Чибутковица

Координате: 44° 19′ 05″ СГШ; 20° 14′ 16″ ИГД / 44.318° СГШ; 20.237833° ИГД / 44.318; 20.237833
С Википедије, слободне енциклопедије
Чибутковица
Čibutkovica, Crkva Svetog velikomučenika Georgija, 27.JPG
Црква Светог великомученика Георгија
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
Градска општинаЛазаревац
Становништво
 — 2011.Пад 1175
Географске карактеристике
Координате44° 19′ 05″ СГШ; 20° 14′ 16″ ИГД / 44.318° СГШ; 20.237833° ИГД / 44.318; 20.237833
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина162 м
Чибутковица на мапи Србије
Чибутковица
Чибутковица
Чибутковица на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Чибутковица је насеље у градској општини Лазаревац у граду Београду. Налази се поред Ибарске магистрале и удаљено је 14 километара јужно од Лазаревца према Љигу.[1]

Положај села[уреди | уреди извор]

Чибутковица је у долини Љига, а између његових притока Оњега и Грабовице. Куће су на присојним страбама побрђа, између којих има неколико долина сеоских потока. Оне чине насеље разређеног типа, које се не дели на изразитије крајеве.

Воде[уреди | уреди извор]

У селу има два јака извора и то Маџарац код цркве и Бунарина код Црквине. Остали извори су изван насеља. То су ови извори: Барутљива Вода у долини Грабовице, Кисела Вода у Лаковим Ливадама у месту Грабовици и Хајдучка Вода у шуми код Васића Свињца и Житних Јама. Сеоски потоци су: Црне Река или Велика Река, Грабовица или Грабовачки Поток, Ковачица која у Вигњишту постаје од неколико безимених потокоа и Зечевица између Ковачице и Грабовице.

Земље и шуме[уреди | уреди извор]

Места у којима су њиве и ливаде називају се: Дуга Коса, Црне или Велика Река, Кованлук, Буранијашевица, Злурада, Прва Бара, Међедна Бара, Мравинци, Турски Гроб, Виноградина и Грабовица; испод села су Просине, Макиши и Љиг.

Сеоска шума је на Церовој Главици, Дугој Коси, Каменитој Коси, Сарићввој Коси, Белој Коси и Камењаку.

Камен кречњак се вади и пече креч у Аксентијевића Страни.

Старине у селу[уреди | уреди извор]

Код Јевремовића кућа има повећа бара, а код ње су и рушевине од некаквих зграда. Народ казује да је ту био „град проклете Јерине“. У зидинама тога тобожњег града налазиле су се узидане гвоздене алке. Остаци тих грађевина су блокови нетесаног камења, међу којима има највише белутка, који народ односи за зидање бунара. на том месту није био никакав град, већ су ту били ханови а узидане алке служиле су за везивање коња.

Стара црква је била на месту Црквинама, недалеко од данашње цркве. Око ње је било старо гробље. Данашња црква је у долини Црне Реке а ту је и основна школа. Народ прича да је на том месту било старо српско гробље. Црква слави Ђурђевдан. Она је подигнута 1805. године од брвана и служила је до 1848. године када је на тадашњим темељима подигнута нова црква од тесаног камена и покривена шиндром. Иконостас је радио, па запису на њему, Никола Јанковић из Охрида 1848. године. Црква је наново покривена лимом 1883. године и на крову су постављена два метална крста.

Казује се да је неко нашао на месту Буранијашеици новац који је припадао овој цркви и ту закопан у времену неке народне бежаније. У потоку Зечевици има три надгробна „белега“ без натписа.

Име селу[уреди | уреди извор]

За име села се казује да је дошло по „чибуцима“, које су израђивали Цигани на месту Вигњишту. По другим казивањима људи овог села су били богати и побожни. Они су често ишли у „хаџилук“ на Христов гроб, а отуда се враћали са запаљеним чибуцима. Суседи су те хаџије називали „Чибутковцима“, тј. људи који пуше на „чибуке“, па се по њима и село тако назвало. Боснића Брдо зове се по некој девојци, из Босне, која је на том месту погинула, па јој се и данас гроб чува у Радосављевића воћњаку.

Подаци о селу[уреди | уреди извор]

Литија се носи о Белом Четвртку по Духовима. Заветина се нија држала. Али град потуче летину на дан Св. Арханђела Михаила 1883. године, па је од тада тај дан постао „заветан“ за село да се празнује.

Године 1664. пропутовао је кроз ову област турски путописац Евлија Челебија, који у свом путопису помиње насеље Ковач на месту данаше Чибутковице. То се име очувало и до наши дана у називу речице Ковачице, а из тога времена је, вероватно, и назив Вигњиште. На Ебшелвицовој карти забележен је данашњи назив овог села. У њему је било 1818. године 40 кућа, 1844. године 62 куће са 411 становника. Данас у Чибутковици има 4 родова са 188 кућа.

Доба Другог Српског устанка[уреди | уреди извор]

Најважнија личност на овим просторима из тог доба је Кнез Аксентије Миладиновић. Имао је једну од најважнијих улога у припремању устанка 1815. Командовао је великом војском, и под својом влашћу је држао целу област од Гукоша до Вранића.

Први Српски Капућехаја пред Високом портом у Стамболу био је управо Кнез Аксентије Миладиновић.

Кнез Аксентије Миладиновић (умро 23. јануара 1820) сахрањен је на старом гробљу у Чибутковици. Високи челоглави споменик и масивна камена плоча и данас обележавају место на коме је пре готово два века сахрањен кнез и војвода Аксентије Миладиновић. Обликом и обрадом споменик представља типски надгробни белег београдске околине са краја XVIII и почетка XIX века. Клесан је од тврђег пешчара зеленкасте боје који потиче из околних мајдана и својом монументалношћу представља доминанту на читавом простору. Вредност овог споменика утолико је већа што осим писаних података и усменог предања које се још увек чува у народу овог краја, других сведочанстава о овом истакнутом прваку колубарског краја данас више нема.

Први Светски рат[уреди | уреди извор]

На овим просторима се 1914 године одиграла чувена Колубарска битка, која представља једну од највећих победа у историји ратовања. Наиме, Прва Српска Армија под командом Живојина Мишића, успела је за кратко време да се одмори и нахрани и онда изведе силовит контра удар на Аустроугарску војску под командом Поћорека, која је била далеко бројнија, и тиме јој и нанесе тежак пораз. Ова битка је ушла у све војне уџбенике широм света. Живојин Мишић је касније за ово дело добио чин Војводе. Међутим, велике заслуге за ову величанствену победу имају Друга и Трећа Српска Армија. Друга и Трећа Српска Армија, укопале су се у ровове на десној обали Колубаре и Љига, и успеле ванљудским напорима да зауставе продирање Аустроугара и тако омогућиле Првој Армији да крене у контра удар. Један од ровова у којима су вођене жестоке битке налазио се управо у Чибутковици, а његови остаци видљиви су и данас. У Чибутковици је у том периоду била смештена Трећа Армија под командом Павла Јуришића Штурма. Граница између подручја Друге и Треће Српске Армије била је дуж реке Грабовице (десне притоке Љига). Све ово нам говори о великој важности овог простора, па и самог села Чибутковица у том преломном тренутку Српске државе и целог Српског народа.

Инфраструктура[уреди | уреди извор]

У селу постоји вртић, црква Светог Георгија.[2]

Школа „Михаило Младеновић — Сеља“ за ученике до 5. разреда[3], која је уједно и друга најстарија школа на територији општине Лазаревац, и основана је давне 1851 године указом Кнеза Михаила Обреновића ( старија је једино школа у Барошевцу).

Дом са великом салом[4], фудбалско игралиште ФК Младост Чибутковица, игралиште за мале спортове, базен, два извора минералне воде, пољопривредна апотека, два стоваришта грађевинског материјала, стругаре за дрва.[1], Споменик погинулим борцима од 1912. до 1946.[5]

Становништво већином ради у рударском басену Колубара. Пољопривредом се углавном бавимо као додатан приход. До краја деведесетих било дрвопрерђивачко предузеће „Шумадија дрво“, које је у стечају.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Чибутковица живи 995 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,0 година (39,2 код мушкараца и 42,7 код жена). У насељу има 411 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године). Према попису из 2002. било је 1260 становника (према попису из 1991. било је 1357 становника).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 1.488
1953. 1.553
1961. 1.500
1971. 1.430
1981. 1.319
1991. 1.357 1.332
2002. 1.260 1.280
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
1.247 98,96%
Црногорци
  
3 0,23%
Југословени
  
3 0,23%
Хрвати
  
1 0,07%
Македонци
  
1 0,07%
непознато
  
3 0,23%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Свуда прођи али обавезно у Чибутковицу дођи”. cibutkovica.re.rs. Чибутковица. Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2013. Приступљено 25. 9. 2013. 
  2. ^ Црква Светог великомученика Георгија у Чибутковици (Каленић, број 4/1987, стр. 10-12)[мртва веза]
  3. ^ „Школа”. cibutkovica.re.rs/. Чибутковица. Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2013. Приступљено 25. 9. 2013. 
  4. ^ „Дом”. cibutkovica.re.rs. Чибутковица. Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2013. Приступљено 25. 9. 2013. 
  5. ^ „Споменик”. cibutkovica.re.rs. Чибутковица. Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2013. Приступљено 25. 9. 2013. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]