Бошко Буха

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БОШКО БУХА
Bosko Buha.JPG
Бошко Буха
Датум рођења 1926.
Место рођења Градина, код Вировитице
 Краљевина СХС
Датум смрти 27. септембар 1943.(1943-09-27) (16/17 год.)
Место смрти Јабука, код Пријепоља
Србија Србија
Професија ученик
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а борац-бомбаш IV батаљона
Друге пролетерске бригаде
Служба НОВ и ПО Југославије
19411943
Народни херој од 20. децембра 1951.
Bosko Buha Jabuka1.jpg
Чланци повезани са овим чланком:

Бошко Буха (Градина, код Вировитице, 1926Јабука, код Пријепоља, 27. септембар 1943), учесник Народноослободилачке борбе, легендарни пионир и борац-бомбаш Друге пролетерске бригаде и народни херој Југославије.

Након окупације Југославије, 1941. године, усташе су га са породицом протерале из родне Славоније, па је прешао у западну Србију, у Јадарску Лешницу. Ту је октобра 1941. године ступио у Мачвански партизански одред. Потом је кратко време био на лечењу у ослобођеном Ужицу, а одатле се са борцима Ужичког партизанског одреда, повукао у Санџак. Марта 1942. године ступио је у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду, у њен Четврти ужички батаљон.

Иако је био млад и мален растом, показивао је изузетну храброст. Посебно се истакао као вешт бомбаш у борбама код Чајнича, на Козари, код Купреса, Јајца, Ливна и др, па је био вођа једног бомбашког одељења. Као један од омиљених бораца Четвртог ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде био је изабран за члана делегације ове бригаде на Првом конгресу Антифашистичке омладине Југославије. На овом Конгресу, одржаном децембра 1942. године у Бихаћу, говорио је о својим и подвизима својих ратних другова. Његов говор изазвао је одушевљење међу делегатима, а честитао му је и Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.

Истицао се и у каснијим борбама Друге пролетерске бригаде, а посебно у борбама током битке на Сутјесци, због чега је два пута био награђен поклонима Врховног команданта. Погинуо је септембра 1943. године у близини села Јабука, код Пријепоља, када је упао у четничку заседу. Сахрањен је у Пљевљима.

За народног хероја проглашен је 20. децембра 1951. године. У селу Јабуци је 1960-их година изграђен Меморијални комплекс посвећен Бошку Бухи и другим пионирима и омладинцима погинулим у Народноослободилачком рату.

Биографија[уреди]

Рођен је 1926. године у славонском селу Градини, код Вировитице.[1] Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Бошков отац Раде Буха био је пореклом из херцеговачког села Домрке, код Гацка. Он је најпре након Сарајевског атентата, јуна 1914. године, био затворен у Билећи, а потом је мобилисан у Аустроугарску војску и послат на фронт у Италију. Заједно са групом војника, Раде је одатле побегао и стигао на Солунски фронт, где се као добровољац придружио Српској војсци. Након завршетка Првог светског рата, Раде и његова жена Мара су колонизовани у Подравину, где је као ратни добровољац добио мало земље.[2]

Бошко је био најстарије од седморо деце Радета и Маре Бухе, а поред њега су имали ћерке Зорицу, Милосаву и Радојка, као и синове Павла Пају, Миленка, Владу и Петра. Иако мален растом, Бошко је био веома немирно дете, један од најнемиринијих међу својим вршњацима. Његов учитељ се Бошковом оцу жалио како је Бошко иако добар ђак, веома немиран на часовима. Волео је да се игра с другом децом, а највише је волео да игра клиса. Иако немиран, волео је да с оцем ради на њиви и помаже у увођењу домаћинства. Посебно је волео да се игра са коњима свога оца — кобилом Јулком и коњем Цветком.[2]

Након окупације Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, јуна 1941. године, усташе су упале у Градину и отпочеле прогон српског становништва. Наређење је било да спакују ставри на кола и напусте село. У колони запрега, која је ишла ка железничкој станици, била је и Бошкова породица. На железничкој станици усташе су приспели народ терали у отворене сточне вагоне. Бошко се тада веома тешко одвојио од својих омиљених коња. Један усташа га је тада одгурнуо и Бошко је иако дете хтео да јурне на њега, али га је отац смирио и угурао у вагон.[2]

Након читаве ноћи путовања, воз са прогнаним народом је стигао у источну Босну у место Козлук, код Зворника. Бошкова породица је потом скелом прешла Дрину и дошла у село Јадарску Лешницу, код Лознице. Ту су се сместили у један магацин, а Бошко и његов отац Раде су ишли да надниче по другим кућама како би нешто зарадили за живот. Раде је помагао по кућама, цепао дрва, уређивао дворишта, а Бошко је чувао краве и коње.[2]

Одлазак у партизане[уреди]

Спомен-плоча у Јадарској Лешници, код Лознице у знак сећања на боравак Бошка Бухе 1941. и његово ступање у партизане.

Током Бошковог боравка у Јадарског Лешници избио је устанак у Србији. Током лета 1941. године Бошко је слушао приче о првим устаничким борбама и пожелео је да се придружи партизанима. Октобра 1941. године, са свега петнаест година, ступио је Мачвански партизански одред. Као један од најмлађих и најмањих бораца, брзо је постао познат у читавом Одреду. Учио је како се рукује пушком и бомбом и показао знаке спретности и сналажљивости. Већ у првим борбама, у којима је учествовао, није показао никаквог страха.[2]

Хладне јесење кише и прерани октобарски снег изненадили су многе борце, међу њима и Бошка. Навукао је јак назеб, прехладио се и добио јак кашаљ. Од стране команде Одреда био је упућен на лечење у ослобођено Ужице, које је било центар слободне територије тзв. „Ужичке републике”. У Ужице га је одвео отац Раде, а одатле су упућени у партизанску болницу, која се налазила у Севојну. Током десетодневног боравка у болници, Бошко који је био дечак несташног духа, спријатељио се с многим лекарима, болничаркама, рањеницима и болесницима.[3]

Након оздрављења, остао је у Ужицу, где је ступио у Посадну чету Комаде места Ужице. Са Бошком је у Ужицу био и његов отац, али након вести да је окупатор попалио села око Лознице, морао је да се врати у Лешницу и види шта је с остатком породице. Тада крајем октобра, Бошко се последњи пут видео с оцем. Одмах потом Бошкова чета је била упућена према Пожеги. Бошко и група његових другова чувала је мост на реци Скрапеж, али су их четници препадом заробили и одвели у затвор у Пожеги. Свега пар дана потом, 2. новембра 1941. четници су извршили напад на Ужице, али су делови Ужичког партизанског одреда, у борбама на Трешњици, успели да их разбију и потерају ка Пожеги. Сутрадан 3. новембра, делови Ужичког и Чачанског партизанског одреда су заузели Пожегу и ослободили заробљене партизане, међу којима је био Бошко и његови другови.[3]

У Ужичком одреду[уреди]

Током новембра 1941. године Бошко је са Ужичким партизанском одредом водио непрекидне борбе против Немаца и четника, током завршног дела Прве непријатељске офанзиве. Посебно тешке борбе са јаким немачким снагама, помогнутим авијацијом, артиљеријом и тенковима, вођене су Буковима, на Црнокоси, изнад Певчеве механе и др. Након борбе на Кадињачи и пада Ужица, 29. новембра 1941. Бошко се с Ужичким одредом под борбама повукао ка Златибору. Почетком децембра 1941. су прешли преко Увца[a] и дошли у Радоињу, где су се налазиле јаке партизанске снаге.[3]

Спомен-биста Бошка Бухе у Меморијалном комплексу „Бошко Буха“ у селу Јабуци, код Пријепоља.

Крајем децембра, по наредби Врховног штаба НОПОЈ извршена је реорганизација партизанских одреда из западне Србије и Шумадије. Од Ужичког партизанског одреда формирана су тада два батаљона — Први и Други ужички батаљон. Пошто је почела јака зима, а није било довољно хране, а ни оружја, одлучено је да се део мање способних бораца врати кућама. Пошто је у Ужичком одреду било доста деце-бораца,[b] од којих многи нису били ни наоружани, ова одлука је најпре на њима спороведена. У међувремену, у Радоињу су долазили родитељи, углавном мајке и рођаци деце-бораца и позивали их да се врате кућама, али је већина њих то одбијала. Упркос њиховом противљену, донета одлука о повратку деце-бораца кућама морала се испоштовати. Они су напустили јединицу и након тога су били распоређени у куће партизанских симпатизера. Једна партизанска група на челу с Јевремом Поповићем добила је задатак да децу-борце пребаци преко Увца и обезбеди њихов пут до ужичког краја. У току једне ноћи, чекајући на полазак, група локалних четника је одлучила да нападне партизанску групу. Након изненадног напада, четници су готово савладали партизанску стражу, али су се деца-борци укључили у борбу и успели су да одбију четнички напад. Након ове борбе, Јеврем Поповић је одлучио да их не води у Ужице и повео их у Штаб Првог ужичког батаљона, где су поново били распоређени у чете.[4]

Крајем 1941. и почетком 1942. године Италијани су уз помоћ четника и муслиманске милиције, отпочели чишћење терена између Лима и Увца од партизана. Услед тешких напада, партизани су одступали ка Златару. У току ноћи 7/8. фебруара 1942. године партизанске јединице су у близини Пријепоља морале прећи преко леденог Лима. Већина деце-бораца, међу којима Буха и Сирогојно, нису знали да пливају, па су Лим прешли заједно са командантом Првог ужичког батаљона Миодрагом Миловановићем Лунетом.[4] Након преласка ледене реке, партизани су се краће време задржали у селу Камена Гора. Тада је до браца ужичких батаљона стигла вест да ће ускоро бити формирана нова пролетерска бригада и да ће они бити укључени у њен састав. Ова вест обрадовала је већину бораца, изузев деце-бораца који су били у страху да неће бити примљени у бригаду. На путу ка Босни, партизане су у селу Крњачи, код Прибоја, напале јаке четничке снаге. Бошко је ову борбу доживео као прилику да се још једном покаже као способан борац и тиме заслужи место у новој бригади, па се у току борбе привукао четничком положају и бомбом убио двојицу четника, а потом заробљеним пушкомитраљезом тукао са бочне стране по четничком положају, што је изазвало панику међу четницима.[5]

Крајем фебруара 1942. године партизанске снаге из Шумадије и западне Србије су стигле у ослобођено Чајниче. Борци су се овде одмарали, а Штабови батаљона су вршили последње организационе припреме за формирање нове пролетерске бригаде. На дан формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године, у Чајниче су из Фоче дошли чланови Врховног штаба НОП и ДВЈ и Врховни командант Јосип Броз Тито, који се борцима обратио са балкона хотела. Први ужички батаљон примљен је у бригаду и постао је Четврти ужички батаљон, а његов командант је остао Луне Миловановић. Након одржаног говора и смотре бораца, Тито се сусрео са руководиоцима бригаде. Он је тада Лунету Миловановићу саветовао да децу-борце[c] врати на ослобођену територију, да тако млади не иду у даље борбе. Након овога, Луне је издвојио око 30 најмлађих бораца из бригаде, међу којима је био и Бошко Буха. Иако издвојени, они су кренули куда и батаљон и исте вечери, пре батаљона, стигли на место његовог коначишта, па су поново остали у јединици.[5]

Са Другом пролетерском бригадом[уреди]

Одмах након формирања Друга пролетерска бригада је била упућена на свој први задатак — уништење четничког упоришта у Борикама, код Рогатице, у ноћи 7/8. марта 1942. године. Након тога, бригада је водила борбе око Рогатице и Братунца, па се крајем априла 1942. вратила према Чајничу, у које су већ упали Италијани.[5] Приликом напада на Рогатицу, многи од деце-бораца, међу којима Буха и Чикало, почели су се истицати као добри бомбаши. Када је У току напада на Чајниче, у ноћи пред 1. мај 1942. године, командант Четвртог ужичког батаљона Луне Миловановић тражио добровољце-бомбаше Бошко се међу првима пријавио. Као добар бомбаш показао се и приликом уништења италијанског упоришта на путу Горажде—Чајниче, 6. маја 1942, када је учествовао у уништењу непријатљеских бункера.[5] Током наредних борби, Бошко је развио таленат за прикрадање бункерима и њихово уништење помоћу ручних граната и бомби. Његов таленат и храброст су постали легендарни међу борцима Друге пролетерске, а његова јединица, у којој је било и друге деце-бомбаша, добила је надимак „Партизанска артиљерија“.[1]

Половином јуна Друга пролетерска бригада нашла се на простору Херцеговине, где су од 11. до 13. јуна 1942. године вођене тешке борбе против италијанско-четничких снага на Гату. У овој борби, Бошко се налазио међу бомбашима Четвртог ужичког батаљона. Он је успео да пузећи дође до четничког положаја, из кога је дејствовао тешки митраљез и убаци две бомбе након чега је дошло до забуне међу четницима, што су остали партизански бомбаши искористили, упали у ров и ликвидирали четнике. Након овога, Бошко је одлучио да уништи још један митраљез. Неприметно је успео да обиђе четнички положај и забаци се непријатељу иза леђа, након чега је допузао до положаја и бацио две бомбе, чиме је овај четнички положај био уништен. Јаке италијанско-четничке снаге присилиле су партизане на повлачење током кога је Бошко био рањен. Један метак га је погодио у ногу, а болничарка Милена Ситерица је успела да дође до њега и почела га вући ка партизанском положају, када га је погодио још један метак. Четврти ужички батаљон је у овим борбама претрпео тешке губитке — 32 погинула борца, међу којима је била и Анђа Ранковић, народни херој и 26 рањених бораца, међу којима је поред Бошка Бухе био и Луне Миловановић, командант Четвртог батаљона. И остали батаљони Друге пролетерске бригаде претрпели су тешке губитке, а међу погинулима су били командант и заменик команданта Првог ужичког батаљона — Радослав Ковачевић и Петар Лековић, који је пар месеци пре тога био проглашен за првог народног хероја.[6]

Споменик Бошку Бухи на Видиковцу, у Јабуци, код Пријепоља, аутора вајара Мире Летице из 1978. године.

Половином јуна 1942. године биле су формране — Трећа, Четврта и Пета пролетерска бригада, које су крајем јуна заједно са Првом и Другом пролетерском бригадом, под командом Врховног штаба НОП и ДВЈ кренули на велики марш у Босанску крајину. Након месец дана марша, крајем јула 1942. године главнина партизанских снага је стигла до Купрешког поља, где су потом вођене борбе за Бугојно и Купрес. Посебно тешке биле су борбе за Купрес, које су трајале месец дана. Усташке снаге потпомгнуте Црном легијом упорно су се браниле, у добро утврђеним бункерима. У овим борбама учествовали су борци-дечаци, међу којима Бошко Буха, Саво Јовановић Сирогојно, Бошко Матић и др. Након неколико неуспешних напада, партизани су одустали од заузимања Купреса и наставили даље ка Мркоњић Граду и Јајцу, које су ослободили крајем септембра 1942. године.[7]

Приликом борби за Јајце Први и Четврти ужички батаљон Друге пролетерске бригаде су нападали на брдо Ћусине, на коме је било доста усташких бункера. Ови бункери су били опремњени рефлекторима, који су осветљавали положаје испред бункера, а испред бункера су били ископани ровови и постављена бодљикава жица, што је додатно отежавало напад. У току ноћи 24/25. септембра 1942. ужички батаљони су се приближили усташким утврђењима, а група бомбаша-добровољаца, међу којима је био и Бошко Буха, у тишини се провукла кроз препреке и привукла до бункерима. Бошкова група бомбаша, имала је најтежи задатак да уништи највећи бункер који се налазио испред положаја Четвртог ужичког батаљона. Они су успели да се привуку до густих редова бодљикаве жице, да их пресеку и дођу испред самих бункера. Заједно са тројицом бораца, Бошко је успео да изненади усташе и савлада их. Приликом заузимања другог бункера, посада бункера их је приметила па је дошло до пушкарања, али је Бошко успео да баци неколико бомби и уништи бункер. И други бомбаши ужичких батаљона су успели да савладају друге бункере, након чега је био извршен јуриш осталих бораца и заузето ово упориште. На врху Ћускине партизани су упали у бараку, која је била усташко складиште и заузели доста наоружања. Заузеће овог положаја имало је пресудан значај за ослобођење Јајца, па је Врховни штаб похвалио Другу пролетерску бригаду која је „на јуриш заузела најјаче упориште Ћускиње”.[8][9]

Јаке немачко-усташке снаге су почетком октобра 1942. године из правца Бањалуке извршиле напад на ослобођену територију и поново заузеле Мркоњић Град и Јајце. Упркос томе Врховни штаб није одустајао од нових офанзивних подухвата па је главнину својих снага концентрисао према Босанском Грахову и Бихаћу. Друга пролетерска бригада је у првој половини октобра водила тешке борбе против немачко-усташких и четничких снага, које су из правца Бањалуке и Травника надирале ка Јајцу, а потом је била пребачена у рејон Босанског Грахова. Бошков Четврти батаљон је у борбама за одбрану Мркоњић Града заузео положај на Лисинама, на излазу из града према Бањалуци и упорно га бранио настојећи да што дуже задржи непријатељске снаге. Након једне борбе са Немцима, у којој је била разбијена њихова колона, заплењено је доста наоружања, муниције и друге опреме, а Бошко Буха је имао посебан плен — џепни сат марке „лонжин”. Када је команда чете сазнала за овај Бошков „плен”, одлучила је да сат узме за потребе чете, а да њему у замену да ручни сат. Када је командир чете дошао да му затражи сат, видео је да је Бошко из сата извадио све делове механизма чији су му зупчаници послужили за игру, док је кутију сата претворио у сланик. Повлачећи се из правца Мркоњић Града и Јајца, борци Друге пролетерске бригаде су дошли у Млиниште, одакле су се возом пребацили у ослобођени Дрвар где је 17. октобра 1942. године смотру бригаде извршио Врховни команданат Јосип Броз Тито након чега је команданту бригаде Љубодрагу Ђурићу предао бригадну заставу. Истог дана бригада је била пребачена на положаје код Малог Тичева, где је водила тешке борбе против четника из Босанског Грахова.[10]

Све до краја новембра 1942. године Друга пролетерска бригада је била на положајима код Босанског Грахова, а потом је у саставу новоформиране Друге пролетерске дивизије 25. новембра била упућена ка Ливну. Борбе за ослобођење Ливна вођене су 14. и 15 децембра 1942. године. Бошков Четврти ужички батаљон се налазио на положају на брду Башајковцу, које је доминирало Ливном. Он се добровољно пријавио у групу бомбаша која је имала задатак да се привуче усташким бункерима на периферији Ливна и уништи их. Са овом групом бомбаша ишао је и пушкомитраљезац Милинко Новаковић, који је имао задатак да штити дејство бомбаша. Након ослобођења Ливна, Друга пролетерска бригада је била упућена у борбе за ослобођење Дувна и Шујице.[11]

Делегат на Конгресу УСАОЈ[уреди]

Омладинска делегација Друге пролетерске бригаде са Пеком Дапчевићем, командантом Друге пролетерске дивизије. Стоје с лева на десно — Перица Ивановић, Драгослав Митровић Уча, Зага Стојиловић, Младомир Радојевић, Пеко Дапчевић, Милорад Крга, Бошко Матић, Бошко Буха и Гроздана Белић Зина. Седе с лева на десно — Љубомир Павловић Коча, Драгутин Милошевић Чикало и Радослав Илић Мика. Фотографија је настала у ослобођеном Ливну, 21. децембра 1942. године пред одлазак делегације у Бихаћ на Први конгрес УСАОЈ-а.[12][13]

Децембра 1942. године Централни комитет Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је донео одлуку о сазивању Конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), који је замишљен као масовна антифашистичка организација југословенске омладине. Конгрес је био заказан за крај децембра, па су током месеца у јединицама НОВ и ПОЈ биле сазиване омладинске конференције на којима су били бирани делегати за Конгрес. У Четвртом ужичком батаљону Друге пролетерске бригаде омладинску конференцију је сазвао Александар Унуковић руководилац СКОЈ-а у батаљону. На Конфернције се борцима-омладинцима обратио политички комесар батаљона Јеврем Поповић који им је говорио о доприносу омладине ослободилачкој борби. Након тога је био одржан низ скојевских и партијских састанака на којима се расправљало о избору делегата за Конгрес. Било је одлучено да се за делегате изаберу најбољи борци и најоданији ратници, који ће најбоље представљати бригаду, па су у делегацију Друге пролетерске бригаде били изабрани следећи омладинци — Гроздана Белић Зина, Бошко Буха, Перица Ивановић, Радослав Илић Мика, Милорад Крга, Бошко Матић, Драгутин Милошевић Чикало, Драгослав Митровић Уча, Љубомир Павловић Коча, Младомир Радојевић и Загорка Зага Стојиловић.[12][13] Пред полазак на Конгрес, у ослобођено Ливно су долазили делегати из осталих бригада Друге пролетерске дивизије, где су фотографисали са командантом и политичким комесаром Друге дивизије Пеком Дапчевићем и Митром Бакићем.[d][11]

Долазак омладинске делегације у ослобођени Бихаћ, који је био центар слободне територије познате као „Бихаћка република”, подсетио је Бошка и негове другове на ослобођено Ужице од пре годину дана. Конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије почео је 27. децембра 1942. године и отворио га је секретар ЦК СКОЈ-а Иво Лола Рибар, у присуству 365 делегата. Као гости Конгресу су присуствовали чланови Централног комитета КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и Извршног одбора АВНОЈ-а, као и Врховни командант Јосип Броз Тито, који се обратио присутним делегатима. Другог дана конгреса 28. децембра за говорницу су ступали делегати из разних крајева Југославије, а један од говорника је био и Бошко Буха.[1] Имао је тада тек шеснаест година. Био је малог раста, па се уздизао на прсте како би се видео иза говорнице. Свој говор започео је речима — Ја ћу да Вам причам, другови, како ми идемо на бункере, што је изазвало одушевљење међу делегатима. Причао је како се он и његови другови бомбаши веру и по врховима кућа и кроз димњаке бацају бомбе на усташе. Током његовог упечатљивог говора делегати су се весело смејали и аплаудирали му. Након завршетка говора, Бошко је био пропраћен јаким аплаузом, а Јосип Броз Тито се дигао са свог места и честитао му.[15]

Задњег дана Конгреса, изабрано је руководство УСАОЈ-а, а у Земаљски одбор је био изабран Миодраг Миловановић Луне командант Бошковог батаљона, док је у Секретеријат Земаљског одбора била изабрана Гроздана Белић Зина, члан делегације Друге пролетерске бригаде.[12] Након завршетка Конгреса, Јосип Броз Тито је примио делегацију Друге пролетерске бригаде, која је присуствовала Конгресу. Врховног команданта је испред делегације поздравио Бошко Буха, који га је известио о да су борци Друге пролетррске бригаде повратили бригадну заставу.[e] Након завршетка разговора са делегатима, Тито их је понудио цигаретама. Бошко је рекао да не пуши, али је затражио једну цигарету за политичког комесара батаљона Јеврема Поповића. Тито му је на то дао још две цигарете са саветом да их да команданту батаљона. Приликом растанка Тито се поздравио са члановима делегације, а Бошку је поклонио ручни сат и наливперо.[15]

Од свих делегата који су говорили, необично снажан утисак оставио је Бошко Буха, вођа бомбашког одељења Друге пролетерске бригаде. То је младић од шеснаест година, малог раста, једва се видео изнад говорнице, али је говорио тако једноставно: „Ја ћу да Вам причам, другови, како ми идемо на бункере”, да је у читавој дворани настало неописиво одушевљење. Сам Тито се дигао и честитао му, пошто је овај скромни јунак завршио свој говор у коме је описао како се он и његови бомбаши веру на врх куће и бацају усташама бомбу кроз баџу. — запис Владимира Дедијера у његовом „Дневнику” о иступању Бошка Бухе на Конгресу УСАОЈ-а, [17]

На Неретви и Сутјесци[уреди]

Након Конгреса УСАОЈ-а делегација Друге пролетерске бригаде се из Бихаћа упутила ка Ливну и положајима бригаде код Шујице. На путу ка бригади, у једној брвнари у подножју Динаре су дочекали Нову 1943. годину. Након њиховог доласка у бригаду, у батаљонима су одржавани омладински и скојевски састанци на којима су делегати осталима преносили своје импресије са Конгреса. Посебно је било на састанцима у Четвртом ужичком батаљону, где су сви били поносни на Бошка и његово иступање на Конгресу, као и на поклоне које је добио од Врховног команданта. У току Бошковог боравка на Конгресу, Друга пролетерска бригада је заједно са Другом далматинском бригадом у ноћи 28/29. децембра 1942. године извршила поновни напад на Купрес, али овај напад није успео, јер је усташама стигло појачање из Бугојна. Бошко се интересовао како су текле борбе у Купресу, а посебно га је занимало учешће партизанске танкете, која је била заплењена од усташа у борбама за Ливно. Када је сазнао да су посаду танкете, која је успред ноћи упала у Купрес, сачињавали његови другови из Четвртог батаљона, а да је возач танкете и командир био Војин Ђурашиновић Костја, Бошко је са жаљењем рекао да би се и он пријавио за посаду танкете да је био у батаљону.[18]

Део омладинске делегације Друге пролетерске бригаде у Бихаћу за време одржавања Конгреса УСАОЈ-а. Први и други с лева Бошко Матић и Драгутин Милошевић Чикало, а у средини Драгица Ђурошевић и Бошко Буха (најнижи).

Крајем јануара 1943. године окупатор је покренуо нову велику офанзиву против партизанске слободне територије у Босанској крајини. За ову операцију су биле анагажоване знатне окупаторске и квинслишке снаге. Како би избегла уништење, група од пет дивизија, под руководством Врховног штаба НОВ и ПОЈ, прешла је у противофанзиву у правцу Херцеговине, Црне Горе и Санџака. На том путу Друга пролетерска бригада је имала задатак да — ослободи Посушје и Имотски, преко планине Чврснице се пребаци у долину Неретве и заузме Дрежницу и Јабланицу, а потом обезбеди десни бок снага Главне оперативне групе од Мостара. Напад на Дрежницу 16. фебруара 1943. године је био силовит, а посебно су се истакли бомбаши, међу којима Буха и Сирогојно. Партизани су овде разбили читав италијански батаљон, који је дошао са 23 камиона, након чега су Италијани затражили преговоре око предаје. За преговарача с Италијанима од Штаба бригаде је био одређен Миодраг Миловановић Луне, тада заменик команданта бригаде. Он је на преговоре повео Јеврема Поповића, политичког комесара Четвртог ужичког батаљона и рекао му да поведе некога од бораца, а он је изабрао Бошка, који је то са поносом прихватио. Када су се сусрели са италијанским официрима, били су изненађени да се у партизанским редовима боре деца. Они су тада Лунету скренули пажњу да су очекивали да ће на преговоре доћи у пратњи партизанских официра, а не деце, на шта им је он договорио да у партизанској војсци има доста деце која су успела да разоружају њихов батаљон. Преговори су били успешно завршени и Први батаљон 260. пука 154. пешадијске дивизије „Мурђе”, са 286 војника се предао Другој пролетерској бригади.[19][20]

Након заузимања Дрежнице, Друга пролетерска бригада је заједно са јединицама Треће ударне дивизије до 23. фебруара овладала долином Неретве и свим прелазима преко ње од Дрежнице до Коњица чиме су били створени услови за напад на Коњиц.

Погибија[уреди]

Погинуо 27. септембра 1943. године у близини села Јабуке, код Пријепоља. Бошко је тада, заједно са докторком Сашом Божовић и политичким комесаром болнице Богданом Раданом, ишао за Пријепоље, али је њихов камион упао у четничку заседу. Комесар Богдан је погинуо на лицу места, а Бошко је убијен приликом пружања отпора четницима. Докторка Саша Божовић је у овој борби била рањена и заробљена, али је убрзо била ослобођена.

Кола улазе у окуку на Јабуци. Са једне стране друма густа шумица до саме ивице пута, а са супротне чистина без икаквог заклона. Не могу бити бољи услови за заседу. Када смо били на средини окуке, запрашта из шуме и засветли стотине муња. Гуме попуцаше, а мотор застаде. Стакло са прозора у хиљаде комадића засу ми крило и ноге. Шофер, који је имао добар војнички рефлекс, искочи на другу страну, а ја још не схватам ситуацију. Бошко иза камиона већ пуца у правцу заседе и виче: „Овамо докторе! Искачи! Заседа”. Тек тада ми све би јасно. Искочих скоро право на Бошка, који викну: „Хватај заклон иза камиона!”. У истом моменту рафал ме ошину по ногама те се сручих на земљу. Буха и Радан истрчаше на пут и полегаше, прихватајући борбу. Наста брза, огорчена, краткотрајна борба. Радан убрзо клону и свежа крв обли цесту. Остао је само Бошко. Батаљон четника јуриша преко друма. Бошко сам, а одозго митраљез коси и рове земљу око њега. Не престајући да пуца, он брижно гледа у мене. Још огорченија непријатељска паљба заглушује уши. Меци дижу прашину, која се утапа у дим из мотора. Бошко направи два корака и поново отпоче да бије. У моменту клону. Погођен је у потиљак, јер га је једна колона четника заобишла с леђа. — део записа лекарке Саше Божовић „Теби, Бошко!” у илустрованој монографији о Другој пролетерској бригади, [21]

Народни херој[уреди]

Орден народног хероја

Нек нас сете ове слике

на ту децу и те ђаке,

што су мали, мали за војнике,

а велики за јунаке...

део из песме „Нек нас се сете”,
Душка Радовића, написане за
филм „Бошко Буха

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, као један од најмлађих бораца НОВ и ПО Југославије, проглашен је за народног хероја.[1]

Његови посмртни остаци сахрањени су у Пријепољу, а 1964. године у селу Јабуци отпочела је градња Меморијалног комплекса „Бошко Буха“, који сачињавају:

Аутори ових бисти, као и бисте Бошка Буха, која се налази испред спомен-дома, су вајари М. Летица и Љ. Чабаркапа.

Многе основне школе носе назив по њему, као и дечје позориште у Београду. Редитељ Бранко Бауер је 1979. године снимио филм о његовом животу.

Преко 60 улица на територији Републике Србије носи његово име. Улице са именом Бошка Бухе постоје у Београду, Врању, Зрењанину, Крагујевцу, Лесковцу, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Пироту и Ужицу. Такође, име Бошка Бухе носе улице у градовима других бивших југословенских република — у Црној Гори у Подгорици и Пљевљима, У Босни и Херцеговини у Бијељини, Приједору и др, у Македонији у Куманову и др.[22]

Основна школа у Ивању, код Пријепоља носи његово име.[23]

Фото-галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Ток реке Увац протезао се упоредо са границом између немачке и италијанске окупационе зоне. Прва непријатељска офанзива завршена је протеривањем партизанских снага из западне Србије и Шумадије, односно са територије немачке окупационе зоне. Они су тада прешли у Санџак, који се налазио у саставу италијаснке окупационе зоне.
  2. ^ Међу најпознатијом децом-борцима Ужичког партизанског одреда, а касније Друге пролетерске ударне бригаде, били су — Божо и Олга Којадиновић, Бошко Матић, Живорад Бакочевић, Драгољуб Весић Фаса, Милена Ситерица, Ленка Николић, Десанка Петронијевић, Нешо Михаиловић, Перо Вишњић, Жарко Јовановић и др, као и народни херојиНада Матић (1924), Даница Милосављевић (1925), Саво Јовановић Сирогојно (1926) и Бошко Буха (1926).
  3. ^ Приликом формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године у њој је било око 50 деце-бораца млађих од 16 година.
  4. ^ Тада су настале чувене фотографије делегације Друге пролетерске бригаде, као и фотографија Пеке Дапчевића и Митра Бакића са Бошком Бухом. Ово су најпознатије сачуване фотографије Бошка Бухе, које су послужиле и приликом израде његових спомен-бисти.[14]
  5. ^ Бригадну заставу Друге пролетерске бригаде Врховни командант је борцима бригаде уручио 17. октобра 1942. у Дрвару. Михаило Вукајловић Црни, као један од најхрабријих бораца је био именован за заставника бригаде, а убрзо након његовог рањавања Штаб бригаде није одредио новог заставника па је бригадна застава била смештена у једном од сандука бригадне интендантуре. Интендатура је у околини Ливна била изненада нападнута од усташа и заплењена, заједно са сандуком у коме је била бригадна застава. Након сазнања да се бригадна застава налази у рукама усташа, Штаб бригаде је од Врховног штаба добио критику и наредбу да се Ливно мора заузети и застава повратити. Средином децембра 1942, Друга пролетерска дивизија је заузела Ливно, па је бригадна застава била повраћена.[16]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]