Ionol

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ionol
Butilisani hidroksitoluen
Nazivi
IUPAC naziv
2,6-bis(1,1-dimetiletil)-4-metilfenol
Drugi nazivi
2,6-di-tert-butil-4-metilfenol
2,6-di-tert-butil-p-krezol (DBPC)
3,5-di-tert-butil-4-hidroksitoluen
BHT
E321
AO-29
Avoks BHT
Dodatak RC 7110
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.004.439
EC broj 204-881-4
E-brojevi E321 (antioksidansi, ...)
KEGG
RTECS GO7875000
UNII
Svojstva
C15H24O
Molarna masa 220,35 g/mol
Agregatno stanje Beli prah
Gustina 1,048 g/cm3
Tačka topljenja 70–73 °C
Tačka ključanja 265 °C (538 K)
1,1 mg/L (20 °C)[1]
Opasnosti
Opasnost u toku rada Zapaljiv
Bezbednost prilikom rukovanja External MSDS
R-oznake 22-36 37 38
S-oznake 26-36
Tačka paljenja 127 °C
Srodna jedinjenja
Srodna jedinjenja
Butilisani hidroksianizol
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Ionol (Butilisani hidroksitoluen, BHT, butilhidroksitoluen) je lipofilno (u masti ratvorno) organsko jedinjenje. On je hemijski derivat fenola, koji je koristan zbog njegovih antioksidansnih svojstava. Evropske i američke regulacije dozvoljavaju male količine ovog jedinjenja da se koriste u kao prehrambeni aditiv. Njegova upotreba je kontroverzna jer postoje tvrdnje da doprinosi hiperaktivnosti dece kao i razvoju kancera. U kontrastu s tim, BHT se zagovara kao prehrambeni suplement i antivirusni lek koji je koristan protiv virusa herpes familije.

BHT je u širokoj upotrebi kao antioksidans za goriva.

Proizvodnja[уреди]

BHT se priprema reakcijom p-krezola (4-metilfenola) sa izobutilenom (2-metilpropenom) u prisustvu katalizatora sumporne kiseline: [2]

CH3(C6H4)OH + 2 CH2=C(CH3)2 → ((CH3)3C)2CH3C6H2OH

Alternativno, BHT se može pripremiti iz 2,6-di-tert-butilfenola putem hidroksimetilacije ili aminometilacije i naknadne hidrogenolize.

Reference[уреди]

  1. KEMI - Swedish Chemicals Agency - read the 1'st of Marts 2010 on
  2. Helmut Fiege, Heinz-Werner Voges, Toshikazu Hamamoto, Sumio Umemura, Tadao Iwata, Hisaya Miki, Yasuhiro Fujita, Hans-Josef Buysch, Dorothea Garbe, Wilfried Paulus "Phenol Derivatives" Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, Wiley-VCH, Weinheim, 2002. doi:10.1002/14356007.a19_313 Article Online Posting Date: June 15, 2000.

Spoljašnje veze[уреди]