Пређи на садржај

Формула 1 — сезона 2019

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Формула 1 (2019))
Формула 1 — сезона 2019
Лого формуле 1
Лого формуле 1
Информације о сезони
Сезона почела17. марта 2019.
Сезона завршена1. децембра 2019.
Број трка21
Број тимова10
Возачи
  Побједник  Луис Хамилтон (УК) (Мерцедес)
  Други  Валтери Ботас (ФИН) (Мерцедес)
  Трећи  Макс Верстапен (ХОЛ) (Ред бул)
Конструктори
  Побједник  Мерцедес (НЕМ)
  Други  Ферари (ИТА)
  Трећи  Ред бул (АУТ)
← 2018
2020 →

Сезона 2019 формуле 1 била је 70 сезона Свјетског шампионата формуле 1. Свјетска аутомобилска федерација (ФИА) означила ју је највећим такмичењем за возаче у отвореним возилима. Сезона је почела у марту, а завршила се у децембру. Вожена је 21 трка — познате као Велике награде. Возачи су се такмичили за титулу у конкуренцији возача, а тимови су се такмичили за титулу у конкуренцији конструктора. Велика награда Кине била је укупно 1000 трка у шампионату формуле 1.[1][2]

Луис Хамилтон је одбранио титулу у конкуренцији возача освојивши укупно шесту титулу, трећу заредом, са 87 бодова испред Валтерија Ботаса, док је на трећем мјесту завршио Макс Верстапен. Возачи Ферарија, Шарл Леклер и Себастијан Фетел, завршили су сезону на четвртом и петом мјесту, са преко 200 бодова. Нико више није успио да освоји 100 бодова. Возач Вилијамса — Џорџ Расел, није освојио ниједан бод, док је други возач Вилијамса — Роберт Кубица, освојио један бод на Великој награди Њемачке.

Титулу у конкуренцији конструктора освојио је Мерцедес, шесту годину заредом, са 235 бодова испред Ферарија, а на трећем мјесту завршио је Ред бул с преко 400 бодова. Макларен је једини тим поред њих који је успио да освоји 100 или више бодова.

Шампионат је почео са осам побједа Мерцедеса који је сезону завршио са 15 побједа, од чега је Хамилтон остварио једанаест, а Ботас четири. Ред бул и Ферари остварили су по три побједе, док су поред три водећа тима, само још два тима неку трку завршили на подијуму. За Торо Росо, Данил Квјат је завршио на трећем мјесту на Великој награди Њемачке, док је Пјер Гасли завршио на другом мјесту на Великој награди Бразила. Карлос Саинс млађи је за Макларен завршио на трећем мјесту на Великој награди Бразила што му је био први подијум у каријери након 101 трке. Једини возач, поред возача водећа три тима који је успио да оствари најбржи круг на некој трци је Кевин Магнусен из Хас-а који је најбржи круг остварио на Великој награди Сингапура.[3]

Тимови и возачи

[уреди | уреди извор]

У сезони 2019 учествовало је десет тимова са по два возача.

Тимови и возачи који су се такмичили у формули 1 у сезони 2019.
Учесници Конструктор Шасија Погонска
јединица 		Возачи
Број Возач Трке
Швајцарска Алфа Ромео рејсинг Алфа Ромео—Ферари C38 Ферари 064 7
99 		Финска Кими Рејкенен
Италија Антонио Ђовинаци 		све
све
Италија Скудерија Ферари[напомена 1] Ферари SF90 Ферари 064 5
16 		Њемачка Себастијан Фетел
Монако Шарл Леклер 		све
све
Сједињене Америчке Државе Хас Ф1 тим[напомена 2] Хас—Ферари VF-19 Ферари 064 8
20 		Француска Ромен Грожан
Данска Кевин Магнусен 		све
све
Уједињено Краљевство Макларен Ф1 тим Макларен—Рено MCL34 Рено E-Tech 19 4
55 		Уједињено Краљевство Ландо Норис
Шпанија Карлос Саинс млађи 		све
све
Њемачка Мерцедес АМГ петронас мотоспорт Мерцедес F1 W10 EQ Power+ Мерцедес M10 EQ Power+ 44
77 		Уједињено Краљевство Луис Хамилтон
Финска Валтери Ботас 		све
све
Уједињено Краљевство Спортпеса рејсинг појнт Ф1 тим Рејсинг појнт—Мерцедес RP19 БВТ Мерцедес[напомена 3] 11
18 		Мексико Серхио Перез
Канада Ленс Строл 		све
све
Аустрија Астон Мартин Ред бул рејсинг Ред бул—Хонда RB15 Хонда RA619H 10
23
33 		Француска Пјер Гасли
Тајланд Александер Албон
Холандија Макс Верстапен 		1—12
13—21
све
Француска Рено Ф1 тим Рено R.S.19 Рено E-Tech 19 3
27 		Аустралија Данијел Рикардо
Њемачка Нико Хилкенберг 		све
све
Италија Ред бул Торо Росо Хонда Торо Росо—Хонда STR14 Хонда RA619H 23
10
26 		Тајланд Александер Албон
Француска Пјер Гасли
Русија Данил Квјат 		1—12
13—21
све
Уједињено Краљевство РОКИТ Вилијамс рејсинг Вилијамс—Мерцедес FW42 Мерцедес M10 EQ Power+ 63
88 		Уједињено Краљевство Џорџ Расел
Пољска Роберт Кубица 		све
све
Извори:[4][7][8][9][10][11][12][13][14][15][16][17][18][19][20][21][22][23][24]

Тест возачи

[уреди | уреди извор]

Током сезоне, двојица возача наступили су као тест или трећи возачи на слободном тренингу. Николас Латифи је возио за Вилијамс на шест трка, док је Наоки Јамамото возио за Торо Росо на тренингу пред Велику награду Јапана.[4]

Промјене тимова

[уреди | уреди извор]
Тим Алфа Ромео се вратио у формули 1 први пут након 1985.

Ред бул је, након 12 година, завршио партнерство са Реноом и потписао је уговор са Хондом, чије агрегате користи од сезоне 2019.[25] Ред бул се тако придружио свом јуниорском тиму, Торо Росу, који користи Хондине агрегате од сезоне 2018, али према уговору, ниједан тим се не води као званични Хондин тим.[26]

Рејсинг појнт Ф1 тим је комплетирао прелаз из Рејсинг појнт форс Индија, како је био познат у другом дијелу сезоне 2018 након банкрота тима Форс Индија.[27] Рејсинг појнту је дозвољено да се такмичи од 13 трке у сезони 2018, под именом Рејсинг појнт форс Индија, са истим возачима, али нису задржали ниједан бод који је освојила Форс Индија.[28]

Заубер је промијенио име у Алфа Ромео, као продужетак спонзорског уговора који је почео од сезоне 2018.[29] Име Заубер се није користило у формули 1, али је остало у формули 2 и формули 3.[30][31]

Промјене возача

[уреди | уреди извор]
Фернандо Алонсо, повукао се из формуле 1 након сезоне 2018.

Након пет година проведених у Ред булу, Данијел Рикардо је прешао у Рено за сезону 2019, умјесто Карлоса Саинса млађег.[32][33][34] Рикарда је у Ред булу замијенио Пјер Гасли,[35] који је промовисан из јуниорског тима Ред була — Торо Роса, у којем је дебитовао у формули 1 2017.[36] Данил Квјат се вратио у формулу 1, након годину дана паузе, у Торо Росо, за који је возио 2017.[37] Возач формуле 2 — Александер Албон, именован је за другог возача Торо Роса, умјесто Брендона Хартлија, поставши тако други тајландски возач у формули 1, након Бирабонгса Банудеја, познатијег као Принс Бира.[38]

Саинс који је био на позајмици у Реноу у сезони 2018, није продужио уговор са Ред булом и прешао је у Макларен, гдје је замијенио двоструког свјетског шампиона, Фернанда Алонса,[39][40] који се повукао из формуле 1 након сезоне 2018.[41][42] Као други возач Макларена, именован је шампион Европске формуле 3 из 2017. године — Ландо Норис.[43] Стофел Вандорн је напустио Макларен након сезоне 2018 и прешао је да вози у формули Е.[44][45]

Шарл Леклер је напустио Заубер након једне сезоне и прешао је у Ферари, умјесто Кимија Рејкенена,[46] који је прешао у Заубер.[47] Прије почетка сезоне, Заубер је промијенио име у Алфа Ромео који је њихов главни спонзор, али су власништво и менаџмент остали непромијењени.[48] За другог возача Алфа Ромеа именован је Антонио Ђовинаци који је возио двије трке за Заубер у сезони 2017 када је мијењао повријеђеног Паскала Верлејна.[49][50] Маркус Ериксон који је возио за Заубер у сезони 2018, прешао је у Инди Кар, али је остао трећи возач Алфа Ромеа у сезони 2019, као и амбасадор тима.[49][51][52]

Шампион формуле 2 — Џорџ Расел, прешао је у Вилијамс,[53] гдје му се придружио Роберт Кубица који је дошао у тим умјесто Сергеја Сироткина. Кубица се у формулу 1 вратио након осам година и сезоне 2011 када је у удесу, возећи рели, озбиљно повриједио руку.[54][55]

Естебан Окон је напустио Рејсинг појнт форс Индија тим и прешао је у Мерцедес као резервни возач, заједно са Стофелом Вандорном.[56][57] Ленс Строл је напустио Вилијамс и прешао у Рејсинг појнт, умјесто Окона.[58]

Промјене у току сезоне

[уреди | уреди извор]

У току припрема за Велику награду Белгије, Ред бул је објавио да је Пјер Гасли послат у Торо Росо, док је његово мјесто заузео Александер Албон који ће у тиму остати и у сезони 2020.[59][60] Одлуку да се Гасли врати у Торо Росо критиковали су бројни стручњаци, због чињенице да је за Ред бул возио само 12 трка, а Албон и друго возач Торо Роса — Данил Квјат, претходно су отпуштени и из јуниорског и из првог тима Ред була.[61]

Календар

[уреди | уреди извор]
Државе домаћини Великих награда формуле 1 у сезони 2019 означене су зеленом бојом, док су локације стаза означене црном тачком. Бивше државе домаћини означене су тамном сивом, док су локације стаза означене бијелом тачком.

У сезони 2019 вожена је 21 Велика награда. На свакој трци вожен је минимални број кругова који доносе укупну растојање од 305 км; једини изузетак је Велика награда Монака на којој је вожена укупна дистанца од 260 км.[62]

Календар трка
Редни број Велика награда Стаза Датум
1 Велика награда Аустралије Аустралија Мелбурн стаза, Мелбурн 17. март
2 Велика награда Бахреина Бахреин Међународна стаза у Бахреину, Сахир 31. март
3 Велика награда Кине Кина Међународна стаза у Шангају, Шангај 14. април
4 Велика награда Азербејџана Азербејџан Градска стаза у Бакуу, Баку 28. април
5 Велика награда Шпаније Шпанија Стаза Каталуња, Монтмело 12. мај
6 Велика награда Монака Монако Стаза у Монаку, Монте Карло 26. мај
7 Велика награда Канаде Канада Стаза Жил Вилнев, Монтреал 9. јун
8 Велика награда Француске Француска Стаза Пол Рикард, Кастеле 23. јун
9 Велика награда Аустрије Аустрија Ред бул арена, Шпилберг 30. јун
10 Велика награда Велике Британије Уједињено Краљевство Стаза Силверстоун, Силверстоун 14. јул
11 Велика награда Њемачке Њемачка Хокенхимринг, Хокенхајм 28. јул
12 Велика награда Мађарске Мађарска Хунгароринг, Будимпешта 4. август
13 Велика награда Белгије Белгија Спа Франкошамп, Ставелот 1. септембар
14 Велика награда Италије Италија Аутомобилска стаза Монца, Монца 8. септембар
15 Велика награда Сингапура Сингапур Улична стаза Марина Беј, Сингапур 22. септембар
16 Велика награда Русије Русија Аутодром Сочи, Сочи 29. септембар
17 Велика награда Јапана Јапан Међународна стаза Сузука, Сузука 13. октобар
18 Велика награда Мексика Мексико Аутодром Ерманос Родригез, Мексико Сити 27. октобар
19 Велика награда Сједињених Америчких Држава Сједињене Америчке Државе Стаза Америкас, Остин 3. новембар
20 Велика награда Бразила Бразил Аутодром Жозе Карлос Паче, Сао Пауло 17. новембар
21 Велика награда Абу Дабија Уједињени Арапски Емирати Стаза Јас Марина, Абу Даби 1. децембар
Извори:[63][64][65]

Промјене у календару

[уреди | уреди извор]

Велике награде Мексика и Сједињених Америчких Држава замијениле су мјеста у календару, па је велика награда Мексика вожена недељу дана прије Велике награде Сједињених Држава.[63][66]

Промјене

[уреди | уреди извор]

Директор трке и технички делегат, Чарли Вајтинг, умро је неколико дана прије прве трке у сезони, Велике награде Аустралије. Као његов привремени замјеник именован је Мајкл Маси.[67]

Техничка правила

[уреди | уреди извор]
Ботас у болиду Мерцедеса, петоструког узастопног шампиона у конкуренцији конструктора.

Са циљем да побољшају престизање, тимови су пристали на промјене у аеродинамици које утичу на профил предњег и задњег крила. Панели на предњем крилу су преобликовани да би се промијенио проток ваздуха преко возила и смањио ефекат аеродинамичке турбуленције, док су крилца изнад главне плоче на предњем крилу забрањена. Отвор на задњем крилу је проширен што је омогућило да ДРС има бољу функцију.[68] Договорене промјене су одређене на основу закључака радне групе, чији је циљ да истражи потенцијалне промјене техничких правила у склопу припрема за сезону 2021.

Као дио техничких правила, каросерија је прерађена, са циљем да промовише спонзорске могућности за тимове.[69] Договорене измјене су одређене са циљем лимитирања аеродинамике на задњем крилу и стварања више простора за лого спонзора. Измјене су настале због пада прихода унутар тимова и тешкоћа мањих тимова да обезбиједе нове спонзоре.

Максимални дозвољени ниво горива повећан је са 105 kg (231 lb) на 110 kg (240 lb), како би се смањила потреба возача да штеде гориво током трке.[70] Маса возача се више не рачуна приликом мјерења минималне масе болида. Промјена је уведена због забринутости да су возачи били приморани да изгубе на тежини да би задовољили дозвољену масу болида након сезоне 2014 и увођења турбо хибридних мотора.[70] Возачи чија је маса мања од 80 kg (180 lb), морају да надокнаде масу са теретом који је постављен око сједишта, да би се смањио добитак на перформансама. Промјена је уведена како би се смањила предност возача са природно мањом масом тијела и да би се обесхрабрили возачи да се подвргну нездравим дијетама како би добили на перформансама.[71]

Спортска правила

[уреди | уреди извор]

ФИА је увела ново правило од сезоне 2019, возач који одвезе најбржи круг на трци добија додатни бод ако је завршио трку у зони бодова. Додатни бод за најбржи круг додјељивао се први пут након сезоне 1959.[72][73]

Безбједност возача

[уреди | уреди извор]

ФИА је представила нови стандард за кациге које возачи користе, са намјером да побољша безбједност. Према новим стандардима, кациге су подвргнуте темељним тестовима у случају судара, са циљем побољшања апсорпције и скретања енергије, као и смањења вјероватноће оштећења структуре кациге приликом удара предмета. Сви сертификовани произвођачи кацига морали су да прођу тестирање прије почетка сезоне 2019, како би обновили сертификацију.[74]

Гуме

[уреди | уреди извор]

Снабдијевач гума за формулу 1 — Пирели, промијенио је начин рангирања гума на захтјев ФИЕ и менаџмента формуле 1 који су истакли да је систем именовања који је коришћен у сезони 2018 био тежак гледаоцима да га разумију.[75][76] Према новом плану, имена дата посебним сетовима гума, као што су „хипер меке” и „ултра меке”, замијењена су са три сета гума који су доступни возачима на свакој трци посебно: меке, средње и тврде, са циљем да гледаоци боље разумију сетове гума које се користе на свакој трци. Гуме се означавају бројевима, од најмекше („1”) до најтврђе („5”).[напомена 4] Пирели одлучује која три сета гума ће бити доступна на свакој трци. Пракса обиљежавања сетова бојом, како би се разликовали (као што је роза за хипер меке), укинута је и и сезони 2019 коришћене су три боје: црвена за меке, жута за средње. и бијела за тврде. На тестирању било је доступно свих пет сетова, због чега је систем обиљежавања гума за тестирање био другачији.[78][79]

Преглед сезоне

[уреди | уреди извор]

Доминација Мерцедеса

[уреди | уреди извор]
Валтери Ботас је побиједио на првој трци у сезони.

Сезона је стартовала у марту, на Великој награди Аустралије на којој је побиједио Валтери Ботас који је стартовао са другог мјеста. Ботас је преузео вођство у првом кругу и побиједио је 20 секунди испред сувозача, Луиса Хамилтона, који је завршио секунду испред Макса Верстапена.[80] Треће мјесто Верстапена био је први подијум за неки тим који користи агрегате Хонде након више од десет година; последњи подијум за Хонду остварио је Рубенс Барикело на Великој награди Велике Британије 2008.[81]

Друга трка у сезони била је Велика награда Бахреина. Ферари је био најбржи на свакој тренинг сесији и у квалификацијама. Шарл Леклер је остварио прву пол позицију у каријери, док је Себастијан Фетел стартовао са другог мјеста. У првој кривини, Леклер је пао на треће мјесто, иза Фетела и Ботаса, али је вратио лидерску позицију у 15 кругу упркос томе што је добио инструкције из тима да не обилази Фетела. Леклер је стекао вођство од десет секунди, али је имао проблема са мотором и у 48 кругу, Хамилтон га је обишао и преузео вођство. Неколико кругова касније, и Ботас је обишао Леклера који је пао на треће мјесто, након чега му се и Верстапен приближио. У финишу, на стазу је изашло возило безбједности, јер су возачи Реноа, Данијел Рикардо и Нико Хилкенберг, имали проблема са мотором. Возило безбједности остало је на стази до краја што је био осми пут у историји да је нека трка формуле 1 завршена под возилом безбједности.[82] Хамилтон је остварио прву побједу у сезони, Ботас је завршио на другом мјесту, док је Леклер завршио на трећем мјесту, остваривши први подијум у каријери и први подијум за Ферари у сезони.[83] Из Ферарија су касније објавили да је Леклер имао кратак спој контролног система мотора што је омогућило Хамилтону и Ботасу да га обиђу.[84]

Луис Хамилтон је освојио трећу титулу заредом уз 11 побједа у сезони.

Трећа трка у сезони, Велика награда Кине, била је укупно хиљадита трка у историји формуле 1.[85] Ботас је стартовао са пол позиције, испред Хамилтона и Фетела.[86] Хамилтон је обишао Ботаса већ у првој кривини и водио је до краја, остварио другу побједу заредом и преузео вођство у шампионату.[87] Ботас је завршио на другом мјесту, а Фетел на трећем, док је најбржи круг одвезао Пјер Гасли, у последњем кругу.[88] Александер Албон је стартовао из бокса, јер због удеса на тренингу није учествовао у квалификацијама. Завршио је на десетом мјесту, освојивши бод и добио је награду за возача дана.[89]

На четвртој трци, Великој награди Азербејџана, Леклер је био најбржи на сва три тренинга, с тим што је први тренинг прекинут након 12 минута, јер је Џорџ Расел оштетио болид приликом преласка преко шахте, због чега је извршен преглед свих осталих шахти.[90] Ботас је био најбржи у квалификацијама и остварио је другу узастопну пол позицију, испред Хамилтона и Фетела, док је Леклер ударио у зид у Q2 и није поставио вријеме у Q3.[91] Хамилтон је обишао Ботаса већ у првој кривини, али је Ботас вратио вођство до краја првог круга које је преузео Леклер у 13 кругу, након што су возачи испред њега отишли на промјену гума. Ботас је преузео вођство у 32 кругу, сачувао га до краја и остварио другу побједу у сезони, секунду испред Хамилтона, док је Фетел завршио на трећем мјесту. Возачи Мерцедеса су тако све четири трке на старту сезоне завршили на прва два мјеста.[92]

Кими Рејкенен, на Великој награди Монака возио је 300 трку у формули 1.

Велику награду Шпаније Ботас је стартовао са пол позиције, али га је већ на старту Хамилтон обишао и водио је до краја. Фетел је стартовао са трећег мјеста, пао је на седмо, али је до краја успио да обиђе возаче и завршио је на четвртом мјесту, двије секунде иза Верстапена који је други пут у сезони завршио трку на трећем мјесту.[93] У 46 кругу, сударили су се Ландо Норис и Ленс Строл, због чега су напустили трку, а на стазу је изашло возило безбједности.[94] Након повлачења возила безбједности, на 15 кругова до краја, Хамилтон је чувао предност и побиједио је четири секунде испред Ботаса и остварио трећу побједу заредом у Шпанији.[95] На шестој трци у сезони, Великој награди Монака, Леклер је био најбржи на трећем тренингу, али га је у квалификацијама екипа Ферарија послала касно на стазу, због чега није имао довољно времена да одвезе брзи круг и испао је већ у првом периоду (Q1) и стартовао је трку са 16 мјеста.[96] Фетел је у ударио у баријере, али је успио да се врати на стазу и одвезао је најбржи круг у Q1. Верстапен је био најбржи у Q2, док је у Q3 Хамилтон одвезао најбржи круг у историји стазе и освојио пол позицију.[97] На трци, Леклер је у шестом кругу дошао до 12 мјеста, а када је напао Ника Хилкенберга, ударио је у баријере, након чега су му пукле гуме и морао је у бокс, а затим је и одустао.[98] Због дјелова Леклеровог болида на стази, изашло је возило безбједности што су искористили возачи да оду на промјену гума; Верстапен је приликом изласка из бокса, обишао Ботаса уз контакт и дошао на друго мјесто, а због опасног изласка из бокса кажњен је са пет секунди.[98] Ботас је након контакта морао поново у бокс и пао је на четврто мјесто, иза Фетела.[98] Верстапен је нападао Хамилтона, а у финишу је ударио у задњи лијеви точак Хамилтона у покушају да га обиђе.[98] Хамилтон је водио од почетка до краја и остварио четврту побједу у сезони, испред Фетела који је први пут у сезони завршио на другом мјесту и тако прекинуо низ Мерцедеса, чији возачи су на првих пет трка у сезони завршили на прва два мјеста.[98] На трећем мјесту је завршио Ботас, испред Верстапена који је завршио на другом мјесту, али је због казне од пет секунди пао на четврто мјесто и добио је награду за возача дана.[99] На Великој награди Монака, Кими Рејкенен је возио своју 300 трку у формули 1.[100]

Одузета побједа Фетелу и прве побједе Ред була

[уреди | уреди извор]
Себастијан Фетел је остварио једну побједу у сезони, док му је одузета побједа на Великој награди Канаде због казне.

На Великој награди Канаде, Луис Хамилтон је ударио у зид на тренингу, док је Кевин Магнусен ударио у зид током квалификација. Фетел је остварио пол позицију, испред Хамилтона.[101] Фетел је био лидер трке до 48 круга када је изгубио контролу и излетио на траву у кривини три. При повратку на стазу умало се сударио са Хамилтоном, због чега је кажњен са пет секунди због небезбједног повратка на стазу. Остао је лидер до краја и први је прошао кроз циљ, са двије секунде испред Хамилтона, али због казне од пет секунди, Хамилтону је припала побједа.[102] Шарл Леклер је завршио на трећем мјесту, док је Ботас одвезао најбржи круг.[102] Ферари је најавио жалбу због одузете побједе и пружили су стјуардима нове доказе, али је током тренинга за наредну трку донесена коначна одлука по којој побједа остаје Хамилтону.[103]

Велику награду Француске са пол позиције стартовао је Хамилтон, испред Ботаса. Хамилтон је побиједио 18 секунди испред Ботаса, чиме је Мерцедес остварио свих осам побједа на почетку сезоне, од чега шест побједа гдје су двојица возача заузела прва два мјеста. Леклер је завршио на трећем мјесту, док је Фетел остварио најбржи круг.[104]

На тренингу пред Велику награду Аустрије, Фетел је излетио са стазе, док су Ботас и Верстапен ударили у зид.[105] Леклер је остварио другу пол позицију у сезони, Хамилтон је квалификације завршио на другом мјесту, али је кажњен због ометања Рејкенена и стартовао је са четвртог мјеста. Леклер је био лидер већину трке, а на три круга до краја, обишао га је Верстапен, уз контакт у кривини, али је одлучено да је то био тркачки инцидент. Верстапен је побиједио на трци другу заредом, уз најбржи круг. Леклер је завршио на другом, а Ботас на трећем мјесту.[106] Побједа Верстапена била је прва побједа за болид који користи агрегат Хонде од 2006. када је Џенсон Батон побиједио на Великој награди Мађарске.[106] То је била прва побједа у сезони за Ред бул и прва трка на којој Мерцедес није остварио побједу након осам побједа заредом.[106]

Макс Верстапен је остварио три побједе.

Велику награду Велике Британије са пол позиције стартовао је Ботас, 0,006 секунди испред Хамилтона.[107] Ботас је био лидер до 18 круга када је вођство преузео Хамилтон; задржао га је до краја и побиједио је 24 секунде испред Ботаса.[108] Фетел и Верстапен су се борили за треће мјесто, приликом чега су се сударили, због чега је Фетел кажњен са десет секунди.[108] Хамилтон је остварио шесту побједу на Великој награди Велике Британије, чиме се изједначио са Аланом Простом.[108]

На Великој награди Њемачке, возачи Ферарија су били најбржи на тренингу, али су имали проблема у квалификацијама и Хамилтон је остварио пол позицију, док је Фетел стартовао са последњег мјеста. Током трке, падала је киша, због чега је неколико возача имало инциденте и морали су да напусте трку.[109] Хамилтон је био лидер до 28 круга када је вођство преузео Верстапен, сачувао га до краја и остварио другу побједу у сезони, седам секунди испред Фетела, док је на трећем мјесту завршио Данил Квјат, остваривши први подијум за Торо Росо након 2008. када је Фетел побиједио на Великој награди Италије.[109] Након трке, возачи Алфа су кажњени, захваљујући чему је Роберт Кубица завршио на десетом мјесту и освојио први бод за Вилијамс и свој први бод у формули 1 након Велике награде Абу Дабија 2010.[109]

На Великој награди Мађарске, Верстапен је освојио прву пол позицију у каријери, испред Ботаса, након што је претходно изједначио рекорд Џекија Стјуарта по броју остварених побједа без иједне пол позиције.[110] Верстапен и Хамилтон су се смјењивали у вођству, Верстапен је био лидер до три круга прије краја када је морао у бокс због проблема са гумама. Хамилтон је преузео вођство, задржао га до краја и остварио осму побједу у сезони, 17 секунди испред Верстапена, док је на трећем мјесту завршио Фетел.[111]

Прве побједе Ферарија

[уреди | уреди извор]
Шарл Леклер је остварио двије побједе.

У току припрема за Велику награду Белгије, Ред бул је објавио да је Пјер Гасли послат у Торо Росо, док је из Торо Роса у Ред бул прешао Александер Албон.[59] Велику награду Белгије, са пол позиције стартовао је Леклер, испред Фетела. На трци, Серхио Перез је на самом старту ударио Верстапена који је због тога морао да одустане. Леклер је водио велику борбу са Хамилтоном и побиједио је са мање од секунде испред, остваривши прву побједу у каријери и прву у сезони за Ферари.[112] На трећем мјесту завршио је Ботас, док је најбржи круг одвезао Фетел.[113] На 14 трци у сезони, Великој награди Италије, Леклер је стартовао са пол позиције. Леклер је био лидер већи дио трке и остварио је другу побједу заредом, са мање од секунде испред Ботаса, док је Хамилтон завршио на трећем мјесту.[114] Леклер је тако остварио прву побједу за Ферари на Великој награди Италије од 2010. када је побиједио Фернандо Алонсо.[115]

Леклер је стартовао са пол позиције трећу трку заредом, Велику награду Сингапура. Фетел је вођство преузео у 31 кругу, сачувао га до краја и остварио прву побједу у сезони, пету у Сингапуру и трећу заредом за Ферари. Леклер је завршио на другом, а Верстапен на трећем мјесту, док ниједан возач Мерцедеса није завршио на подијуму, други пут у сезони.[116] Фетел је Велику награду Русије стартовао са пол позиције и био је лидер до 26 круга када му се мотор угасио и морао је да напусти трку. Хамилтон је преузео вођство и остварио је девету побједу у сезони, три секунде испред Ботаса, док је Леклер завршио на трећем мјесту.[117]

Роберт Кубица се вратио у формулу 1 први пут након 2011. и освојио је један бод, једини за Вилијамс.

Због тајфуна Хагибис, квалификације за Велику награду Јапана одржане су у недељу, прије трке.[118] Возачи Ферарија, Фетел и Леклер, заузели су прва два мјеста, испред Ботаса и Хамилтона.[119] На старту трке, Ботас је обишао Фетела и Леклера који је имао контакт са Верстапеном и добио је пет секунди казне. Ботас и Хамилтон су се смењивали у вођству, а Ботас је преузео вођство у 43 кругу, задржао га до краја и остварио трећу побједу, 13 секунди испред Фетела, док је Хамилтон завршио на трећем мјесту.[120] Застава која означава крај трке спуштена је круг раније, Серхио Перез је имао судар у последњем кругу, али је ипак освојио бодове јер је за званичне резултате узет поредак из претпоследњег круга када је спуштена застава.[121] На Великој награди Мексика, Верстапен је освојио пол позицију, али је кажњен помјерањем за три мјеста због превише споре вожње под жутим заставама и пол позиција је припала Леклеру.[122] На старту трке, Хамилтон и Верстапен су имали контакт због којег су излетјели са стазе и изгубили позиције. Леклер је отишао у бокс у 42 кругу, гдје се задржао шест секунди и вратио се на стазу на петом мјесту. Хамилтон је преузео вођство, задржао га до краја и побиједио са мање од двије секунде испред Фетела, док је Ботас завршио на трећем мјесту.[123] На Великој награди Сједињених Америчких Држава, Ботас је освојио пол позицију, испред Хамилтона. Ботас и Хамилтон су се неколико пута смјењивали у вођству; Ботас је преузео вођство четири круга прије краја и остварио четврту побједу, четири секунде испред Хамилтона, док је Верстапен завршио на трећем мјесту.[124] Са другим мјестом, Хамилтон је освојио титулу у конкуренцији возача, шесту укупно, а трећу заредом, чиме је дошао на друго мјесто на листи возача са највише титула, иза Михаела Шумахера.[125]

Карлос Саинс млађи остварио је први подијум у каријери након 101 трке.

На Великој награди Бразила, Верстапен је узео пол позицију испред Хамилтона и Фетела. Њих тројица су водила велику борбу и смјењивали су се у вођству већи дио трке. Леклер је обишао Фетела у 66 кругу, након чега је Фетел покушао да га обиђе и сударили су се, због чега су обојица морали да напусте трку и возило безбједности је ушло на стазу.[126] Након повлачења возила безбједности, Хамилтон и Александер Албон су се сударили, због чега је Албон са трећег мјеста пао ван зоне бодова.[126] Хамилтон је оштетио возило, могао је да настави, али га је обишао Пјер Гасли. Верстапен је задржао вођство до краја и остварио трећу побједу, шест секунди испред Гаслија.[127] Хамилтон је завршио на трећем мјесту, али је накнадно кажњен са пет секунди због контакта са Албоном и завршио на седмом мјесту, док је треће мјесто преузео Карлос Саинс млађи који је тако заузео мјесто на подијуму први пут у каријери након 101 трке у формули 1.[128] Саинс је тако остварио први подијум за Макларен од Велике награде Аустралије 2014.[129] На Великој награди Абу Дабија, Хамилтон је доминирао. Освојио је пол позицију, био је лидер од почетка до краја, остварио је најбржи круг и побиједио је са 16 секунди испред Верстапена, док је Леклер завршио на трећем мјесту.[130] Хамилтон је тако остварио шести гренд слем у каријери (пол позиција, вођство од почетка до краја и најбржи круг), први од Велике награде Велике Британије 2017.[131]

Титулу је освојио Луис Хамилтон, 87 бодова испред Валтерија Ботаса, док је на трећем мјесту завршио Макс Верстапен. Четврто и пето мјесто заузели су возачи Ферарија, Шарл Леклер и Себастијан Фетел.[132] У конкуренцији конструктора, Мерцедес је освојио шесту титулу заредом, испред Ферарија и Ред була, док је на четвртом мјесту завршио Макларен.[132]

Резултати

[уреди | уреди извор]
Број Трка Пол позиција Најбржи круг Побједник Конструктор Извјештај
1 Аустралија Велика награда Аустралије Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Финска Валтери Ботас Финска Валтери Ботас Њемачка Мерцедес Извјештај
2 Бахреин Велика награда Бахреина Монако Шарл Леклер Монако Шарл Леклер Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
3 Кина Велика награда Кине Финска Валтери Ботас Француска Пјер Гасли Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
4 Азербејџан Велика награда Азербејџана Финска Валтери Ботас Монако Шарл Леклер Финска Валтери Ботас Њемачка Мерцедес Извјештај
5 Шпанија Велика награда Шпаније Финска Валтери Ботас Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
6 Монако Велика награда Монака Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Француска Пјер Гасли Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
7 Канада Велика награда Канаде Њемачка Себастијан Фетел Финска Валтери Ботас Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
8 Француска Велика награда Француске Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Себастијан Фетел Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
9 Аустрија Велика награда Аустрије Монако Шарл Леклер Холандија Макс Верстапен Холандија Макс Верстапен Аустрија Ред бул Извјештај
10 Уједињено Краљевство Велика награда Велике Британије Финска Валтери Ботас Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
11 Њемачка Велика награда Њемачке Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Холандија Макс Верстапен Холандија Макс Верстапен Аустрија Ред бул Извјештај
12 Мађарска Велика награда Мађарске Холандија Макс Верстапен Холандија Макс Верстапен Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
13 Белгија Велика награда Белгије Монако Шарл Леклер Њемачка Себастијан Фетел Монако Шарл Леклер Италија Ферари Извјештај
14 Италија Велика награда Италије Монако Шарл Леклер Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Монако Шарл Леклер Италија Ферари Извјештај
15 Сингапур Велика награда Сингапура Монако Шарл Леклер Данска Кевин Магнусен Њемачка Себастијан Фетел Италија Ферари Извјештај
16 Русија Велика награда Русије Монако Шарл Леклер Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
17 Јапан Велика награда Јапана Њемачка Себастијан Фетел Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Финска Валтери Ботас Њемачка Мерцедес Извјештај
18 Мексико Велика награда Мексика Монако Шарл Леклер Монако Шарл Леклер Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај
19 Сједињене Америчке Државе Велика награда САД Финска Валтери Ботас Монако Шарл Леклер Финска Валтери Ботас Њемачка Мерцедес Извјештај
20 Бразил Велика награда Бразила Холандија Макс Верстапен Финска Валтери Ботас Холандија Макс Верстапен Аустрија Ред бул Извјештај
21 Уједињени Арапски Емирати Велика награда Абу Дабија Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Уједињено Краљевство Луис Хамилтон Њемачка Мерцедес Извјештај

Систем бодовања

[уреди | уреди извор]

Бодови се додјељују возачима који заврше у топ десет на свакој трци, према следећем систему:

Позиција 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 НК
Бодови 25 18 15 12 10 8 6 4 2 1 1

Да би се додијелили комплетни бодови, неопходно је да побједник трке заврши минимум 75% предвиђене дистанце трке. Пола бодова се додјељује ако је побједник трке завршио минимум два круга, али није завршио 75% предвиђене дистанце. У случају да не могу да се одвезу минимум два круга, трка се прекида и бодови се не додјељују.[133] Додатни бод за најбржи круг се додјељује једино ако је возач завршио трку у зони бодова, односно у првих десет. Ако је стање у шампионату изједначено, гледају се најбољи резултати возача и конструктора како би се одредиле позиције. Ако су два или више возача или конструктора остварили исти број најбољих резултата на тркама, гледа се следећи најбољи резултат. У случају да су возачи или конструктори остварили исте резултате једнак број пута, ФИА ће одредити побједника према критеријумима који буду одговарали.[133]

Пласман у шампионату

[уреди | уреди извор]

Пласман у шампионату возача

[уреди | уреди извор]
Поз. Возач АУС
Аустралија 		БХР
Бахреин 		КИН
Кина 		АЗЕ
Азербејџан 		ШПА
Шпанија 		МОН
Монако 		КАН
Канада 		ФРА
Француска 		АУТ
Аустрија 		ВБР
Уједињено Краљевство 		ЊЕМ
Њемачка 		МАЂ
Мађарска 		БЕЛ
Белгија 		ИТА
Италија 		СИН
Сингапур 		РУС
Русија 		ЈПН
Јапан 		МЕК
Мексико 		САД
Сједињене Америчке Државе 		БРА
Бразил 		АБУ
Уједињени Арапски Емирати 		Бодови
1 Уједињено Краљевство Луис Хамилтон 2 1 1 2 1 1 1 1 5 1 9 1 2 3 4 1 3 1 2 7 1 413
2 Финска Валтери Ботас 1 2 2 1 2 3 4 2 3 2 DNF 8 3 2 5 2 1 3 1 DNF 4 326
3 Холандија Макс Верстапен 3 4 4 4 3 4 5 4 1 5 1 2 DNF 8 3 4 DNF 6 3 1 2 278
4 Монако Шарл Леклер 5 3 5 5 5 DNF 3 3 2 3 DNF 4 1 1 2 3 6 4 4 18dagger 3 264
5 Њемачка Себастијан Фетел 4 5 3 3 4 2 2 5 4 16 2 3 4 13 1 DNF 2 2 DNF 17dagger 5 240
6 Шпанија Карлос Саинс млађи DNF 19dagger 14 7 8 6 11 6 8 6 5 5 DNF DNF 12 6 5 13 8 3 10 96
7 Француска Пјер Гасли 11 8 6 DNF 6 5 8 10 7 4 14dagger 6 9 11 8 14 7 9 16dagger 2 18 95
8 Тајланд Александер Албон 14 9 10 11 11 8 DNF 15 15 12 6 10 5 6 6 5 4 5 5 14 6 92
9 Аустралија Данијел Рикардо DNF 18dagger 7 DNF 12 9 6 11 12 7 DNF 14 14 4 14 DNF DSQ 8 6 6 11 54
10 Мексико Серхио Перез 13 10 8 6 15 12 12 12 11 17 DNF 11 6 7 DNF 7 8 7 10 9 7 52
11 Уједињено Краљевство Ландо Норис 12 6 18dagger 8 DNF 11 DNF 9 6 11 DNF 9 11dagger 10 7 8 11 DNF 7 8 8 49
12 Финска Кими Рејкенен 8 7 9 10 14 17 15 7 9 8 12 7 16 15 DNF 13 12 DNF 11 4 13 43
13 Русија Данил Квјат 10 12 DNF DNF 9 7 10 14 17 9 3 15 7 DNF 15 12 10 11 12 10 9 37
14 Њемачка Нико Хилкенберг 7 17dagger DNF 14 13 13 7 8 13 10 DNF 12 8 5 9 10 DSQ 10 9 15 12 37
15 Канада Ленс Строл 9 14 12 9 DNF 16 9 13 14 13 4 17 10 12 13 11 9 12 13 19dagger DNF 21
16 Данска Кевин Магнусен 6 13 13 13 7 14 17 17 19 DNF 8 13 12 DNF 17 9 15 15 18dagger 11 14 20
17 Италија Антонио Ђовинаци 15 11 15 12 16 19 13 16 10 DNF 13 18 18dagger 9 10 15 14 14 14 5 16 14
18 Француска Ромен Грожан DNF DNF 11 DNF 10 10 14 DNF 16 DNF 7 DNF 13 16 11 DNF 13 17 15 13 15 8
19 Пољска Роберт Кубица 17 16 17 16 18 18 18 18 20 15 10 19 17 17 16 DNF 17 18 DNF 16 19 1
20 Уједињено Краљевство Џорџ Расел 16 15 16 15 17 15 16 19 18 14 11 16 15 14 DNF DNF 16 16 17 12 17 0
Поз. Возач АУС
Аустралија 		БХР
Бахреин 		КИН
Кина 		АЗЕ
Азербејџан 		ШПА
Шпанија 		МОН
Монако 		КАН
Канада 		ФРА
Француска 		АУТ
Аустрија 		ВБР
Уједињено Краљевство 		ЊЕМ
Њемачка 		МАЂ
Мађарска 		БЕЛ
Белгија 		ИТА
Италија 		СИН
Сингапур 		РУС
Русија 		ЈПН
Јапан 		МЕК
Мексико 		САД
Сједињене Америчке Државе 		БРА
Бразил 		АБУ
Уједињени Арапски Емирати 		Бодови
Извор:[132]
  • Подебљани текст означава да је возач стартовао трку са пол позиције.
  • Искошени текст означава да је возач остварио најбржи круг на трци.

Напомена:

  • dagger — возач није завршио трку, али је класификован јер је завршио 90% предвиђене дистанце трке.

Пласман у шампионату конструктора

[уреди | уреди извор]
Поз. Конструктор АУС
Аустралија 		БХР
Бахреин 		КИН
Кина 		АЗЕ
Азербејџан 		ШПА
Шпанија 		МОН
Монако 		КАН
Канада 		ФРА
Француска 		АУТ
Аустрија 		ВБР
Уједињено Краљевство 		ЊЕМ
Њемачка 		МАЂ
Мађарска 		БЕЛ
Белгија 		ИТА
Италија 		СИН
Сингапур 		РУС
Русија 		ЈПН
Јапан 		МЕК
Мексико 		САД
Сједињене Америчке Државе 		БРА
Бразил 		АБУ
Уједињени Арапски Емирати 		Бодови
1 Њемачка Мерцедес 1 1 1 1 1 1 1 1 3 1 9 1 2 2 4 1 1 1 1 7 1 739
2 2 2 2 2 3 4 2 5 2 DNF 8 3 3 5 2 3 3 2 DNF 4
2 Италија Ферари 4 3 3 3 4 2 2 3 2 3 2 3 1 1 1 3 2 2 4 17dagger 3 504
5 5 5 5 5 DNF 3 5 4 16 DNF 4 4 13 2 DNF 6 4 DNF 18dagger 5
3 Аустрија Ред бул—Хонда 3 4 4 4 3 4 5 4 1 4 1 2 5 6 3 4 4 5 3 1 2 417
11 8 6 DNF 6 5 8 10 7 5 14dagger 6 DNF 8 6 5 DNF 6 5 14 6
4 Уједињено Краљевство Макларен—Рено 12 6 14 7 8 6 11 6 6 6 5 5 11dagger 10 7 6 5 13 7 3 8 145
DNF 19dagger 18dagger 8 DNF 11 DNF 9 8 11 DNF 9 DNF DNF 12 8 11 DNF 8 8 10
5 Француска Рено 7 17dagger 7 14 12 9 6 8 12 7 DNF 12 8 4 9 10 DSQ 8 6 6 11 91
DNF 18dagger DNF DNF 13 13 7 11 13 10 DNF 14 14 5 14 DNF DSQ 10 9 15 12
6 Италија Торо Росо—Хонда 10 9 10 11 9 7 10 14 15 9 3 10 7 11 8 12 7 9 12 2 9 85
14 12 DNF DNF 11 8 DNF 15 17 12 6 15 9 DNF 15 14 10 11 16dagger 10 18
7 Уједињено Краљевство Рејсинг појнт—Мерцедес 9 10 8 6 15 12 9 12 11 13 4 11 6 7 13 7 8 7 10 9 7 73
13 14 12 9 DNF 16 12 13 14 17 DNF 17 10 12 DNF 11 9 12 13 19dagger DNF
8 Швајцарска Алфа Ромео—Ферари 8 7 9 10 14 17 13 7 9 8 12 7 16 9 10 13 12 14 11 4 13 57
15 11 15 12 16 19 15 16 10 DNF 13 18 18dagger 15 DNF 15 14 DNF 14 5 16
9 Сједињене Америчке Државе Хас—Ферари 6 13 11 13 7 10 14 17 16 DNF 7 13љљ 12 16 11 9 13 15 15 11 14 28
DNF DNF 13 DNF 10 14 17 DNF 19 DNF 8 DNF 13 DNF 17 DNF 15 17 18dagger 13 15
10 Уједињено Краљевство Вилијамс—Мерцедес 16 15 16 15 17 15 16 18 18 14 10 16 15 14 16 DNF 16 16 17 12 17 1
17 16 17 16 18 18 18 19 20 15 11 19 17 17 DNF DNF 17 18 DNF DNF 19
Поз. Конструктор АУС
Аустралија 		БХР
Бахреин 		КИН
Кина 		АЗЕ
Азербејџан 		ШПА
Шпанија 		МОН
Монако 		КАН
Канада 		ФРА
Француска 		АУТ
Аустрија 		ВБР
Уједињено Краљевство 		ЊЕМ
Њемачка 		МАЂ
Мађарска 		БЕЛ
Белгија 		ИТА
Италија 		СИН
Сингапур 		РУС
Русија 		ЈПН
Јапан 		МЕК
Мексико 		САД
Сједињене Америчке Државе 		БРА
Бразил 		АБУ
Уједињени Арапски Емирати 		Бодови
Извор:[132]
  • Подебљани текст означава да је возач стартовао трку са пол позиције.
  • Искошени текст означава да је возач остварио најбржи круг на трци.

Напомена:

  • dagger — возач није завршио трку, али је класификован јер је завршио 90% предвиђене дистанце трке.
Боја Резултат
Злато Победник
Сребро 2. место
Бронза 3. место
Зелена Завршио у бодовима
Плава Није завршио у бодовима
Није класификован (НКл)
Љубичаста Одустао (Оду)
Црвена Није се квалификовао (НКВ)
Није се претквалификовао (НПК)
Црна Дисквалификован (ДИС)
Бела Није кренуо (НК)
Трка отказана (ТО)
Светло плава Завршио само тренинг (ЗСТ)
Тест возач петком (ТВП)
- од 2003. на даље
Без боје Није завршио тренинг (НЗТ)
Избачен (ИЗ)
Није стигао (НС)
Повучен пре трке (ППТ)
Анотација Значење
Суперскрипта
број		 Позиција за бодовање
у спринту
Н Најбржи круг


Рекорди стаза

[уреди | уреди извор]

У сезони 2018, возачи су оборили десет рекорда стаза на 21 трци, док су у сезони 2019. оборили рекорд стазе на девет трка.[134]

Рекорди стаза
Велика награда Рекорд стазе Сезона 2019.
Велика награда Аустралије 1:24.125 1:25.580
Велика награда Бахреина 1:31.447 1:33.411
Велика награда Кине 1:32.238 1:34.742
Велика награда Азербејџана 1:43.441 1:43.009[135]
Велика награда Шпаније 1:18.441 1:18.492
Велика награда Монака 1:14.260 1:14.279
Велика награда Канаде 1:13.622 1:13.078[136]
Велика награда Француске 1:34.225 1:32.740[137]
Велика награда Аустрије 1:06.957 1:07.475
Велика награда Велике Британије 1:30.621 1:27.369[138]
Велика награда Немачке 1:13.780 1:16.645
Велика награда Мађарске 1:19.071 1:17.103[139]
Велика награда Белгије 1:46.286 1:46.409
Велика награда Италије 1:21.046 1:21.779
Велика награда Сингапура 1:41.905 1:42.301
Велика награда Русије 1:35.861 1:35.761[140]
Велика награда Јапана 1:31.540 1:30.983[141]
Велика награда Мексика 1:18.741 1:19.232
Велика награда Сједињених Америчких Држава 1:37.392 1:36.169[142]
Велика награда Бразила 1:10.540 1:10.698
Велика награда Абу Дабија 1:40.279 1:39.283[143]
  • Подебљани текст обележава нови рекорд стазе.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ферари је на тркама 2—6 и 17—21 учествовао као „Скудерија Ферари мишен виноу”.[4] На првој трци у сезони, Великој награди Аустралије, уклонили су из назива „мишен виноу”, због локалних прописа који се односе на произвођаче цигарета.[5]
  2. ^ Хас је на тркама 1—14 наступао као „Рич Енерџи Хас Ф1 тим”.[4]
  3. ^ Рејсинг појнт користи погонску јединицу Мерцедес M10 EQ Power+. Из спонзорских разлога, њихови мотори називају се „БВТ Мерцедес”.[6]
  4. ^ У сезони 2018, било је доступно седам компоненти гума, али „супер тврде“ нису ниједном коришћене.[77]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Formula 1 announces draft 2019 season calendar”. Formula1.com. 31. 8. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  2. ^ Morlidge, Matt (15. 5. 2018). „F1 chiefs wanted to move British GP to stage 1,000th GP at Silverstone”. skysports.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  3. ^ „Formula 1 Singapore Airlines Singapore Grand Prix 2019 — Fastest Laps”. Formula1.com. 22. 9. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  4. ^ а б в г „2019 FIA Formula One World Championship — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 22. 3. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  5. ^ Testi, Gabriele (9. 2. 2019). „Philip Morris unfazed by Ferrari F1 sponsorship investigation”. motorsport.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  6. ^ „Engine BWT Mercedes”. StatsF1.com (на језику: француски). Приступљено 7. 4. 2019. 
  7. ^ „MCL34: The work starts here”. mclaren.com. McLaren. 11. 10. 2018. Архивирано из оригинала 20. 10. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  8. ^ „Christian: The season and beyond”. Red Bull Racing Formula One Team. Red Bull Racing. 26. 10. 2018. Архивирано из оригинала 27. 10. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  9. ^ „Mercedes set date for shakedown of new F1 car”. Formula1.com. Formula One World Championship Limited. 30. 1. 2018. Архивирано из оригинала 30. 1. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  10. ^ „Haas F1 Team’s 2019 Challenger: The VF-19”. Haas F1 Team. Архивирано из оригинала 08. 07. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  11. ^ „Renault reveal new R.S.19 2019 F1 car and livery”. Formula One World Championship Ltd. 12. 2. 2019. Архивирано из оригинала 12. 2. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  12. ^ „Discover our car — the RP19”. Racing Point F1 Team. Архивирано из оригинала 15. 2. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  13. ^ „The new SF90 is a whole new world”. Scuderia Ferrari. Архивирано из оригинала 15. 2. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  14. ^ Noble, Jonathan (18. 2. 2019). „Alfa Romeo reveals 2019 Formula 1 car livery”. Autosport. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  15. ^ „F1: Maks Verštapen u Red Bulu do 2020.”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  16. ^ „Fetel još tri godine u Ferariju”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  17. ^ „Hamilton u Mercedesu do 2020. za 40 miliona godišnje”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  18. ^ „2019 Australian Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 14. 3. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  19. ^ „2019 Bahrain Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 28. 3. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  20. ^ „2019 Chinese Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 11. 4. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  21. ^ „2019 Azerbaijan Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 25. 4. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  22. ^ „2019 Spanish Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 9. 5. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  23. ^ „2019 Monaco Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 22. 5. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  24. ^ „2019 Canadian Grand Prix — Entry List”. Fédération Internationale de l'Automobile. 6. 6. 2019. Приступљено 9. 6. 2019. 
  25. ^ Barretto, Lawrence. „How Honda and Red Bull’s partnership is taking shape”. Formula1.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  26. ^ Mitchell, Scott (19. 6. 2018). „Honda: Red Bull won't have works Formula 1 team label in 2019”. Autosport. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  27. ^ „Force India become Racing Point for 2019”. Formula1.com. 1. 12. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  28. ^ Cooper, Adam. „Rival Formula 1 teams allow Force India to keep prize money”. Autosport.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  29. ^ „Sauber F1 team renamed Alfa Romeo Racing”. motorsport.com. Motorsport Network. 1. 2. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  30. ^ „Teams & Drivers”. fiaformula2.com. Formula Motorsport Limited. Архивирано из оригинала 05. 04. 2018. г. Приступљено 6. 4. 2019. 
  31. ^ „Teams & Drivers”. fiaformula3.com. Formula Motorsport Limited. 6. 12. 2018. Архивирано из оригинала 13. 03. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  32. ^ „Daniel Ricciardo joins Renault Sport Formula One Team from 2019”. renaultsport.com. Renault Sport Formula One Team. 3. 8. 2018. Архивирано из оригинала 03. 08. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  33. ^ „Daniel Ricciardo to leave Red Bull to join Renault at end of Formula One season”. abc.net.au. Australian Broadcasting Corporation. 3. 8. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  34. ^ „Данијел Рикардо прелази из Ред Була у Рено”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  35. ^ „Zvanično: Gasli zamena za Rikijarda u Red Bulu”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  36. ^ „Going full Gas in 2019”. Red Bull Racing. Red Bull GmbH. 20. 8. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  37. ^ „Daniil Kvyat to return to Toro Rosso for 2019 season”. Formula One. 29. 9. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  38. ^ „Albon to drive for Toro Rosso in 2019”. Scuderia Toro Rosso. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  39. ^ „Carlos Sainz to race for McLaren from 2019”. mclaren.com. McLaren Formula One Team. 16. 8. 2018. Архивирано из оригинала 09. 05. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  40. ^ „Sains junior menja Alonsa u Meklarenu”. Приступљено 6. 4. 2019. 
  41. ^ „McLaren confirms Fernando Alonso decision”. mclaren.com. McLaren Formula 1 Team. 14. 8. 2018. Архивирано из оригинала 14. 08. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  42. ^ Mitchell, Scott l (14. 8. 2018). „Fernando Alonso will not race in Formula 1 in 2019”. autosport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  43. ^ „Lando Norris to drive for McLaren in 2019”. McLaren. Архивирано из оригинала 03. 09. 2018. г. Приступљено 6. 4. 2019. 
  44. ^ „Stoffel Vandoorne to leave McLaren at the end of the 2018 season”. McLaren. Архивирано из оригинала 03. 09. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  45. ^ Thorn, Dan (15. 10. 2018). „Vandoorne Is Making The Switch To Formula E For Season Five”. WTF1. Архивирано из оригинала 05. 08. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  46. ^ „Charles Leclerc to drive for Scuderia Ferrari in 2019”. Scuderia Ferrari. Приступљено 7. 4. 2019. 
  47. ^ Mitchell, Scott. „Kimi Raikkonen to return to Sauber F1 team after Ferrari exit”. Autosport. Приступљено 7. 4. 2019. 
  48. ^ „Formula 1: Sauber renamed Alfa Romeo Racing from start of 2019 season”. bbc.co.uk. BBC Sport. BBC News. 1. 2. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  49. ^ а б Collantine, Keith (25. 9. 2018). „Giovinazzi will replace Ericsson at Sauber in 2019”. racefans.net. Приступљено 7. 4. 2019. 
  50. ^ Collantine, Keith (3. 4. 2017). „Giovinazzi will replace Wehrlein again in China”. racefans.net. Приступљено 7. 4. 2019. 
  51. ^ „Marcus Ericsson Joins SPM for 2019 Season”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  52. ^ Malsher, David (30. 10. 2018). „Sauber F1 driver Marcus Ericsson gets 2019 Schmidt IndyCar seat”. Autosport. Приступљено 7. 4. 2019. 
  53. ^ „How Russell sealed a 2019 drive with Williams”. Formula One. Приступљено 7. 4. 2019. 
  54. ^ „Robert Kubica: Polish driver to make F1 comeback with Williams in 2019”. BBC Sport. 22. 11. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  55. ^ Khorounzhiy, Valentin (22. 11. 2018). „Williams' poor level led to Sirotkin exit, backer SMP claims”. motorsport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  56. ^ Noble, Jonathan; Beer, Matt (23. 11. 2018). „Esteban Ocon gets 2019 Mercedes F1 reserve driver role”. autosport.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  57. ^ Cooper, Adam (22. 11. 2018). „Vandoorne to have Mercedes F1 simulator role”. motorsport.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  58. ^ „Lance Stroll to race alongside Sergio Perez in 2019 | Force India F1”. www.forceindiaf1.com. Архивирано из оригинала 30. 11. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  59. ^ а б „Alex joins the team”. Red Bull Racing. 12. 8. 2019. Архивирано из оригинала 12. 8. 2019. г. Приступљено 14. 1. 2020. 
  60. ^ „Albon replaces Gasly at Red Bull from Spa”. motorsport.com. Архивирано из оригинала 12. 8. 2019. г. Приступљено 14. 1. 2020. 
  61. ^ Noble, Jonathan (31. 8. 2019). „Horner defends nature of Red Bull F1's young driver programme”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2019. г. Приступљено 14. 1. 2020. 
  62. ^ „2019 F1 Sporting Regulations”. FIA. 5. 12. 2018. Приступљено 7. 4. 2019. 
  63. ^ а б Noble, Jonathan (31. 8. 2018). „2019 Formula 1 calendar revealed with 21 races scheduled”. autosport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  64. ^ „F1 reveals draft 21-race calendar for 2019 including German GP”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  65. ^ Noble, Jonathan (12. 10. 2018). „2019 Formula 1 calendar and rules tweaks approved by FIA's WMSC”. Autosport.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  66. ^ „2018 Calendar”. Formula1.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  67. ^ „Charlie Whiting: F1 race director dies aged 66 on eve of season-opener in Melbourne”. 14. 3. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  68. ^ Cooper, Adam (1. 5. 2018). „Formula 1 overtaking changes pushed through for 2019”. autosport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  69. ^ Coch, Mat (22. 1. 2018). „F1 to introduce sponsor-friendly bodywork”. Speedcafe. Архивирано из оригинала 22. 01. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  70. ^ а б Coch, Mat (18. 4. 2018). „New F1 rules to be introduced in 2019”. speedcafe.com. Архивирано из оригинала 04. 05. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  71. ^ Herrero, Daniel (15. 8. 2018). „Hamilton anticipating being heavier, stronger under 2019 regs”. speedcafe.com. Архивирано из оригинала 15. 08. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  72. ^ „Bonus point to be awarded for fastest lap in 2019”. Formula1.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  73. ^ Benson, Andrew (11. 3. 2019). „F1 to award point to driver who sets fastest lap in a Grand Prix”. BBC sport. Приступљено 7. 4. 2019. 
  74. ^ „New helmet standard for Formula 1 in 2019”. speedcafe.com. Speedcafe. 7. 6. 2018. Архивирано из оригинала 13. 06. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  75. ^ Cooper, Adam (24. 5. 2018). „Pirelli asked to simplify tyre compound names for 2019 F1 season”. autosport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  76. ^ Coch, Mat (29. 8. 2018). „Pirelli to simplify F1 tyre compounds from 2019”. speedcafe.com. Архивирано из оригинала 30. 08. 2018. г. Приступљено 7. 4. 2019. 
  77. ^ „Pirelli announces final F1 tyre selections of 2018”. Приступљено 7. 4. 2019. 
  78. ^ Noble, Jonathan; Cooper, Adam (20. 10. 2018). „Pirelli reveals changed colour range for 2019 F1 tyres”. autosport.com. Motorsport Network. Приступљено 7. 4. 2019. 
  79. ^ Scott, Matthew (24. 11. 2018). „F1 tyre names to be dropped in 2019”. gpfans.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  80. ^ „Valtteri Bottas wins Australian GP after Lewis Hamilton overtake”. bbc.co.uk. 17. 3. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  81. ^ „Verstappen praises ‘great start’ for Red Bull-Honda partnership | Formula 1®”. formula1.com. Приступљено 7. 4. 2019. 
  82. ^ „Bahrain Grand Prix: Race facts and stats”. formula1.com. 31. 3. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  83. ^ „Хамилтон после драме до тријумфа у Бахреину, 74. у каријери”. zurnal.rs. 31. 3. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  84. ^ „Kratak spoj koštao Leklera trijumfa u Bahreinu”. sportklub.rs. 5. 4. 2019. Приступљено 7. 4. 2019. 
  85. ^ „Ovo je 12 najzanimljivijih trka Formule 1 svih vremena: Od Fanđa preko Sene i Prosta, do Šumahera i Raikonena! (VIDEO)”. telegraf.rs. 14. 4. 2019. Приступљено 15. 4. 2019. 
  86. ^ „Mercedes dominirao u Kini, Botasu pol pozicija”. m.cdm.me. 13. 4. 2019. Приступљено 15. 4. 2019. 
  87. ^ „Hamilton trijumfovao na 1000. trci Formule 1: Dvostruki udarac Mercedesa! (FOTO)”. telegraf.rs. 14. 4. 2019. Приступљено 15. 4. 2019. 
  88. ^ „Hamilton pobijedio u 1.000 trci Formule 1”. rtcg.me. 14. 4. 2019. Приступљено 15. 4. 2019. 
  89. ^ „Driver Of The Day: Albon dedicates China point to mechanics after FP3 smash”. formula1.com. 14. 4. 2019. Приступљено 15. 4. 2019. 
  90. ^ Benson, Andrew (26. 4. 2019). „Azerbaijan GP practice cancelled after manhole cover incident”. BBC Sport. Приступљено 29. 4. 2019. 
  91. ^ Jončić, Saša (27. 4. 2019). „Botasu pol-pozicija u Azerbejdžanu”. vijesti.me. Приступљено 29. 4. 2019. 
  92. ^ „Bottas wins in Baku to secure fourth straight Mercedes 1-2”. formula1.com. 28. 4. 2019. Приступљено 29. 4. 2019. 
  93. ^ Ballard, Stuart (13. 5. 2019). „Spanish Grand Prix RECAP: Lewis Hamilton dominates from start, Verstappen steals third”. express.co.uk. Приступљено 27. 5. 2019. 
  94. ^ „Hamilton i Botas nastavili dominaciju — Britancu pobeda, Mercedes na 5/5!”. b92.net. 12. 5. 2019. Приступљено 27. 5. 2019. 
  95. ^ „Hamiltonova Barselona”. dan.co.me. 13. 5. 2019. Приступљено 27. 5. 2019. 
  96. ^ Vlahović, Marko (27. 5. 2019). „Lekler: Prvo je bilo zabavno, a onda užasno”. sportklub.rs. Приступљено 27. 5. 2019. 
  97. ^ „Sjajne kvalifikacije: Hamilton niotkuda do pol pozicije”. sportklub.rs. 25. 5. 2019. Приступљено 27. 5. 2019. 
  98. ^ а б в г д Jagličić, Igor (26. 5. 2019). „Hamilton prvi kockar Monte Karla”. sportklub.rs. Приступљено 27. 5. 2019. 
  99. ^ „Hamilton trijumfovao posle drame u Monte Karlu”. telegraf.rs. 26. 5. 2019. Приступљено 27. 5. 2019. 
  100. ^ „Kimi Raikonen u Monaku vozi jubilarnu 300. trku: Pogledajte koje rekorde Formule 1 drži "ledeni Finac"”. telegraf.rs. 24. 5. 2019. Приступљено 27. 5. 2019. 
  101. ^ „Vettel beats Hamilton to take first pole of the year in Canada”. formula1.com. 8. 6. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  102. ^ а б „Lewis Hamilton wins in Canada after Sebastian Vettel penalised”. bbc.co.uk. 9. 6. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  103. ^ „FIA reject Ferrari's request to have Vettel's Canada penalty reviewed”. Formula1.com. 21. 6. 2019. Архивирано из оригинала 21. 6. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  104. ^ „Lewis Hamilton cruises to French GP victory”. bbc.co.uk. 23. 6. 2019. Архивирано из оригинала 20. 8. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  105. ^ „FP2: Leclerc fastest as Vettel spins and Bottas and Verstappen crash heavily”. Formula1.com. 29. 6. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  106. ^ а б в „Max Verstappen wins thriller after late pass on Charles Leclerc”. bbc.co.uk. 30. 6. 2019. Архивирано из оригинала 18. 9. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  107. ^ „Formula 1 Rolex British Grand Prix — Qualifying”. Formula1.com. 13. 7. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  108. ^ а б в „Lewis Hamilton wins after Sebastian Vettel crash”. bbc.co.uk. 14. 7. 2019. Архивирано из оригинала 18. 7. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  109. ^ а б в „Max Verstappen wins chaotic German GP as Lewis Hamilton crashes”. bbc.co.uk. 28. 7. 2019. Архивирано из оригинала 1. 8. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  110. ^ Jončić, Saša (3. 8. 2019). „Prva pol pozicija u karijeri za Ferstapena”. vijesti.me. Приступљено 22. 1. 2020. 
  111. ^ „Lewis Hamilton overtakes Max Verstappen for late Hungary win”. bbc.co.uk. 4. 8. 2019. Архивирано из оригинала 11. 9. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  112. ^ „Leclerc holds off Hamilton to take emotional maiden Grand Prix victory”. formula1.com. Приступљено 22. 1. 2020. 
  113. ^ „Charles Leclerc wins maiden Grand Prix”. bbc.co.uk. 1. 9. 2019. Архивирано из оригинала 11. 10. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  114. ^ „Charles Leclerc wins in Italy after defending against Lewis Hamilton”. bbc.co.uk. 8. 9. 2019. Архивирано из оригинала 13. 10. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  115. ^ Trajković, Jelena (8. 9. 2020). „Lekler za prvu pobedu Ferarija u Monci od 2010!”. sportklub.rs. Приступљено 22. 1. 2020. 
  116. ^ „Sebastian Vettel beats team mate Charles Leclerc at Singapore”. bbc.co.uk. 22. 9. 2019. Архивирано из оригинала 14. 10. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  117. ^ „KRAH FERARIJA U RUSIJI: Mercedes iskoristio priliku i došao do dvostruke pobede (VIDEO)”. srbijadanas.com. 29. 9. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  118. ^ Benson, Andrew (11. 10. 2019). „Japanese GP typhoon: Qualifying postponed as Typhoon Hagibis nears”. bbc.co.uk. Приступљено 22. 1. 2020. 
  119. ^ „Formula 1 Japanese Grand Prix 2019 — Qualifying”. formula1.com. 13. 10. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  120. ^ „Formula 1 Japanese Grand Prix 2019 — Race Result”. formula1. 13. 10. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  121. ^ „Chequered flag error means race distance is cut and Perez scores points despite crashing”. racefans.net. 13. 10. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  122. ^ „Mexican Grand Prix 2019 qualifying report: Verstappen takes sensational Mexican pole as Bottas crashes”. formula1.com. 26. 10. 2019. Архивирано из оригинала 28. 10. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  123. ^ „Mexican Grand Prix 2019 report & highlights: Hamilton closes in on title with supreme Mexico victory”. Formula1.com. Архивирано из оригинала 28. 10. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  124. ^ „Formula 1 Emirates United States Grand Prix 2019 — Race Result”. Formula1.com. 3. 11. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  125. ^ „Hamilton crowned F1 world champion for sixth time as Bottas wins in Austin”. Formula1.com. 3. 11. 2019. Архивирано из оригинала 3. 11. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  126. ^ а б „Brazilian GP: Max Verstappen wins thriller as Ferrari's Vettel and Leclerc collide”. 17. 11. 2019. Архивирано из оригинала 23. 11. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  127. ^ „Formula 1 Heineken Grande Prêmio do Brasil 2019 — Race Result”. F1. 17. 11. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  128. ^ „Sainz takes maiden podium as Hamilton handed post-race penalty for Albon clash”. F1. 17. 11. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  129. ^ „The wait is over! Sainz celebrates his first F1 podium — and McLaren's first in 2,072 days”. formula1.com. 17. 11. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  130. ^ „Formula 1 Etihad Airways Abu Dhabi Grand Prix 2019 — Race Result”. formula1.com. 1. 12. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  131. ^ „Statistiques Pilotes — Divers — Grand chelem — HAMILTON Lewis”. statsf1.com (на језику: француски). Архивирано из оригинала 04. 12. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2020. 
  132. ^ а б в г „2019 Classifications”. Fédération Internationale de l'Automobile. Приступљено 14. 1. 2020. 
  133. ^ а б „2017 Formula One Sporting Regulations”. FIA.com. FIA. 9. 3. 2017. Архивирано из оригинала 9. 4. 2017. г. 
  134. ^ Szabo, Balazs (12. 1. 2020). „Nine lap records were broken in 2019”. f1technical.net. Приступљено 22. 1. 2020. 
  135. ^ „Strategy cost us today, says Leclerc”. formula1.com. 28. 4. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  136. ^ „F1: Hamilton wins Canadian GP after penalty denies Vettel — as it happened”. theguardian.com. 9. 6. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  137. ^ Hunt, Ben (23. 6. 2019). „LEWIS HAMILTON wins after starting on pole in the French Grand Prix following controversy in Montreal.”. thesun.co.uk. Приступљено 22. 1. 2020. 
  138. ^ „Hamilton's ‘best last lap ever’ made team ‘nervous as hell’”. formula1.com. 16. 7. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  139. ^ „Verstappen: P2 and fastest lap was 'maximum possible'”. formula1.com. 4. 8. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 
  140. ^ Partridge, Jarrod (30. 9. 2019). „2019 Russian Grand Prix: Lewis Hamilton Leads Home Mercedes 1-2”. f1chronicle.com. Приступљено 22. 1. 2020. 
  141. ^ Partridge, Jarrod (13. 10. 2019). „2019 Japanese Grand Prix: Bottas Wins, Mercedes Take Constructors Title”. f1chronicle.com. Приступљено 22. 1. 2020. 
  142. ^ Partridge, Jarrod (4. 11. 2019). „2019 United States Grand Prix: Lewis Hamilton Crowned World Champion”. f1chronicle.com. Приступљено 22. 1. 2020. 
  143. ^ „Hamilton and Red Bull collect 2019 DHL Awards”. formula1.com. 2. 12. 2019. Приступљено 22. 1. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Формула 1 — сезона 2019 на Викимедијиној остави.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Формула_1_—_сезона_2019&oldid=27814097”