Пређи на садржај

Скендер Куленовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Скендер Куленовић
Скендер Куленовић, 1943. године
Лични подаци
Датум рођења(1910-09-02)2. септембар 1910.
Место рођењаБосански Петровац, Аустроугарска
Датум смрти25. јануар 1978.(1978-01-25) (67 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија}
Књижевни рад
Најважнија делаСтојанка мајка Кнежопољка

Скендер Куленовић (Босански Петровац, 2. септембар 1910Београд, 25. јануар 1978)[1] био је српски[2][3] књижевник и академик. Куленовић је задужио српску културу примарно поемом Стојанка мајка Кнежопољка.[4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

У Босанском Петровцу је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана[5]. Након наглог осиромашења његове беговске породице[6] аграрном реформом, прелази у мајчино родно мјесто Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.[7] Његова рођена браћа била су сликар Мухамед Куленовић, који је страдао у усташком логору Керестинец и спортиста Музафер Куленовић, који је страдао у логору Бањица.[8]

Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.[9] Био је већник АВНОЈ-а на другом заседању 1943. године.[1]

Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмском редитељком у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерину.[10][11]

Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.[12]

Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.[13]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Још у гимназији Куленовић је написао свој први сонетни венац “Оцвале примуле”. Писао је пјесме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посвијетивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис Путоказ.

Године 1941. одлази у партизане, гдје током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина пјесника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дјела написао управо у НОБ-у.[6]

Одмах послије рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, гдје је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно вријеме био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресјељењу у Београд уредник у београдском издавачком предузећу Просвета.[7]

У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје пјесничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: "Стојанка мајка Кнежопољка" (1942),[14] "Писма Јова Станивука" (1942) и "Шева" (1943). Оне су написане по угледу на епске народне пјесме.[6] Најважнија дјела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије "Дјелидба", "Вечера" и "А шта сад?" (1947), Сонети (1968), збрка приповедака "Диванхана" (1972), збрка приповедака за дјецу "Громово ђуле" (1975) и роман "Понорница" (1977).

Његова најбоља и најславнија поема "Стојанка мајка Кнежопољка" настала је као пјесничко свједочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице.[9] Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија побједе извире из исконске вјере човјека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свјеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.[6]

Табла на згради у Влајковићевој улици, Београд

Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Философије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под претњом уништења, између 'ствари', егзистенције и речи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“

Једна од улица у Бањој Луци носи његово име.

Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“

У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 409. 
  2. ^ Тасић, Снежана (9. 10. 2010). „Вера Црвенчанин Куленовић: Скендер у шетњи обликовао сонете”. Глас Српске. Архивирано из оригинала 2. 12. 2022. г. Приступљено 15. 2. 2023. „[Вера Куленовић]: Један интересантан детаљ је да сам трагајући за свим овим документима Скендеровог живота наишла и на један његов партијски досије који је био под забраном, али успела сам да дођем до њега. Он је после Козаре писао националност Србин, званично у свом документу. Његова лична карта је била Србин. Он то није јавно говорио јер није себи тиме правио репутацију српског писца.' 
  3. ^ Nametak, Alija (1997). Sarajevske uspomene. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. стр. 158. ISBN 953-169-001-4. Приступљено 15. 2. 2023. „'Međutim, čini mi se, Skender se tada nacionalno opredijelio kao Srbin' 
  4. ^ Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 137. 
  5. ^ Бруно Љубез: "Јајце Град...", Јајце 2009.
  6. ^ а б в г Деретић, Јован (1987). Кратка историја српске књижевности. Београд: БИГЗ. ISBN 86-13-00060-6. Приступљено 17. 11. 2018. 
  7. ^ а б „Skender Kulenović biografija”. Sećanja.com. Приступљено 17. 11. 2018. 
  8. ^ Шкрго, Енес (14. фебруар 2021). „Шкрго: Браћа Куленовић”. Номад. Приступљено 2. јануар 2022. 
  9. ^ а б „Скендер Куленовић”. poezijasustine.rs. Приступљено 1. 2. 2022. 
  10. ^ Црвенчанин 2012
  11. ^ „Драган Колунџија добитник „Књижевног вијенца Козаре. Радио-телевизија Републике Српске. 2. 9. 2011. Приступљено 3. 9. 2011. 
  12. ^ а б „СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 1. 2. 2022. 
  13. ^ „Скендер Куленовић- писац и академик”. glassrpske.com. Приступљено 1. 2. 2022. 
  14. ^ „[Projekat Rastko] Skender Kulenovic: Stojanka majka knezpoljka”. www.rastko.rs. Приступљено 2023-01-25. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Црвенчанин, Вера (2012). Има тако људи. Београд: Свет књиге. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]