У засеоку Бељевац се налази бунар, за који се верује да га је ископао Карађорђе. Становници засеока дошли су из околине Сјенице за време Првог српског устанка. Они су потомци Шумадинаца који су после смрти деспота Стефана Лазаревића уточиште нашли на Дурмитору, а одатле су због освете потурица, који су неколико села потурчили, отишли према Сјеници. За време битке за Сјеницу у Првом српском устанку помогли су Карађорђу, a он их је затим, после неколико стотина година, поново вратио у Шумадију.[1]
У засеоку Црквине, у порти храма Светог пророка Илије, налази се Споменик деспоту Стефану Лазаревићу из 1427. године у форми стуба од углачаног белог венчачкогмермера, висине 1,86 m, ширине 0,68 m и дебљине 0,26 m са средњовековним натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића. Главни натпис писан је калиграфски на западној површини, испод урезаног трокраког крста. Текст натписа поклапа се са биографијом који наводи Константин Филозоф у Житијма деспота Стефана Лазаревића. У натпису се, такође, помињу области којима је деспот за живота владао, време његове владавине и смрти.[3] Споменик је подигао Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак.[4]
Према попису из 2002. било је 674 становника (према попису из 1991. било је 689 становника).
У насељу Марковац живи 527 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,6 година (38,3 код мушкараца и 40,8 код жена). У насељу има 173 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,90.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
^„Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN86-84433-14-9.
Србија
666.svg)
.svg)
