Унија за Медитеран

С Википедије, слободне енциклопедије
Унија за Медитеран
Лого Уније за Медитеран
Унија за Медитеран
  Државе чланице ЕУ
  Остале чланице
  Суспендоване чланице
  Посматрачи
Датум оснивања13. јула 2008.
Типмеђувладина организација
СедиштеБарселона,
Каталонија,
 Шпанија
Подручје деловањаМедитеран
Чланови42 државе
1 посматрач
Службени језициарапски, енглески, француски
Генерални секретарНасер Камел,
 Египат
Веб-сајтufmsecretariat.org

Унија за Медитеран (франц. Union pour la Méditerranée; претходно: Медитеранска унија, франц. Union méditerranéenne) је заједница која представља оквир за јачање сарадње земаља Европске уније и земаља које излазе на Средоземно море. Оснивање је предложио француски председник Никола Саркози, а идеја је спроведена у дело у 14. јула 2008. године када је Унија основана.

Медитеран


Чланови[уреди | уреди извор]

Заставе чланица Уније за мир, смештене у Краљевској палати Педралбес, у Барселони (седиште Уније)

Чланови Уније Медитерана су:

Поред тога, Либија је држава посматрач.[3] Унија за Средоземље је изразила жељу да Либији додели пуноправно чланство,[4] а Мохамед Абделазиз, либијски министар спољних послова од јануара 2013. до августа 2014. године, једном је изјавио да је његова земља „отворена“ за придруживање.[5] Арапска лига такође учествује на састанцима Уније за мир.[note 1][6]

Застава Држава Становништво
бр. 		Територија
км² 		Излаз на
Средоземно
море
Аустрија Аустрија Аустрија 8.356.707 83.871 не
Албанија Албанија Албанија 3.600.523 28.748 да
Алжир Алжир Алжир 34.895.000 2.381.740 да
Белгија Белгија Белгија 10.414.336 30.528 не
Бугарска Бугарска Бугарска 7.204.687 110.912 не
Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина 4.448.500 51.197 да
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство 61.113.205 244.820 да
Мађарска Мађарска Мађарска 10.019.000 93.030 не
Немачка Њемачка Немачка 81.757.600 357.050 не
Грчка Грчка Грчка 10.964.020 131.990 да
Данска Данска Данска 5.511.791 43.094 не
Египат Египат Египат 77.420.000 1.001.449 да
Израел Израел Израел 7.515.000 20.770 да
Јордан Јордан Јордан 5.759.732 89.342 не
Ирска Ирска Ирска 4.339.000 70.273 не
Шпанија Шпанија Шпанија 46.661.950 506.030 да
Италија Италија Италија 60.231.214 301.318 да
Кипар Кипар Кипар 793.963 9.251 да
Latvia Летонија Latvia 2.254.653 64.589 не
Либан Либан Либан 3.925.502 10.452 да
Либија Либија Либија 6.365.563 1.759.540 да
Литванија Литванија Литванија 3.366.357 65.303 не
Луксембург Луксембург Луксембург 439.539 2.586 не
Мауританија Мауританија Мауританија 3.069.000 1.030.700 не
Малта Малта Малта 402.000 316 да
Мароко Мароко Мароко 33.241.259 446.550* да
Монако Монако Монако 32.671 195 да
Холандија Холандија Холандија 16.357.373 41.526 не
Палестина Држава Палестина Палестина 4.136.540 6.020 да
Пољска Пољска Пољска 38.138.000 312.683 не
Португалија Португалија Португалија 10.707.924 92.391 не
Румунија Румунија Румунија 21.498.616 238.391 не
Сирија Сирија Сирија 19.405.000 185.180 да
Словачка Словачка Словачка 5.394.837 49.037 не
Словенија Словенија Словенија 2.053.355 20.273 да
Тунис Тунис Тунис 10.383.577 163.610 да
Турска Турска Турска 72.500.000 783.562 да
Финска Финска Финска 5.340.093 338.145 не
Француска Француска Француска 65.447.374 674.843 да
Хрватска Хрватска Хрватска 4.653.500 56.542 да
Црна Гора Црна Гора Црна Гора 678.177 13.812 да
Чешка Чешка Чешка 10.403.100 78.866 не
Шведска Шведска Шведска 9.263.872 449.964 не
Естонија Естонија Естонија 1.324.904 45.226 не

Историја[уреди | уреди извор]

Контекст[уреди | уреди извор]

Претходник: Барселонски процес[уреди | уреди извор]

Бивши француски председник Жак Ширак, један од оснивача Барселонског процеса.

Евро-медитеранско партнерство, такође познато као Барселонски процес, настало је 1995. године као резултат Конференције евро-медитеранских министара спољних послова одржане у Барселони 27. и 28. новембра под шпанским председавањем ЕУ. Оснивачки акт Партнерства из 1995. године и Завршна декларација Евро-медитеранске министарске конференције у Барселони назива се Декларација из Барселоне,[7] што се често користи да се односи на сам процес.

Партнерство је кулминирало низом покушаја европских земаља да артикулишу своје односе са северноафричким и блискоисточним суседима: глобалном медитеранском политиком (1972–1992) и обновљеном медитеранском политиком (1992–1995).[8]

Хавијер Солана је отворио конференцију рекавши да су окупљени како би се исправио „сукоб цивилизација” и неспоразуми који су постојали између њих и да је „било повољно” што су се састали на 900. годишњицу Првог крсташког рата. Он је конференцију описао као процес за неговање културног и економског јединства у региону Медитерана. Уговор из Барселоне сачинило је 27 присутних земаља, а за дипломатски успех заслужан је Солана, који је представљао Шпанију као министар спољних послова током њеног председавања Саветом Европске уније.

Према Декларацији из Барселоне из 1995. године, циљ иницијативе је сажет као: „претварање медитеранског басена у област дијалога, размене и сарадње која гарантује мир, стабилност и просперитет.“[9] Декларација је утврдила три главна циља партнерства, названа „корпе“ (тј. праменови или аспекти):[10]

  1. Дефинисање заједничког простора мира и стабилности кроз јачање политичког и безбедносног дијалога (политичка и безбедносна корпа).
  2. Изградња зоне заједничког просперитета кроз економско и финансијско партнерство и постепено успостављање зоне слободне трговине (економска и финансијска корпа).
  3. Зближавање међу народима кроз друштвено, културно и људско партнерство које има за циљ подстицање разумевања међу културама и размене између цивилних друштава (друштвена, културна и људска корпа).

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Euro-Mediterranean Ministers of Foreign Affairs gathered at Marseilles in November 2008, agreed that the League of the Arab States "shall participate in all meetings at all levels" of the Union for the Mediterranean. Prior to this decision, the Arab League had been participating in Ministerial Meetings of the Euro-Mediterranean Partnership but was not allowed in the preparatory meetings.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „List of Member States of the Union for the Mediterranean - UfM”. 
  2. ^ „Memo”. European Commission. 2014-03-27. Приступљено 2016-02-13. 
  3. ^ „El Partenariado Euro-Mediterráneo: del Proceso de Barcelona a la Unión por el Mediterráneo” (на језику: шпански). Ministerio de Asuntos Exteriores y de Cooperación. Архивирано из оригинала 25. 5. 2011. г. Приступљено 29. 10. 2010. 
  4. ^ Camilleri, Ivan (13. 9. 2011). „Med Union wants Libya as full member”. Times of Malta. Приступљено 6. 8. 2012. 
  5. ^ Abu Najm, Michel (2013-10-26). „Libyan FM on Border Security, Militias”. Asharq Al-Awsat. Архивирано из оригинала 01. 11. 2013. г. Приступљено 2013-11-05. 
  6. ^ Final Statement of the Marseille Meeting of the Euro-Mediterranean Ministers of Foreign Affairs (PDF). 3—4. 11. 2008. стр. 1. 
  7. ^ „EUR-Lex - r15001 - EN - EUR-Lex”. eur-lex.europa.eu. 
  8. ^ Khader, Bichara (2009). Europa por el Mediterráneo. De Barcelona a Barcelona (1995–2009) (на језику: шпански). Icaria. стр. 23. ISBN 978-84-9888-107-3. 
  9. ^ Barcelona Declaration, adopted at the Euro-Mediterranean Conference (PDF). 27—28. 11. 1995. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2013. г. Приступљено 30. 10. 2010. 
  10. ^ Šandala, Braňo. „Barcelona Process: Political Background and Goals Časopis pro politiku a mezinárodní vztahy”. www.globalpolitics.cz (на језику: чешки). Архивирано из оригинала 21. 09. 2021. г. Приступљено 2017-09-13. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Унија за Медитеран на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Унија_за_Медитеран&oldid=25477538”