7. банијска дивизија НОВЈ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Седма банијска ударна дивизија
Flag of Yugoslavia (1943–1946).svg
Југословенска партизанска застава
Постојање 22. новембар 1942.
Формација Седма банијска бригада
Осма банијска бригада
Шеснаеста банијска бригада
Јачина 2.539 војника и официра
Ангажовање
Одликовања Септембра 1943. проглашена „ударном“
Команданти
Командант Павле Јакшић
Начелник штаба Војислав Ђокић
Политички комесар Ђуро Кладарин

Седма банијска ударна дивизија НОВЈ формирана је наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита од 22. новембра 1942. При оснивању у њен састав су ушле Седма и Осма банијска бригада и Тринаеста хрватска бригадаЈосип Краш“. Тринаеста бригада је међутим била удаљена и оперисала је самостално, тако да је уместо ње у састав дивизије 26. децембра 1942. године ушла Шеснаеста банијска бригада.

Борбени пут Седме дивизије[уреди]

По оснивању дивизија је садејствовала операцијама Првог босанског корпуса у доњем току реке Уне. На почетку операције „Вајс I“ дивизија је успешно ометала развијање и напредовање 369. легионарске дивизије преко Баније, али се због бочног продора 7. СС дивизије 24. јануара 1943. морала пребацити на десну обалу Уне ради запречавања пута према Бихаћу.

Током операције „Вајс II“, односно Битке на Неретви дивизија је била ангажована у исцрпљујућим одбрамбеним борбама ради спречавања продора немачко-усташке групације „Фогел“ према Прозору.

За време Битке на Сутјесци дивизија је од 3. јуна 1943. године била у саставу Јужне групе, са задатком да, заједно са Трећом дивизијом и Централном болницом пребаци преко Таре у Санџак. Како се то показало немогућим, дивизији је 8. јуна наређено да се хитно, усиљеним маршем, пребаци преко Сутјеске и повеже са Северном групом. Дивизија је Сутјеску прешла у последњи час, а напад немачке борбене групе „Гертлер“ којим су Немци коначно затворили обруч на Сутјесци, захватио је зачеље дивизијске колоне. Немци су заробили око 200 рањеника, чланова болничког особља и обезбељења, и готово све их стрељали на лицу места. О овом догађају је дао изјаву потпоручник Вилднер Рајнхолд (нем. Wildner Reinhold):

„"Почетком јуна 1943, за вријеме операције „Шварц“, (нем. Schwarz) заробљено је, како ми је то причао потпоручник Вик (нем. Wieck), на једној ливади између Сутјеске и виса Кикало, око 150 партизана. Код рапортирања потпоручника о заробљеним партизанима, командант борбене групе потпуковник Трибукајт (нем. Tribukeit) је рекао: „Не могу да видим ове псе“, те је дао наређење једном командиру чете да заробљене партизане побије митраљезима. По наређењу потпуковника Гертлера (нем. Görtler) које ми је пренио капетан Келц (нем. Kelz), ја сам извршио стрељање над 13 људи и једном женом. Стрељање је извршено неколико стотина метара иза Кошура. За ово сам узео са собом двије групе из моје батерије. На једном рубу шуме дао сам стрељати прву групу од 7 људи. Стрељање су извршили војници из моје батерије. Пошто је један стрељани још давао знаке живота, ја сам испалио један хитац на њега из мог пиштоља. Друга група са женом стрељана је такође на истом мјесту. Заробљеници нису пред стрељање изразили никакве жеље. Били су потпуно мирни иако су по свему могли закључити да ће бити стрељани. По моме наређењу, ископан је велики јарак у који су затим затрпани стрељани. Извана то мјесто није означено као гроб..." ”

[1]

Након пробоја преко Зеленгоре, дивизија је до краја августа водила борбе у источној и централној Босни под непосредном командом Врховног штаба. Почетком септембра 1943. вратила се на Банију, где је реорганизована.

„Када је 1. септембра 1943. године поново прешла преко Уне, враћајући се из Босне, Херцеговине, Санџака и Црне Горе — „кући“, од 4.100 бораца Седме банијске дивизије Банију је угледало свега 550.”

[2]

Седма и Осма банијска бригада попуњене су и преименоване у Прву и Другу, а Прва и Друга бригада Унске оперативне групе у Трећу и Четврту бригаду Седме дивизије. У састав дивизије ушли су такође и Јеврејски и Италијански батаљон. Тада је дивизија ушла у састав Четвртог хрватског корпуса.

На овом за виталне комуникације изузетно важном терену Баније, дивизија је у борби против крупних нимачких и усташких снага постигла значајне успехе. Учесталим крупним диветрзијама и ударима на посаде на заштити комуникација дивизија је нанела знатне губитке и тешкоће осовинским снагама. Успешне борбри имала је током операције „Пантер“ током децембра 1943, а 11. јануара 1944. године ослободила је Глину. У мају се дивизија нашла на удару немачке операције „Шах“.

Средином августа Штаб Седме дивизије са Трећом и Четвртом бригадом пребацио се у Мославину, где је садејствовао јединицама Десетог загребачког корпуса, док су Прва и Друга бригада и Први и Други банијски партизански одред наставили дејства у Банији. Две бригаде Седме дивизије заједно са деловима Шестог славонског корпуса и Десетог загребачког корпуса учествовале су у нападу на усташки гарнизон у Копривници у октобру 1944. године.

У завршним операцијама Седма банијска дивизија потчињена је штабу Четврте армије, у чијем саставу је учествовала у Тршћанској операцији.

Указом Врховног штаба септембра 1943. године Седма дивизија проглашена је ударном у знак признања за постигнуте успехе и поднете жртве.

Референце[уреди]

  1. ^ Архив Војноисторијског института, т. 10, документ 37., наведено према Бранко Цврље: Друга далматинска бригада
  2. ^ Ђуро Кладарин, „Међу првенцима народноослободилачке војске“, Седма банијска дивизија - књига сјећања, Загреб (1977). стр. 15.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]