Зоран Симјановић
| Зоран Симјановић | |
|---|---|
.jpg) Зоран Симјановић | |
| Пуно име | Зоран Симјановић |
| Датум рођења | 11. мај 1946. |
| Место рођења | Београд ФНР Југославија |
| Датум смрти | 11. април 2021. (74 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
Зоран Симјановић (Београд, 11. мај 1946 — Београд, 11. април 2021[1]) био је српски композитор музике за филм и позориште[2] и професор Факултета драмских уметности Универзитета у Београду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Београду 1946. године, где је завршио Музичку академију. Током шездесетих је свирао у музичкима саставима Силуете и Елипсе. Каријеру компоновања музике за филм је започео 1975. године. На Факултету драмских уметности предаје од 1993. године, а од 1999. до 2002. године је предавао на Факултету музичке уметности у Београду. Једно време је предавао и на Академији умјетности у Бањој Луци.
Умро је 11. априла 2021. године у Београду, од последица коронавируса.[3]. Сахрањен је 16. априла 2021. године на Новом гробљу у Београду.[4][5][6]
Његов деда Драгослав Васиљевић био је свестрани уметник.[7]
Награде[уреди | уреди извор]
Освојио је више награда:[8][9]
- Награда Дарко Краљић за 2018. (уручена 2019).[10][11]
- Награда за животно дјело 2007.
- Прва награда на фестивалу у Монте Карлу 2003. за музику у филму Сјај у очима.
- Награда града Београда 2002.
- Награда на фестивалу „Сунчане скале“ у Херцег Новом 2000. за најбољу музику у филму Буре барута.
- Награда „Боро Таминџић“ на фестивалу у Мојковцу 1999. за музику у филму У име оца и сина.
- Награда Југословенске академије 1993. за музику у филму Танго аргентино.
- Златна мимоза на Фестивалу режије у Херцег Новом 1992. за музику у филму Тито и ја.
- Кристална призма 1992. за музику у филму Танго аргентино.
- Прво мјесто на смотри КСМ у Младеновцу 1985. за музику у филму Отац на службеном путу.
- Златна арена 1983. за најбољу музику те године у Југославији у филму Балкан експрес.
- Златна арена 1978. за најбољу музику те године у Југославији у филму Мирис пољског цвећа.
Музика за филм[уреди | уреди извор]
Дискографија[уреди | уреди извор]
У периоду од 1965. до 1999. године је издао 24 музичка албума.[12]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Како сам постао и престао да будем рокер, Београд (2005)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Радио-телевизија Србије: Трезор 11.05.2011. (језик: српски)
- ^ Бранка Радовић: New age у нашем простору. Зоран Симјановић... (језик: српски)
- ^ Преминуо композитор Зоран Симјановић, b92.net, 11. 4. 2021.
- ^ „Сахрањен Зоран Симјановић, на Новом гробљу у Београду”. Танјуг. Радио-телевизија Србије. 16. 4. 2021. Приступљено 16. 4. 2021.
- ^ „"Sve je isto u mom kraju, samo mene više nema": Sahranjen kompozitor Zoran Simjanović”. Телеграф. 16. 4. 2021. Приступљено 16. 4. 2021.
- ^ Мирковић, М. (16. 4. 2021). „ИСПРАЋЕН УЗ МУЗИКУ ИЗ "САБИРНОГ ЦЕНТРА": Српски Мориконе, Зоран Симјановић, сахрањен је уз речи - Можеш мирно да одеш, пријатељу...”. Вечерње новости. Приступљено 20. 4. 2021.
- ^ Позориште у Крушевцу много дугује Драгославу Васиљевићу, који је правио изложбе, подучавао, музицирао („Вечерње новости”, 24. април 2021)
- ^ Зоран Симјановић: Награде Архивирано на сајту Wayback Machine (5. децембар 2010) (језик: српски)
- ^ Зоран Симјановић: Биографија Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2010) (језик: српски)
- ^ Зоран Симјановић: Увек сам ишао грлом у јагоде („Вечерње новости”, 20. јун 2019)
- ^ Награда „Дарко Краљић” уручена Зорану Симјановићу („Политика”, 26. јун 2019)
- ^ Зоран Симјановић: Дискографија Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2010) (језик: српски)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Зоран Симјановић (језик: српски)
- Зоран Симјановић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Моцарт је био поп композитор - интервју („Политика“, 26. фебруар 2012)
- Зоран Симјановић - доктор за музику („Вечерње новости“, 30. јун 2013)]
- Клавир је био мој буквар („Политика“, 10. април 2016)
- Сећаш ли се музике, Доли Бел... („Политика”, 14. септембар 2019)
- НЕДЕЛЈА ПРОЂЕ, ВИНО КЛИЗИ УЗ МУЗИКУ: Овако је чувени Зоран Симјановић говорио за „Новости” пре само два месеца („Вечерње новости”, 11. април 2021)
