Пређи на садржај

Ђурађ Предојевић

С Википедије, слободне енциклопедије
ђурађ предојевић
Ђурађ Предојевић Ђурин
Лични подаци
Датум рођења(1915-04-15)15. април 1915.
Место рођењаЛушци Паланка, код Санског Моста, Аустроугарска
Датум смрти9. фебруар 2000.(2000-02-09) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371941.
19411965.
Чинподнаредник ЈВ
генерал-потпуковник ЈНА
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Партизански крст
Партизански крст

Ђурађ Предојевић — Ђурин (Лушци Паланка, код Санског Моста, 15. април 1915Београд, 9. фебруар 2000) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 15. априла 1915. године у месту Лушци Паланка, код Санског Моста. Завршио је основну школу у родном месту. Није успео да упише Пољопривредну школу у Бања Луци, па је конкурисао у Артиљеријску школу у Ћуприји, где је примљен. Завршио је школу 1937. године унапређен у поднаредника, и са тим чином дочекао је Други светски рат. Након капитулације вратио се у родно место, где су га усташе 22. јуна 1941. године затвориле и држале 4 дана у затвору.

Заједно са неколико наредника предратне Југословенске краљевске војске планирао је напад на жандармеријску касарну у Лушци Паланци у ноћи између 30/31. јула 1941. године. Међутим, после поноћи 29/30. јула наишла је група устаника која је уништила жандармеријску станицу у Бенковцу и њима се придружио Ђурађ у нападу на станицу у Лушци Паланци. То је означило почетак устанка у Санском срезу. Устаници су после напада одлучили да командант места буде Ђурађ Предојевић. Након само 6 дана на овом положају, устанике су напале велике усташке снаге те су се они повукли на Грмеч.[1]

У фебруару 1942. формирана је чета 1. батаљона Првог крајишког народноослободилачког партизанског одреда, а за командира је постављен Ђурађ. Због успеха које је Паланска чета постизала, стекао је углед и примљен је у Комунистичку партију Југославије (КПЈ) у априлу 1942. године. У мају се након ослобођења Приједора формира ударни батаљон 1. крајишког НОП одреда, а на његовом челу је постављен Предојевић. У априлу постављен је за заменика команданта 11. крајишке дивизије НОВЈ, а јула за команданта 53. средњобосанске дивизије НОВЈ.[1]

Истакао се у многим борбама, а последица тога била је да је два пута рањен. Први пут је то било код Новске Сухаче, када је погођен гелером у главу који никада није извађен. Други пут је тешко рањен у борбама код Блатнице, у близини Теслића. Том приликом је морала да му се ампутира рука. Након опоравка, командовао је нападима на Дервенту, Добој и Теслић. Приликом ослобађања ових градова заробљено је око 4.000 непријатељских војника.[1]

Послератни период

[уреди | уреди извор]

Након рата, остао је у професионалној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Ратну школу ЈНА, а пензионисан је 1965. године у чину генерал-потпуковника ЈНА.[1]

Умро је 9. фебруара 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златнин венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден за храброст. Од иностраних одликовања, истиче се Партизански крст НР Пољске. Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, одликован је Орденом народног хероја.[1][2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д Народни хероји Југославије 1982, стр. 123-124.
  2. ^ Српски биографски речник 2014, стр. 692.

Литература

[уреди | уреди извор]