Бошко Буха

Из Википедије, слободне енциклопедије
БОШКО БУХА
Bosko Buha.JPG
Бошко Буха
Датум рођења 1926.
Место рођења Градина, код Вировитице
 Краљевина СХС
Датум смрти 27. септембар 1943.(1943-09-27) (16/17 год.)
Место смрти Јабука, код Пријепоља
Србија Србија
Професија ученик
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а борац-бомбаш IV батаљона
Друге пролетерске бригаде
Служба НОВ и ПО Југославије
19411943
Народни херој од 20. децембра 1951.
Bosko Buha Jabuka1.jpg
Чланци повезани са овим чланком:

Бошко Буха (Градина, код Вировитице, 1926Јабука, код Пријепоља, 27. септембар 1943), учесник Народноослободилачке борбе, легендарни пионир и борац-бомбаш Друге пролетерске бригаде и народни херој Југославије.

Након окупације Југославије, 1941. године, усташе су га са породицом протерале из родне Славоније, па је прешао у западну Србију, у Јадарску Лешницу. Ту је октобра 1941. године ступио у Мачвански партизански одред. Потом је кратко време био на лечењу у ослобођеном Ужицу, а одатле се са борцима Ужичког партизанског одреда, повукао у Санџак. Марта 1942. године ступио је у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду, у њен Четврти ужички батаљон.

Иако је био млад и мален растом, показивао је изузетну храброст. Посебно се истакао као вешт бомбаш у борбама код Чајнича, на Козари, код Купреса, Јајца, Ливна и др, па је био вођа једног бомбашког одељења. Као један од омиљених бораца Четвртог ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде био је изабран за члана делегације ове бригаде на Првом конгресу Антифашистичке омладине Југославије. На овом Конгресу, одржаном децембра 1942. године у Бихаћу, говорио је о својим и подвизима својих ратних другова. Његов говор изазвао је одушевљење међу делегатима, а честитао му је и Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.

Истицао се и у каснијим борбама Друге пролетерске бригаде, а посебно у борбама током битке на Сутјесци, због чега је два пута био награђен поклонима Врховног команданта. Погинуо је септембра 1943. године у близини села Јабука, код Пријепоља, када је упао у четничку заседу. Сахрањен је у Пљевљима.

За народног хероја проглашен је 20. децембра 1951. године. У селу Јабуци је 1960-их година изграђен Меморијални комплекс посвећен Бошку Бухи и другим пионирима и омладинцима погинулим у Народноослободилачком рату.

Биографија[уреди]

Рођен је 1926. године у славонском селу Градини, код Вировитице.[1] Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Бошков отац Раде Буха био је пореклом из херцеговачког села Домрке, код Гацка. Он је најпре након Сарајевског атентата, јуна 1914. године, био затворен у Билећи, а потом је мобилисан у Аустроугарску војску и послат на фронт у Италију. Заједно са групом војника, Раде је одатле побегао и стигао на Солунски фронт, где се као добровољац придружио Српској војсци. Након завршетка Првог светског рата, Раде и његова жена Мара су колонизовани у Подравину, где је као ратни добровољац добио мало земље.[2]

Бошко је био најстарије од седморо деце Радета и Маре Бухе, а поред њега су имали ћерке Зорицу, Милосаву и Радојка, као и синове Павла Пају, Миленка, Владу и Петра. Иако мален растом, Бошко је био веома немирно дете, један од најнемиринијих међу својим вршњацима. Његов учитељ се Бошковом оцу жалио како је Бошко иако добар ђак, веома немиран на часовима. Волео је да се игра с другом децом, а највише је волео да игра клиса. Иако немиран, волео је да с оцем ради на њиви и помаже у увођењу домаћинства. Посебно је волео да се игра са коњима свога оца — кобилом Јулком и коњем Цветком.[2]

Након окупације Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, јуна 1941. године, усташе су упале у Градину и отпочеле прогон српског становништва. Наређење је било да спакују ставри на кола и напусте село. У колони запрега, која је ишла ка железничкој станици, била је и Бошкова породица. На железничкој станици усташе су приспели народ терали у отворене сточне вагоне. Бошко се тада веома тешко одвојио од својих омиљених коња. Један усташа га је тада одгурнуо и Бошко је иако дете хтео да јурне на њега, али га је отац смирио и угурао у вагон.[2]

Након читаве ноћи путовања, воз са прогнаним народом је стигао у источну Босну у место Козлук, код Зворника. Бошкова породица је ту скелом прешла Дрину и дошла у село Јадарску Лешницу, код Лознице. Ту су се сместили у један магацин, а Бошко и његов отац Раде су ишли да надниче по другим кућама како би нешто зарадили за живот. Раде је помагао по кућама, цепао дрва, уређивао дворишта, а Бошко је чувао краве и коње.[2]

Одлазак у партизане[уреди]

Спомен-плоча у Јадарској Лешници, код Лознице у знак сећања на боравак Бошка Бухе 1941. и његово ступање у партизане.

Током Бошковог боравка у Јадарског Лешници избио је устанак у Србији. Током лета 1941. године Бошко је слушао приче о првим устаничким борбама и пожелео је да се придружи партизанима. Октобра 1941. године, са свега петнаест година, ступио је Мачвански партизански одред. Као један од најмлађих и најмањих бораца, брзо је постао познат у читавом Одреду. Учио је како се рукује пушком и бомбом и показао знаке спретности и сналажљивости. Већ у првим борбама, у којима је учествовао, није показао никаквог страха.[2]

Хладне јесење кише и прерани октобарски снег изненадили су многе борце, међу њима и Бошка. Навукао је јак назеб, прехладио се и добио јак кашаљ. Од стране команде Одреда био је упућен на лечење у ослобођено Ужице, које је било центар слободне територије тзв. „Ужичке републике”. У Ужице га је одвео отац Раде, а одатле су упућени у партизанску болницу, која се налазила у Севојну. Током десетодневног боравка у болници, Бошко који је био дечак несташног духа, спријатељио се с многим лекарима, болничаркама, рањеницима и болесницима.[3]

Након оздрављења, остао је у Ужицу, где је ступио у Посадну чету Комаде места Ужице. Са Бошком је у Ужицу био и његов отац, али након вести да је окупатор попалио села око Лознице, морао је да се врати у Лешницу и види шта је с остатком породице. Тада крајем октобра, Бошко се последњи пут видео с оцем. Одмах потом Бошкова чета је била упућена према Пожеги. Бошко и група његових другова чувала је мост на реци Скрапеж, али су их четници препадом заробили и одвели у затвор у Пожеги. Свега пар дана потом, 2. новембра 1941. четници су извршили напад на Ужице, али су делови Ужичког партизанског одреда, у борбама на Трешњици, успели да их разбију и потерају ка Пожеги. Сутрадан 3. новембра, делови Ужичког и Чачанског партизанског одреда су заузели Пожегу и ослободили заробљене партизане, међу којима је био Бошко и његови другови.[3]

У Ужичком одреду[уреди]

Током новембра 1941. године Бошко је са Ужичким партизанском одредом водио непрекидне борбе против Немаца и четника, током завршног дела Прве непријатељске офанзиве. Посебно тешке борбе са јаким немачким снагама, помогнутим авијацијом, артиљеријом и тенковима, вођене су Буковима, на Црнокоси, изнад Пкевчеве механе и др. Након борбе на Кадињачи и пада Ужица, 29. новембра 1941. Бошко се с Ужичким одредом под борбама повукао ка Златибору. Почетком децембра 1941. су прешли преко Увца[а] и дошли у Радоињу, где су се налазиле јаке партизанске снаге.[3]

Спомен-биста Бошка Бухе у Меморијалном комплексу „Бошко Буха“ у селу Јабуци, код Пријепоља.

Крајем децембра, по наредби Врховног штаба НОПОЈ извршена је реорганизација партизанских одреда из западне Србије и Шумадије. Од Ужичког партизанског одреда формирана су тада два батаљона — Први и Други ужички батаљон. Пошто је почела јака зима, а није било довољно ни хране, ни оружја, одлучено је да се део мање способних бораца врати кућама. Пошто је у Ужичком одреду било доста деце-бораца,[б] од којих многи нису били ни наоружани, ова одлука је најпре на њима спороведена. У међувремену, у Радоињу су долазили родитељи, углавном мајке и рођаци деце-бораца и позивали их да се врате кућама, али је већина њих то одбијала. Упркос њиховом противљену, донета одлука о повратку деце-бораца кућама морала се испоштовати. Они су потом напустили јединицу и били распоређени у куће партизанских симпатизера. Једна партизанска група на челу с Јевремом Поповићем добила је задатак да децу-борце пребаци преко Увца и обезбеди њихов пут до Ужица. У току једне ноћи, чекајући на полазак, група локалних четника је одлучила да нападне партизанску групу. Након изненадног напада, четници су готово савладали партизанску стражу, али су се деца-борци укључили у борбу и успели су да одбију четнички напад. Након ове борбе, Јеврем Поповић је одлучио да их не води у Ужице и повео их у Штаб Првог ужичког батаљона, где су поново били распоређени у чете.[4]

Крајем 1941. и почетком 1942. године Италијани су уз помоћ четника и муслиманске милиције, отпочели чишћење терена између Лима и Увца од партизана. Услед тешких напада, партизани су одступали ка Златару. У току ноћи 7/8. фебруара 1942. године партизанске јединице су у близини Пријепоља морале прећи преко леденог Лима. Пошто већина деце-бораца, међу којима Буха и Сирогојно, нису знали да пливају, Лим су прешли заједно са командантом Првог ужичког батаљона Миодрагом Миловановићем Лунетом.[4] Након преласка ледене реке, партизани су се краће време задржали у селу Камена Гора. Тада је до браца ужичких батаљона стигла вест да ће ускоро бити формирана нова пролетерска бригада и да ће они бити укључени у њен састав. Ова вест обрадовала је већину бораца, изузев деце-бораца који су били у страху да ли ће бити примљени у бригаду. На путу ка Босни, партизане су у селу Крњачи, код Прибоја, напала јаке четничке снаге. Бошко је ову борбу доживео као прилику да се још једном покаже као способан борац и тиме заслужи место у новој бригади. У току борбе се привукао четничком положају и бомбом убио двојицу четника, а потом заробљеним пушкомитраљезом тукао са бочне стране по четничком положају, што је изазвало панику међу четницима.[5]

Крајем фебруара 1942. године партизанске снаге из Шумадије и западне Србије су стигле у ослобођено Чајниче. Борци су се овде одмарали, а Штабови батаљона су вршили последње организационе припреме за формирање нове пролетерске бригаде. На дан формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године, у Чајниче су из Фоче дошли чланови Врховног штаба НОП и ДВЈ и Врховни командант Јосип Броз Тито, који се борцима обратио са балкона хотела. Први ужички батаљон примљен је у бригаду и постао је Четврти ужички батаљон, а његов командант је остао Луне Миловановић. Након одржаног говора и смотре бораца, Тито се сусрео са руководиоцима бригаде. Он је тада Лунету Миловановићу саветовао да децу-борце[в] врати на ослобођену територију и да тако млади не иду у даље борбе. Након овога, Луне је издвојио око 30 најмлађих бораца из бригаде, међу којима је био и Бошко Буха. Иако издвојени, они су кренули куда и батаљон и исте вечери, пре батаљона, стигли на место његовог коначишта, па су поново остали у јединици.[5]

Са Другом пролетерском[уреди]

Одмах након формирања Друга пролетерска бригада је била упућена на свој први задатак — уништење четничког упоришта у Борикама, код Рогатице, у ноћи 7/8. марта 1942. године. Након тога, бригада је водила борбе око Рогатице и Братунца, па се крајем априла 1942. вратила према Чајничу, у које су већ упали Италијани.[5]

Још приликом напада на Рогатицу, многи од деце-бораца, међу којима Буха и Чикало, почели су се истицати као добри бомбаши. Приликом напада на Чајниче, у ноћи пред 1. мај 1942. године, командант Четвртог ужичког батаљона Луне Миловановић је тражио добровољце — бомбаше и Бошко се међу првима борцима пријавио. Као добар бомбаш показао се и приликом уништења италијанског упоришта на путу Горажде—Чајниче, 6. маја 1942, када је учествовао у уништењу непријатљеских бункера.[5] Током наредних борби, Бошко је развио таленат за прикрадање бункерима и за њихово уништење помоћу ручних граната и бомби. Његов таленат и храброст су постали легендарни међу борцима Друге пролетерске, а његова јединица, у којој је било и друге деце-бомбаша, добила је надимак „Партизанска артиљерија“.[1]



Друга пролетерска ударна бригада, у којој је Бошко био вођа бомбашког одељења, упутила га као свог делегата, на Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), одржаног децембра 1942. године, у ослобођеном Бихаћу. Имао је тада тек шеснаест година, малог раста, али одлучан у наступу. Када се попео на говорницу, једва се видео, али је својим говором изазвао одушевљење међу делегатима: „Ја ћу да вам причам, другови, како ми идемо на бункере...“ и причао је како се он и његови другови бомбаши веру и по врховима кућа и кроз димњаке бацају бомбе на усташе. Врховни командант НОВ и ПО Југославије Јосип Броз Тито, који је присуствовао Конгресу, дигао се са свог места и честитао му.

И у каснијим борбама током Четврте и у Пете непријатељске офанзиви, Бошко је испољио велику храброст због чега је у два маха награђиван поклонима од Врховног команданта.

Погинуо 27. септембра 1943. године у близини села Јабуке, код Пријепоља. Бошко је тада, заједно са докторком Сашом Божовић и политичким комесаром болнице Богданом Раданом, ишао за Пријепоље, али је њихов камион упао у четничку заседу. Комесар Богдан је погинуо на лицу места, а Бошко је убијен приликом пружања отпора четницима. Докторка Саша Божовић је у овој борби била рањена и заробљена, али је убрзо била ослобођена.

Народни херој[уреди]

Нек нас сете ове слике

на ту децу и те ђаке,

што су мали, мали за војнике,

а велики за јунаке...

део из песме „Нек нас се сете”,
Душка Радовића, написане за
филм „Бошко Буха

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, као један од најмлађих бораца НОВ и ПО Југославије, проглашен је за народног хероја.[1]

Његови посмртни остаци сахрањени су у Пријепољу, а 1964. године у селу Јабуци отпочела је градња Меморијалног комплекса „Бошко Буха“, који сачињавају:

Аутори ових бисти, као и бисте Бошка Буха, која се налази испред спомен-дома, су вајари М. Летица и Љ. Чабаркапа.

Многе основне школе носе назив по њему, као и дечје позориште у Београду. Редитељ Бранко Бауер је 1979. године снимио филм о његовом животу.

Преко 60 улица на територији Републике Србије носи његово име. Улице са именом Бошка Бухе постоје у Београду, Врању, Зрењанину, Крагујевцу, Лесковцу, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Пироту и Ужицу. Такође, име Бошка Бухе носе улице у градовима других бивших југословенских република — у Црној Гори у Подгорици и Пљевљима, У Босни и Херцеговини у Бијељини, Приједору и др, у Македонији у Куманову и др.[6]

Основна школа у Ивању, код Пријепоља носи његово име.[7]

Фото-галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Ток реке Увац протезао се упоредо са границом између немачке и италијанске окупационе зоне. Прва непријатељска офанзива завршена је протеривањем партизанских снага из западне Србије и Шумадије, односно са територије немачке окупационе зоне. Они су тада прешли у Санџак, који се налазио у саставу италијаснке окупационе зоне.
  2. Међу најпознатијом децом-борцима Ужичког партизанског одреда, а касније Друге пролетерске ударне бригаде, били су — Божо и Олга Којадиновић, Бошко Матић, Живорад Бакочевић, Драгољуб Весић Фаса, Милена Ситерица, Ленка Николић, Десанка Петронијевић, Нешо Михаиловић, Перо Вишњић, Жарко Јовановић и др, као и народни херојиНада Матић (1924), Даница Милосављевић (1925), Саво Јовановић Сирогојно (1926) и Бошко Буха (1926).
  3. Приликом формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године у њој је било око 50 деце-бораца млађих од 16 година.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]