Портал:НОБ/Партизански филмови (архива)

С Википедије, слободне енциклопедије

Партизански филм[уреди извор]

Постер најпопуларнијег партизанског филма у Кини Валтер брани Сарајево
Постер најпопуларнијег партизанског филма у Кини Валтер брани Сарајево
Јунаци тв серије „Отписани”
Јунаци тв серије „Отписани”

Партизански филм је филмски жанр настао у југословенској кинематографији и био је веома важан јер је евоцирао успомене на Народноослободилачку борбу.

Ови филмови су често представљали „државне пројекте“ за које су извајане велике суме новца, а често је у њима учествовао и велики број припадника Југословенске народне армије. Први послератни играни филм је партизански филм „Славица“, а најскупљи филм југословенске кинематографије је такође партизански филм „Битка на Неретви“. Поред велике популарности коју су имали у СФРЈ, у време снимања, а неки чак и данас, ови филмови су изузетно популарни и у Кини.

Неки од познатијих партизанских филмова:

Игмански марш[уреди извор]

Игмански марш је југословенски партизански филм снимљен у зиму 1983. године и премијерно приказан 27. јуна исте године. Режирао га је Здравко Шотра, а сценарио су написали — Слободан Стојановић, Живојин Гавриловић и Здравко Шотра, а темељи се на књизи „Игманци” чији је аутор био Живојин Гавриловић. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије„Центар филм” из Београда, „Зета филм” из Будве, „Кинема” из Сарајева, „Виба филм” из Љубљане и „Застава филм”.

Централну тему филма чини познати марш бораца Прве пролетерске ударне бригаде, преко планине Игман, изведен јануара 1942. године по дубоком снегу на температури од -32° целзијуса. Бригада је кренула из села Гајева, код Олова, преко Сарајевског поља и Игмана до села Пресјенице, код Трнова. Последња, најтежа, етапа марша у ноћи 27. јануара — од села Кремеша, која је трајала 18 часова, позната је као „Игмански марш“. Услед смрзавања, из строја су била избачена 172 борца од укупно око њих 730. За успешно извођење марша бригаду је Врховни штаб НОП и ДВЈ похвалио због самопрегора и залагања у току марша.

Поред самог Иманског марша, филм прати догађаје од повлачења партизанских снага у Санџак, преко формирања Прве пролетерске бригаде у Рудом, њеног одласка у источну Босну и борбе у Пјеновцу до самог марша, као и опоравак промрзлих бораца у партизанској болници у ослобођеној Фочи. Филм је остао упамћен по сценама ампутације промрзлих делова стопала бораца који су били на лечењу. Ово је један од ретких партизанских филмова у којима се појваљује лик Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, кога је тумачио Лазар Ристовски.

Улоге у филму су тумачили — Тихомир Арсић, Жељка Цвјетан, Бранислав Лечић, Милан Штрљић, Бата Живојиновић, Славко Штимац, Александар Берчек, Данило Лазовић, Жарко Лаушевић, Никола Којо, Милена Зупанчић, Нада Ђуревска, Радко Полич, Јанез Врховец, Зијах Соколовић, Заим Музаферија, Јорданчо Чевревски, Мића Томић и др. Филм је на Фестивалу југословенског филма у Пули био награђен Златном ареном за маску, коју су добили Ержебет Ковач и Халид Ређебашић.

Битка на Неретви[уреди извор]

Постер филма Битка на Неретви
Постер филма Битка на Неретви

Битка на Неретви је југословенски партизански филм сниман током 1968. и 1969. године, а премијерно је приказан за Дан Републике 29. новембраа 1969. године. Режирао га је Вељко Булајић, а сценарио су написали — Стеван Булајић, Вељко Булајић, Ратко Ђуровић и Уго Пиро. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије, а поред њих ту су били и италијански, немачки и енглески партнери, као и „Јунајтед Комонвелт”, тада једна од највећих продуцентских кућа на свету.

С обзиром на тему коју обрађује, у филм су уложена велика средства па се сматра најскупљим југословенским филмом. Био је номинован за Оскара 1969. године у категорији за најбољи страни филм. Имао је највећу гледаност у СФРЈ са око 4,5 милиона гледалаца, док га је у више од осамдесет земаља света видело укупно 350 милиона гледаоца. У филм је учествовао комбиновани пук Југословенске народне армије са 10.000 војника, а за потребе снимања су уништена четири посебно конструисана села, једна тврђава и миниран је железнички мост на Неретви. Сцена рушења моста снимана је 18. децембра 1968. године, али ниједан кадар није ушао у филм, јер се по минирању моста подигла велика прашина од које није могло да се види. Ова сцена је касније поновљена са макетама у једном чехословачком студију. Један од оригиналних постера за енглеску верзију филма направио је познати сликар Пабло Пикасо.

Филм је базиран на догађајима из Четврте непријатељске офанзиве, које су удружене окупационо-квинслишке снаге водиле против југословенских партизана од јануара до марта 1943. године. Централни део филма представља део операције „Вајс II” који је захватио Главну оперативну групу Врховног штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини и офанзиву НОВЈ у област Неретве, где је вођена драматична „битка за рањенике”, јер је Главна оперативна група Врховног штаба НОВ и ПОЈ била принуђена да са собом води Централну болницу, са око 4.500 рањеника и тифусра. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани су се нашли опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост на чијој другој страни су их чекале јаке непријатељске снаге. Тито је наредио да се сруши мост, након чега је изненађени непријатељ пребацио своје снаге на другу страну предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој обруча, али, у току само једне ноћи партизани су изградили привремени мост поред срушеног и пребацили се на другу страну, где су се сукобили са четницима.

Улоге у филму су тумачили познати југословенски глумци — Бата Живојиновић, Милена Дравић, Борис Дворник, Љубиша Самарџић, Павле Вуисић, Столе Аранђеловић, Фабијан Шоваговић, Драгомир Фелба, а поред њих били су ангажовани и тада познати светски глумци — Јул Бринер, Орсон Велс, Сергеј Бондарчук, Силва Кошћина, Харди Кригер и Франко Неро.


Валтер брани Сарајево[уреди извор]

Реклама за „Валтер пиво” у Кини
Реклама за „Валтер пиво” у Кини

Валтер брани Сарајево је југословенски партизански филм сниман током 1971. године, а премијерно је приказан 1. јануара 1972. године. Режирао га је Хајрудин Крвавац, а сценарио су написали — Ђорђе Лебовић, Момо Капор, Саво Пређа и Хајрудин Крвавац. Филм је снимљен у продукцији „Босна филма” из Сарајева.

Филм је базиран на слободној интерпретацији догађаја из живота партизанског борца и народног хероја Владимира Перића Валтера (1919—1945), који је у току рата био секретар Месног комитета КПЈ за Сарајево и руководилац илегалног покрета у граду. Радња филма се дешава крајем 1944. године када група немачких војних армија жури да се извуче из обруча, како би помогла у одбрани Трећег рајха. Истовремено, немачка обавештајна служба чини све да осигура тајност операције „Лауфер”, предузете ради снабдевања горивом војске у повлачењу. Сарајевски илегалци, предвођени обавештајцем Валтером, имају задатак да дознају прави циљ операције и осујете је. Међутим, Гестапо међу илегалце убацује лажног Валтера, који готово уништава покрет отпора. Прави Влатер, који је искусни ратник и проницљиви агент, успева да осујети намере Гестапоа и открије шпијуне, а патом онемогући доставу горива немачким снагама и спречи њихово повлачење.

Захваљујући спектакуларним акционим сценама, али и доста хумора, филм је стекао изузетну популарност и сматра се једним од најуспешнијих партизанских филмова. Временом је постао део популарне културе, а неке реплике из филма добиле добиле су статус култних, попут — Чекам те у пет крај Бегове џамије, Ваздух трепти као да небо гори, Diese Stadt ist Walter и др. Препознатљив печат филму дала је и музика, коју је за филм компоновао Бојан Адамич. Филм је 1975. године био први пут приказан у Кини где је постигао готово невероватан успех и постао један од најгледанијих страних филмова у наредних неколико деценија, који је видело око милијарду и по гледалаца. Велики успех овог филма, отворио је врата југословенској кинематографији у Кини, а Бати Живојиновићу донео готово култни статус међу Кинезима.

Улоге у филму су тумачили познати југословенски глумци — Бата Живојиновић, Раде Марковић, Љубиша Самарџић, Драгомир Бојанић Гидра, Неда Спасојевић, Слободан Димитријевић, Фарук Беголи, Јован Јанићијевић и др. Филм је на Фестивалу југословенског филма у Пули био награђен Сребрном ареном за режију, коју је добио Хајрудин Крвавац.

Бошко Буха[уреди извор]

Бошко Буха је југословенски партизански филм сниман током 1978. године, а премијерно је приказан 11. новембра 1978. године. Режирао га је Бранко Бауер, а сценарио су написали — Душан Перковић и Бошко Матић, један од деце-бораца Друге пролетерске бригаде и саборац Бошка Бухе. Филм је снимљен уз заједничку сарадњу више продуцентских кућа из читаве Југославије — „Центар филм” из Београда, „Кроација филм” из Загреба, „Кинема” из Сарајева, „Зета филм” из Будве и „Виба филмЉубљане.

Централну тему филма чини прича о једном од најмлађих партизана-пионира Бошку Бухи (1926—1943), родом из Вировитице. Филм прати његов ратни пут од његовог ступања у Другу пролетерску бригаду до погибије септембра 1943. године. Упоредо с Бошком филм приказује и другу децу борце, који су припадали генерацији чије је детињство сурово прекинуо рат, присиливши их да прерано сазру. У предаху битака и исцрпљујућих маршева, међу њима би опет живнула клица нагона за игром и несташлуцима, дечја радозналост, прве љубави. Борећи се са одраслима та деца су се борила за остатке свог детињства. Поред Бошка, у филму се појављују и друге историјске личности — Саво Јовановић Сирогојно, Миодраг Миловановић Луне, Милена Ситерица, Драгутин Милошевић Чикало, као и лик докторке Раде, који је био базиран на личности Саше Божовић, лекарке Друге пролетерске бригаде, која је била сведок погибије Бошка Бухе.

Филм је био веома популаран у СФРЈ, а посебно је била популарна филмска нумера „Нек нас се сете”, чији је текст написао Душко Радовић, музику компоновао Зоран Симјановић, а отпевао Оливер Драгојевић. У филму је био ангажован велики број деце-глумаца, међу којима су били и касније познати глумци — Небојша Бакочевић, Ненад Ненадовић и Драган Бјелогрлић, коме је ово била прва филмска улога. Лик Бошка Бухе глумио је дечак Иван Кујунџић, кога публика, због физичке сличности, често меша са Славком Штимцем, који је био звезда ранијих Бауерових филмова — „Салаш у Малом Риту” и „Зимовање у Јакобсфелду”. Остале улоге у филму су тумачили познати југословенски глумци — Марко Николић, Жарко Радић, Љубиша Самарџић, Милена Дапчевић, Милан Штрљић, Мирољуб Лешо, Љиљана Благојевић и др. На Филмским сусретима у Нишу 1979. године глумац-натуршчик Иван Кујунџић је за улогу Бошка Бухе добио специјалну диплому, а филм је био награђиван и на фестивалима у иностранству у Бомбају и Линцу.