Уставна монархија

  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Уставна монархија је облик монархијске владавине установљен уставним системом који прихвата изабраног или наследног монарха као шефа државе. Модерне уставне монархије обично примењују концепт поделе моћи где је монарх или носилац извршне власти или има само церемонијалну улогу. Монархија у којој монарх има апсолутну власт назива се апсолутистичка монархија.

Као најочигледнији пример уставне монархије, бројни аутори, узимају британски парламентаризам и то из више разлога: 1) с обзиром да је Велика Британија била највећа колонијална сила, свој политички систем наметнула је и својим колонијама (од којих су неке и данас задржале тај систем попут Аустралије, Канаде и слично и 2) због дуге традиције која је у британском начину размишљања све, а „све ствари се мере по дужини и респектабилности сопствене традиције".

Дакле, британски парламентаризам би се могао сврстати у систем сарадње власти који постоји у уставној монархији, уз традиционални утицај и смењивање на власти две најјаче политичке партије и уз традиционално развијен систем грађанских и политичких права и основних слобода. У Британији никада није постојао (нити сада постоји) писани устав у класичном смислу те речи. Ова монархија функционише као уставна на бази одредаба бројних повеља, конвенција, парламентарних и судских одлука, уговора и других правних аката из историје који се односе на систем владавине, положај и права монарха и других институција власти.

За разумевање функционисања британског облика уставне монархије, неопходноје упознати се са најважнијим периодима њеног развоја, као и са еволуцијом и трансформацијом њених основних политичких институција власти. Укратко речено, историја Британије представља историју борбе различитих друштвених слојева за владавину права, а против апсолутитичке власти монарха. У том смислу се као први стварни демократски правни акт у историји модерних друштава уопште, помиње енглеска Magna charta libertatum (Велика Повеља Слободе) из 1215. године. Ова повеља, проглашена од стране краља Јована без Земље, у ствари представља компромис енглеског краља и великаша којим се ограничавају нека права монарха и успостављају права контроле и претходне сагласности виших сталежа са уредбама владара. Дакле, Велика повеља је значајна као први акт и темељ политичког процеса еволуције од апсолутизма ка парламентаризму, тј. од јаке краљевске власти ка представничком систему у Британији.

Следећи важан корак ка успостављању уставне монархије и ограничењу апсолутне власти краља у Британији, било је усвајање акта The Articles of the Barons исте године када је усвојена и Велика повеља (1215. године), што је за један слој британског друштва (грофове и високу аристократију) значило заштиту од неконтролисаних захвата енглеског краља у поседе барона. Међутим, оба ова акта (премда су имала значај у заштити „друштвених“ интереса једног слоја друштва - аристократије), имала су ограничен домет јер се нису штитила интересе ширих народних маса.

Важан уставноправни посао утврђивања и изградње правних основа монархистичког уређења у Британији настављен је много касније, усвајањем значајних докумената - Петиције о правима (1628), Habeas Corpus Act-a (1679) и Закон о правима (1689). Тим актима назирао се зачетак будућег британског парламентаризма, јер је успостављен Дом лордова и Дом комуна који, у мање-више непромењеном облику, постоје и данас у Британији. Такође, дефинитивно је укинуто и дотадашње краљево право на вето (у XVIII веку), чиме се Парламенту обезбеђује централна позиција у области доношења закона, тј. његова законодавна власт.