Пређи на садржај

Корејски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Korean language)
корејски језик
한국어, 조선말
韓國語, 朝鮮말
Говори се уСеверна Кореја, Јужна Кореја, Кина
ПодручјеКорејско полуострво
Бр. говорника
77 милона[1] (2010)
Корејски језици
  • корејски језик
хангул
Службени статус
Службени
језик у
 Северна Кореја
 Јужна Кореја
 Кина (Јанбјан и Чангбаи
Признати
мањински
језик у
РегулишеЈужна Кореја:
Национални институт корејског језика
국립국어원/ 國立國語院 Северна Кореја:
Јежички истраживачки институт друштвених наука
사회과학원 어학연구소
Језички кодови
ISO 639-1ko
ISO 639-2kor
ISO 639-3Разно:
kor – модерни корејски језик
okm – средњи корејски језик
oko – старокорејски језик
okm Средњи корејски језик
 oko Старокорејски језик
Лингосфера45-AAA-a
Мапа корејског језика
  Мањински језик
Распрострањеност корејског језика

Корејски језик (한국말, хангукмал; 조선말, чосонмал) је званични језик Северне и Јужне Кореје, као и кинеске пограничне префектуре Јанбјан. Овај језик говоре и многи корејски емигранти у Јапану, Русији, САД и другде. Овај језик говори око 80 милиона људи.[2] Име овог језика у Јужној Кореји је хангукмал (кореј. 한국말) или хангугео. У Северној Кореји га називају чосонмал (кореј. 조선말) или чосоно. За писање корејског користи се писмо хангул (40 слова: 19 сугласника, 21 самогласник). Овај систем писања је створио Сенџонг Велики 1446. Постоји и писмо ханџа које је слично кинеском. Оно се данас повремено користи само у Јужној Кореји, и то у комбинацији са хангулом.

Корејски језик је члан корејске језичке фамилије, званични и национални језик обе Кореје, са различитим стандардизованим званичним формама у свакој земљи. Историјски и модерни лингвисти класификују корејски као језички изолат.[3][4][5][6][7][8] Упркос тога он има неколико изумрлих сродника, који заједно са самим корејским и чеџу језиком (који се говори у провинцији Чеџу и сматра донекле особеним) формирају корејску језичку фамилију. Из тога следи да корејски у ствари није изолат, већ члан језичке микрофамилије. Идеја да корејски припада контроверзној алтајској језичкој фамилији је дискредитована академским истраживањима.[9][10] Корејски је аглутинативан у погледу његове морфологије и има устаљен распоред субјекта, објекта и глагола у својој синтакси.

Историја

[уреди | уреди извор]

Савремени корејски потиче од средњекорејског, који потиче од старокорејског, који потиче од протокорејског језика за који се генерално сугерише да има своју језичку домовину.[11][12] Витман (2012) сугерише да су се прото-Корејци, који су већ били присутни у северној Кореји, проширили на јужни део Корејског полуострва око 300. године пре нове ере и коегзистирали са потомцима јапанских култиватора Мумуна (или су их асимилирали). Оба народа су имала утицај један на други и каснији ефекат оснивача је умањио унутрашњу разноликост обе језичке породице.[13]

Од Корејског рата, кроз 70 година раздвајања, разлике између севера и југа су се развиле у стандардном корејском, укључујући варијације у изговору и изабраном речнику, али ове мање разлике могу се наћи у било ком од корејских дијалеката, који су још увек у великој мери међусобно разумљиви.

Системи писања

[уреди | уреди извор]
Најстарији корејски речник (1920)

Кинески знакови су стигли у Кореју (погледајте кинеско-зиничке изговоре за више информација) заједно са будизмом током ере Прото-Три краљевства у 1. веку пре нове ере. Они су шрилагођени за корејски и постали су познати као Ханча, и остали су као главно писмо за писање корејског преко миленијума поред разних фонетских писама која су касније измишљена као што су Иду, Гугиеол и Хјангчал. Углавном привилеговане елите су се школовале да читају и пишу у Ханчи. Међутим, већина становништва је била неписмена.

У 15. веку, краљ Сејонг Велики је лично развио абецедни систем писања који је данас познат као хангул.[14][15] Сматрао је да Ханча није адекватан да се пише корејски и да је то био узрок његове веома ограничене употребе; Хангул је дизајниран да помогне у читању Ханче, као и да у потпуности замени Ханчу. Уведен у документ Хунмичеонгеум, назван је еонмун (колоквијално писмо) и брзо се проширио широм земље како би се повећала писменост у Кореји. Хангул су нашироко користиле све корејске класе, али је често третиран као амкеул („скрипта за жене“) и занемариван од стране привилегованих елита, док је Ханча сматран јинсеом („правим писмом“). Сходно томе, службени документи су увек били писани у Ханчи током чосон ере. Пошто већина људи није могла да разуме Ханчу, корејски краљеви су понекад објављивали јавна обавештења у потпуности написана на хангулу још у 16. веку за све корејске класе, укључујући необразоване сељаке и робове. До 17. века, елитна класа Јангбана размењивала је хангул писма са својим робовима, што сугерише високу стопу хангулске писмености током чосон ере.[16]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Класификација корејског језика у систему светских језика је још увек предмет спорења међу филолозима.

Већи број истраживача сматра да је корејски језик посебна грана алтајске језичке групе,[17] попут јапанског језика. Китански језик[18][19][20][21][22] има више речничких компоненти сличних корејском који се не налазе у другим монголским или тунгуским језицима, што указује на корејски утицај на Китан.[23] Постоје и мишљења да се ради о изолованом језику. Корејски језик има следеће типолошке сличности са алтајским језицима (тунгуски, монголски, турски), које ипак нису докази генетске сродности:

Још значајније су лексичке сличности са алтајским језицима. Међутим, ни само постојање фамилије алтајских језика није универзално прихваћено међу научницима.

Историјски и данас постоји јака структурна веза корејског са јапанским, при чему постоје бројни облици који су по начину творбе и значењу идентични. Ипак, не постоји сличност у лексици. За објашњење овог феномена још не постоје задовољавајуће теорије.

Сличност са кинеским језиком је једино у позајмљеним речима, које су последица културне блискости. Корејски језик нема структурних сличности са сино-тибетанским језицима.

Корејски језик је аглутинативан, попут угро-финских језика. Ред речи у реченици је по шаблону: субјекат-објекат-глагол. У корејском не постоји граматички члан, род ни број. Глаголи се мењају само по лицима. Постоје посебне групе именица и глаголски облици који се користе за учтиво обраћање старијој особи или особи вишег статуса. Поред тога, постоји 7 „нивоа обраћања“ који се односе на јавне наступе, а везани су за формални значај ситуације.

Процењује се да је 60-70% речника у корејском заједничко са кинеским. Неке речи су дошле из монголског (услед инвазије Монгола у 13. веку), а неке из санскрита (због продора будизма у 4. веку). У последње време у корејском језику су се појавиле речи из јапанског језика и из западноевропских језика, посебно енглеског. Корејски језик у Северној Кореји је примио мање ових утицаја.

Систем писања

[уреди | уреди извор]

Испод се налази табела симбола корејске абецеде и њихових канонских IPA вредности:

Сугласници
Хангул 한글
RR b d j g pp tt jj kk p t ch k s h ss m n ng r, l
IPA p t t͡ɕ k t͡ɕ͈ t͡ɕʰ s h m n ŋ ɾ, l
Самогласници
Хангул 한글
RR i e oe ae a o u eo eu ui ye yae ya yo yu yeo wi we wae wa wo
IPA i e ø, we ɛ a o u ʌ ɯ ɰi je ja jo ju ɥi, wi we wa

Пример текста

[уреди | уреди извор]

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

모든 인간은 태어날 때부터 자유로우며 그 존엄과 권리에 있어 동등하다. 
인간은 천부적으로 이성과 양심을 부여받았으며 서로 형제애의 정신으로 행동하여야 한다.

Транскрипција:

modeun ingan-eun taeeonal ttaebuteo jayuloumyeo geu jon-eomgwa gwonlie iss-eo dongdeunghada. 

ingan-eun cheonbujeog-eulo iseong-gwa yangsim-eul buyeobad-ass-eumyeo seolo hyeongjeaeui jeongsin-eulo haengdonghayeoya handa.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Корејски језик at Ethnologue (17th ed., 2013)
  2. ^ , Summary by language size, table 3 
  3. ^ Song, Jae Jung (2005), , The Korean language: structure, use and context, Routledge, стр. 15, ISBN 978-0-415-32802-9 
  4. ^ Campbell, Lyle; Mixco, Mauricio (2007), „Korean, A language isolate”, , A Glossary of Historical Linguistics, University of Utah Press, стр. 7, 90—91, „most specialists... no longer believe that the... Altaic groups... are related […] Korean is often said to belong with the Altaic hypothesis, often also with Japanese, though this is not widely supported 
  5. ^ Dalby, David (1999—2000), , The Register of the World's Languages and Speech Communities, Linguasphere Press 
  6. ^ Kim, Nam-Kil (1992), „Korean”, , International Encyclopedia of Linguistics, 2, стр. 282—86, „scholars have tried to establish genetic relationships between Korean and other languages and major language families, but with little success 
  7. ^ Róna-Tas, András (1998), „The Reconstruction of Proto-Turkic and the Genetic Question”, , The Turkic Languages, Routledge, стр. 67—80, „[Ramstedt's comparisons of Korean and Altaic] have been heavily criticised in more recent studies, though the idea of a genetic relationship has not been totally abandoned 
  8. ^ Schönig, Claus (2003), „Turko-Mongolic Relations”, , The Mongolic Languages, Routledge, стр. 403—19, „the 'Altaic' languages do not seem to share a common basic vocabulary of the type normally present in cases of genetic relationship 
  9. ^ Sanchez-Mazas; Blench; Ross; Lin; Pejros, ур. (2008), „Stratification in the peopling of China: how far does the linguistic evidence match genetics and archaeology?”, , Human migrations in continental East Asia and Taiwan: genetic, linguistic and archaeological evidence, Taylor & Francis 
  10. ^ Vovin, Alexander. . „Korean as a Paleosiberian Language (English version of 원시시베리아 언어로서의 한국어)”. 
  11. ^ Janhunen, Juha (2010). . „Reconstructing the Language Map of Prehistorical Northeast Asia”. Studia Orientalia (108). „... there are strong indications that the neighbouring Baekje state (in the southwest) was predominantly Japonic-speaking until it was linguistically Koreanized. 
  12. ^ Vovin, Alexander (2013). . „From Koguryo to Tamna: Slowly riding to the South with speakers of Proto-Korean”. Korean Linguistics. 15 (2): 222—240. doi:10.1075/kl.15.2.03vov. 
  13. ^ Whitman, John (2011-12-01). . „Northeast Asian Linguistic Ecology and the Advent of Rice Agriculture in Korea and Japan”. Rice (на језику: енглески). 4 (3): 149—158. ISSN 1939-8433. doi:10.1007/s12284-011-9080-0Слободан приступ. 
  14. ^ Kim-Renaud, Young-Key (1997). The Korean Alphabet: Its History and Structure (на језику: енглески). University of Hawaii Press. стр. 15. ISBN 9780824817237. Приступљено 16. 5. 2018. 
  15. ^ „알고 싶은 한글”. 국립국어원 (на језику: корејски). National Institute of Korean Language. Архивирано из оригинала 18. 02. 2020. г. Приступљено 4. 12. 2017. 
  16. ^ „Archive of Joseon's Hangul letters – A letter sent from Song Gyuryeom to slave Guityuk (1692)”. 
  17. ^ Cho & Whitman (2020), стр. 11–12.
  18. ^ „Khitan”. Omniglot (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-24. 
  19. ^ 遼史/卷116 卷116.
  20. ^ Howorth, H. H. (1881). . „The Northern Frontagers of China. Part V. The Khitai or Khitans”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland (на језику: енглески). 13 (2): 123—125. JSTOR 25196875. doi:10.1017/S0035869X00017780. 
  21. ^ Wilkinson 2000, стр. 864
  22. ^ Yong, Heming; Peng, Jing (2008). Chinese Lexicography: A History from 1046 BC to AD 1911 (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 382—. ISBN 978-0-19-953982-6. 
  23. ^ Vovin, Alexander (јун 2017). . „Koreanic loanwords in Khitan and their importance in the decipherment of the latter” (PDF). Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 70 (2): 207—215. doi:10.1556/062.2017.70.2.4. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Kim-Renaud, Young-Key (1997). The Korean Alphabet: Its History and Structure (на језику: енглески). University of Hawaii Press. стр. 15. ISBN 9780824817237. Приступљено 16. 5. 2018. 
  • Argüelles, Alexander, and Jong-Rok Kim (2000). A Historical, Literary and Cultural Approach to the Korean Language. Seoul: Hollym. .
  • Argüelles, Alexander (2004). A Handbook of Korean Verbal Conjugation. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Arguelles, Alexander (2007). Korean Newspaper Reader. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Arguelles, Alexander (2010). North Korean Reader. Hyattsville, Maryland: Dunwoody Press. 
  • Chang, Suk-jin (1996). Korean. Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. ISBN 978-1-55619-728-4.  (Volume 4 of the London Oriental and African Language Library).
  • Hulbert, Homer B (1905). A Comparative Grammar of the Korean Language and the Dravidian Dialects in India. . Seoul.
  • Lee, Ki-Moon; Ramsey, S. Robert (2011). A History of the Korean Language. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66189-8. 
  • Martin, Samuel E (1966). . „Lexical Evidence Relating Japanese to Korean”. Language 42/2: 185—251. 
  • Martin, Samuel E. (1990). Morphological clues to the relationship of Japanese and Korean. In: Philip Baldi (ed.): Linguistic Change and Reconstruction Methodology. Trends in Linguistics: Studies and Monographs. 45  483–509.
  • Martin, Samuel E. (2006). A Reference Grammar of Korean: A Complete Guide to the Grammar and History of the Korean Language – 韓國語文法總監. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3771-2. 
  • Miller, Roy Andrew (1971). Japanese and the Other Altaic Languages. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-52719-2. 
  • Miller, Roy Andrew (1996). Languages and History: Japanese, Korean and Altaic. Oslo: Institute for Comparative Research in Human Culture. ISBN 978-974-8299-69-3. 
  • Ramstedt, G. J. (1928). Remarks on the Korean language. Mémoires de la Société Finno-Oigrienne 58.
  • Rybatzki, Volker (2003). „Middle Mongol”. Ур.: Janhunen, Juha. The Mongolic languages. London: Routledge. стр. 47—82. ISBN 978-0-7007-1133-8. 
  • Starostin, Sergei A., Anna V. Dybo, and Oleg A. Mudrak (2003). Etymological Dictionary of the Altaic Languages. Leiden: Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-13153-8. . 3 volumes. .
  • Sohn, H.M. (1999). The Korean Language. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Sohn, Ho-Min (2006). Korean Language in Culture and Society. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8248-2694-9. 
  • Song, J.-J. The Korean Language: Structure, Use and Context. London: Routledge. 2005. .
  • Trask, R. L (1996). Historical linguistics. . Hodder Arnold.
  • Vovin, Alexander (2010). Koreo-Japonica: A Re-evaluation of a Common Genetic Origin. Honolulu: University of Hawai'i Press. 
  • Whitman, John B (1985). The Phonological Basis for the Comparison of Japanese and Korean. . Unpublished Harvard University Ph.D. dissertation.
  • Cho, Sungdai; Whitman, John (2019), , Korean: A Linguistic Introduction, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-51485-9. 
  • Lee, Iksop; Ramsey, S. Robert (2000), , The Korean Language, SUNY Press, ISBN 978-0-7914-4831-1. 
  • Nam, Pung-hyun (2012), „Old Korean”, Ур.: Tranter, Nicolas, , The Languages of Japan and Korea, Routledge, стр. 41—72, ISBN 978-0-415-46287-7. 
  • Ogura, S. (1926), , „A Corean Vocabulary”, Bulletin of the School of Oriental Studies, 4 (1): 1—10, JSTOR 607397. 
  • Sohn, Ho-Min (1999), , The Korean Language, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36123-1. 
  • Vovin, Alexander (2017), „Origins of the Japanese Language”, , Oxford Research Encyclopedia of Linguistics, Oxford University Press, doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.277Слободан приступ. 
  • Whitman, John (2015), „Old Korean”, Ур.: Brown, Lucien; Yeon, Jaehoon, , The Handbook of Korean Linguistics, Wiley, стр. 421—438, ISBN 978-1-118-35491-9. 
  • Yong, Heming; Peng, Jing (2008), , Chinese lexicography: a history from 1046 BC to AD 1911, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-156167-2. 
  • Cho, Young-mee (октобар 2016). „Korean Phonetics and Phonology”. Oxford Research Encyclopedia of Linguistics. Oxford University Press. ISBN 9780199384655. doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.176. 
  • Yeon, Jaehoon; Brown, Lucien (2011). Korean: A Comprehensive Grammar. Routledge. ISBN 978-0-415-60384-3. 
  • Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese History: A Manual (на језику: енглески) (illustrated, revised изд.). Cambridge: Harvard University Asia Center. стр. 864. ISBN 0-674-00249-0. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]