Амерић је старије насеље. Нема података а ни предања о томе када је ово село основано. Зна се само да оно није увек било на данашњем месту. Предање вели да је село некад било у „селишту”, где су данас њиве, али се о том насељу ништа даље не зна. По предању, које се и до данас очувало, у селу је некада живео спахија Омер и по њему је село добило име Омерић, од кога је постало данашње име Амерић.
Тек из првих десетина 19. века имамо података за ово насеље. Године 1818. Амерић је улазио у састав Вићентијеве кнежевине и имао је 30 кућа. Године 1822. у Америћу је било 40 кућа.[1]
Као најстарија породица у селу сматрају се Чојановићи (поред овог имају данас и друга презимена Марковићи, Степановићи и Димитријевићи) који веле да су њихови стари „одавно пребегли из Босне због крви”. У старе породице рачунају се и Вујичићи који не знају од куда су старином, али знају да су њихови стари 1813. год. Бежали „преко” (у Банат), где имају рођаке Чикиризе. У старе породице убрајају се и Стевановићи са разним презименима, чији су преци дошли од Пећи. Стевановићи и њихови рођаци до скора су се презивали Васиљевићи.[2]
До 1870. год. Деца из ових места ишла су у школу у Кораћицу. Године 1870. општини је поклонио Милош Вујић земљиште, а Стеван Смиљанић једну зграду те је тако општина 1871. године сазидала основну школу.
У насељу Амерић живи 675 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,6 година (42,8 код мушкараца и 46,3 код жена). У насељу има 272 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,97.
Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.