Шепшин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шепшин
Šepšin 010.JPG
Зграда основне школе „Момчило Живојиновић“ и дрвени звоник.
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Младеновац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 736
Географске карактеристике
Координате 44°32′19″ СГШ; 20°42′09″ ИГД / 44.5385° СГШ; 20.7025° ИГД / 44.5385; 20.7025Координате: 44°32′19″ СГШ; 20°42′09″ ИГД / 44.5385° СГШ; 20.7025° ИГД / 44.5385; 20.7025
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Шепшин на мапи Србије
Шепшин
Шепшин
Остали подаци
Поштански број 11433
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Шепшин је насеље у Градској општини Младеновац у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 736 становника.

Историја[уреди]

Шепшин се налази јужно од Гроцке. Шепшин је свакако новије насеље. Предање нам говори да су први досељеници, кад су овде дошли, наишли на маџарске куће. У арачким списковима из првих десетина 19.века помиње се Шепшин који је 1818.г. имао 16 а 1822.г. 20 кућа. По попису из 1921.г. село је имало 134 куће са 918 становника. За најстарије породице сматрају се Крњићи-Милушићи. Стара су породица и Тинугићи, од које данас нема потомака. Остале су породице досељене и то: Ратковићи из Лисица (Драгачево); Јаношевци од новог Пазара, који су најпре населили у ужичком округу, па их је отуд раселио књаз Милош зато што су пљачкали Турке; Гајићи су из Црнића одакле је побегао њихов предак Гаја. Јеремијићи су старином од Лесковца; Ристићи од Тимока. Село има своју школу од 1893. године.. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Демографија[уреди]

У насељу Шепшин живи 673 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 41,8 година (41,0 код мушкараца и 42,7 код жена). У насељу има 240 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,56.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.214
1953. 1.248
1961. 1.247
1971. 1.114
1981. 979
1991. 956 891
2002. 855 913
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
843 98,59 %
Црногорци
  
1 0,11 %
Хрвати
  
1 0,11 %
непознато
  
6 0,70 %


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Подаци узети из: „насеља“ књ. II (П. Николић: Околина Београда) и из „Летописа“ сала Шепшин, Бр.658
  2. Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Извор: Монографија Подунавске области 1812—1927, саставио др Владимир Марган бив. председник Обласног одбора, комесар обласне самоуправе, објављено (1927. г.) „Напредак Панчево,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999. г.).

Летопис период 1812—2009. године. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]