Амерић је старије насеље. Нема података а ни предања о томе када је ово село основано. Зна се само да оно није увек било на данашњем месту. Предање вели да је село некад било у „селишту,, , где су данас њиве, али се о том насељу ништа даље не зна. По предању, које се и до данас очовало, у селу је некада живео спахија Омер и по њему је село добило име Омерић, од кога је постало данашње име Амерић.
Тек из првих десетина 19. века имамо података за ово насеље. Године 1818. Амерић је улазио у састав Вићентијеве кнежевине и имао је 30 кућа. Године 1822. у Америћу је било 40 кућа.[1]
Као најстарија породица у селу сматрају се Чојановићи (поред овог имају данас и друга презимена Марковићи, Степановићи и Димитријевићи) који веле да су њихови стари „одавно пребегли из Босне због крви,,. У старе породице рачунају се и Вујићи, који не знају од куда су старином, али знају да су њихови стари 1813. год. Бежали „преко,, (у Банат) , где имају рођаке Чикиризе. У старе породице убрајају се и Стевановићи са разним презименима, чији су преци дошли од Пећи. Стевановићи и њихови рођаци до скора су се презивали Васиљевићи.[2]
До 1870. год. Деца из ових места ишла су у школу у Кораћицу. Године 1870. општини је поклонио Милош Вујић земљиште, а Стеван Смиљанић једну зграду те је тако општина 1871. године сазидала основну школу.
У насељу Амерић живи 675 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,6 година (42,8 код мушкараца и 46,3 код жена). У насељу има 272 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,97.
Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
^Монографија Подунавске област 1812-1927„НапредакПанчево,,(1927)
^»Летопис« Места Србије и обичаји Марина (Беч 1999).
^„Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN86-84433-14-9.
Србија
835
.svg)
