЈНА, команданта Седме и Треће армијске области и помоћника савезног секретара за народну одбрану. У периоду од 1950. до 1952. године завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је и активан друштвено-политички радник, два пута је биран за савезног народног посланика за котар Огулин. На Осмом конгресу СКЈ изабран је за члана ЦК СКЈ, био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА и један од његових секретара. Био је члан Савета федерације.

Из брака са супругом Инес, имао је три ћерке: Наду, Биљану и Јелену. Његова ћерка Биљана Ковачевић-Вучо била је председница Комитета правника за људска права. Због тешке болести, извршио је самоубиство 24. маја 1994. године у Београду[1] и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Књиге и одликовања[уреди]

Био је члан је Удружења књижевника Југославије. Написао је књиге:

  • Нека искуства из борби у Хрватском приморју и Горском котару“, Београд, 1955.
  • У рововима Шпаније“, Сарајево, 1958.
  • Капелски кресови“, Београд, 1961.
  • Млада шума“, Загреб, 1966.
  • збирку приповедака „Вртлог“, Сарајево, 1971.
  • роман „Гавријда“, Београд, 1972. и више других текстова.

Неколико његових књига преведено је на руски, мађарски, македонски и словеначки језик. А по његовом сценарију снимљена је ТВ серијаКапелски кресови“.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више високих страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]