Волтера

Координате: 43° 24′ 09″ С; 10° 51′ 41″ И / 43.40251° С; 10.86152° И / 43.40251; 10.86152
С Википедије, слободне енциклопедије

Волтера
итал. Volterra
Административни подаци
Држава Италија
РегијаТоскана
ПокрајинаПиза
Становништво
Становништво‍
 — 2016.10.519
Географске карактеристике
Координате43° 24′ 09″ С; 10° 51′ 41″ И / 43.40251° С; 10.86152° И / 43.40251; 10.86152
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина529 m
Волтера на карти Италије
Волтера
Волтера
Волтера на карти Италије
Остали подаци
Поштански број56048
Позивни број0588
GeoNames ИД3163962

Волтера (итал. Volterra) је насеље у Италији у округу Пиза, региону Тоскана.

Према процени из 2016. у насељу је живело 10.519 становника.[1][2][3] Насеље се налази на надморској висини од 529 м.

Историја[уреди | уреди извор]

Волтера која је Етрурцима била позната под именима Велатри (Velathri) или Влатри (Vlathri),[4] и Римљанима као Волатере (Volaterrae),[5] је град и општина у италијанској покрајини Тоскани. У бронзано доба град је био насеље Протовилановске културе,[6][7] и значајан центар етрурске цивилизације (Velàthre, Velathri или Felathri на етрурском, Volaterrae на латинском језику), један од „дванест градова” Етрурске Лиге.[8][9]

Верује се да је насеље континуирано насељено од најмање 8. века пре нове ере.[10][11][12] Постао је муниципијум у савезу са Римом на крају 3. века пре нове ере.[13][14] Град је био резиденција бискупа у 5. веку,[15] тај статус града је потврђен током 12. века. С падом епископата и откривањем локалних лежишта руде alum, Волтера је постала предмет интересовања Фиренце, чије су снаге освојиле Волтеру.[16] Фирентинска владавина није увек била популарна, а противљење је повремено прерастало у побуну.[17] Фиренца је ове побуне успевала да угуши.

Када је Фиренца пала 1530, Волтера је прешла под контролу породице Медичи и касније пратила историју Великог војводства Тоскана.

Становништво[уреди | уреди извор]

Демографија
1931.1936.1951.1961.1971.1981.1991.2001.2011.
18.57820.63817.84017.93815.88814.11012.87911.26410.689
Стубичасти графикон: кретање броја становника града Волтера између 1861. и 2001.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Волтера има станицу на Железници Чечина-Волтера, која се зове „Волтера Салине - Помаранче” због тога што се налази у четврти Салине ди Волтера.[18][19]

Значајне манифестације[уреди | уреди извор]

Значајне манифестациј које се токо године дешавају у Волтери су:

  • Волтера густо (Volterra gusto)[20]
  • Волтера арте (Volterra arte)
  • Волтера театро (Volterra teatro)[21]

Знаменитости[уреди | уреди извор]

Росо Фиорентино (Rosso Fiorentino). Спуштање са крста. 1521. Уље на дрвету. 375 × 196 cm. Општинска уметничка галерија Волтере (Pinacoteca Comunale di Volterra).
Фреске у цркви Светог Франческа у Волтери
Римски театар
  • Римско позориште из Волтере, 1. век пре нове ере, откривено 1950-их[22][23]
  • Пјаца деи Приори, главни трг, леп пример средњовековних тосканских градских тргова[24][25][26]
  • Палацо деи Приори, градска кућа која се налази на Пјаца деи Приори, изградња је започета 1208 и завршена 1257[27][28][29]
  • Уметничка галерија и грађански музеј Волтере (ликовна галерија) у Палацо Минуци-Солаини.[30][31] Основана 1905,[32][33] у галерији се већим делом налазе дела тосканских уметника који су живели од 14. до 17. века.[34] Укључујући слику Спуштање са крста коју је насликао Росо Фиорентино.[35][36]
  • Катедрала Волтера. Проширена је у 13. веку након земљотреса. У њој се налазе циборијум и скулптуре анђела, које је израдио скулптор Мино да Фезоле, познато дело „Спуштање са крста” (1228), ремек дело романике и Капела причешћа, са сликама које су дела Санти ди Титоа, Ђованија Балдуција и Агостина Верацинија. У средишту свода су фрагменти „вечног оца” аутора Николоа Черчињанија. Такође је значајна капела Адолората, са скулптурама од теракоте које су приписане Андреи Дела Робии и фрескама аутора Беноца Гоцолија. У оближњој капели, посвећеној Пресветом Исусовом имену, налази се сто са Христовим монограмом, који је наводно насликао Бернардино из Сијене. Правоугаони звоник је из 1493. године.
  • Крстионица Светог Ђованија, саграђена у другој половини 13. века.
  • Тврђава Медичи (Fortezza Medicea),[37] саграђена 1470-их,[38] која је данас затвор[39] у коме је смештен познати ресторан, Фортеза Медиче ресторан.[40][41][42]
  • Гварначи Етрурски Музеј,[43][44] у коме се налезе хиљаде урни које датирају из хеленистичког и архајског доба.[45][46] Главне атракција је бронзана статуа „Омбра Дела Сера” (Ombra della sera − буквални превод; „сенка ноћи”),[47] и скулптура „Урна дељи споси” (Urna degli Sposi − буквални превод; „урна супружника”) скулптуре од теракоте етрурског пара.[48][49][50][51]
  • Етрурски зидови Волтере, укључујући добро очуване зидине Волтере (3−2 век п. н. е.),[52][53] и капију Порта Диана.[54][55]
  • Вила ди Спедалето, налази се изван града у правцу Лајатика[56]
  • Постоје ископине етрурских гробница у области Вале Бона.
  • Волтера психијатријска болница, основана је 1888. и радила до 1978. године, поново је отворен за јавност и поново ће се користити у сврху лечења психијатријских болесника.[57]

У популарној култури[уреди | уреди извор]

  • Волтера је поменута у песми „Хорације” Лорда Маколеја.[58][59]
  • „Табернакул за сунце” (2005), Линде Прауд, први том „Трилогије Ботичели”, почиње пљачком Волтере 1472. Волтера је домовина предака породица Мафеј и догађаји из 1472. воде директно у заверу Пација из 1478. Протагонист романа је Томасо де Мафеј, полубрат једног од завереника.
  • Волтера је важна локација у серијалу Стефани Мејер „Сумрак”. У књигама, Волтера је дом Волтурија, ковена богатих, краљевских, моћних древних вампира, који у суштини делују као владари светске популације вампира. (Међутим, релевантни призори из филма снимљени су у Монтепулчану.)
  • Волтера је 1819. била место славног катастрофалног сусрета Стендала са његовом вољеном грофицом Матилдом Дембовском: она га је препознала, упркос томе што се маскирао, користећи нову одећу и зелене наочаре, и била је бесна. Ово је централни догађај у његовој књизи „О љубави” (On Love).[60][61]
  • Волтера се више пута помиње у историјској наутичкој серији британског аутора Дадлија Поупа „Капетан Николас Ремеџ”. Ђијана, маркиза из Волтере и измишљени владар тог подручја, појављује се у првих дванаест књига из серије од осамнаест књига. Књиге приказују напредак и каријеру Ремеџа током Наполеонових ратова с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века, пружајући читаоцима прецизно описане детаље о животу на једрилицама и условима на мору тог времена.[62][63]
  • Волтера је место на коме се одвија роман „Кајмира” италијанског аутора Валерија Манфредија.[64]
  • Радња дела Валерија Манфредија „Древно проклетство”, такође је смештена у Волтери, где је статуа Сенка сумрака украдена из музеја Волтера.
  • Волтера је представљена у збирци кратких прича „Неприлагођена земља” Џумпе Лахири из 2008. године. Овде Хема и Каушик, протагонисти последње кратке приче „Одлазак на обалу”, путују пре него што се разиђу.[65]
  • Волтера је представљена у филму Лукина Висконтија из 1965. године „Нејасне звезде медвједа”, објављеном као „Сандра (од хиљаду радости)” у Сједињеним Државама и као „од хиљаду ужитака” у УК.[66]
  • Предели Волтере коришћени су за престављање Сентрал Ситија у филму из 2017 „Фулметал Алкемист”, који је ежирао Фумихико Сори.
  • Радња видео игре из 2016. Град светлости смештена је у измишљену верзију злогласне „Психијатријске болнице Волтера”.[67]
  • „Волатере” је име које су Дан и Уна дали свом тајном месту у Фар Вуду у Киплинговом „Пак оф Пукс Хил”. Били су инспирисани стихом у „Рушевине древног Рима”:

Од господске Волатере,
Где се ругају надалеко познатом ставу
Рукама дивова нагомилане
За боголике краљеве древне.

  • Волтера и њен однос са Фиренцом Медичија приказује се у другој сезони „Медичи: Господари Фиренце (2018).

Познате личности[уреди | уреди извор]

Менелај и Мерион подижу леш Патрокла на колица док Одисеј гледа у даљину; урна од алабастера, етрурска уметност дело из Волтере, 2. век пре нове ере

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The GeoNames geographical database”. 2012. 
  2. ^ „Istituto Nazionale di Statistica”. 
  3. ^ Data from Istat
  4. ^ D. H. Lawrence (16. 4. 2013). Etruscan Places. Read Books Limited. стр. 97—. ISBN 978-1-4474-8782-1. „The great hilltop or headland on which Etruscan "Volterra," Velathri, Vlathri, once stood spreads out jaggedly, with deepcleft valleys in between, more or less in view, spreading two or three miles away. It is something like a hand, the bluff steep ...” 
  5. ^ D. H. Lawrence; Simonetta de Filippis (11. 7. 2002). Sketches of Etruscan Places and Other Italian Essays. Cambridge University Press. стр. 315—. ISBN 978-0-521-00701-6. „Volterra Velathri in Etruscan, Volaterrae in Latin; it flourished between the 4th and the 1st centuries BC. In 298 BC the town yielded without resistance to the Romans and maintained a major role amongst the centres of n. Etruria up to the ...” 
  6. ^ Jean MacIntosh Turfa (13. 11. 2014). The Etruscan World. Routledge. стр. 134—. ISBN 978-1-134-05523-4. „The lives of many Etruscan cities extend for a millennium or more from the end of the Bronze Age, providing abundant ... Vetulonia, Volterra and probably also Caere, were already occupied in the Final Bronze Age (Protovillanovan period, ...” 
  7. ^ Haynes, Sybille (2005). Etruscan Civilization: A Cultural History (на језику: енглески). Los Angeles: Getty Trust Publications. стр. 30. ISBN 978-0-89236-600-2. 
  8. ^ Alan Norman Bold (1976). Cambridge Book of English Verse, 1939-1975. Cambridge University Press Archive. стр. 220—. ISBN 978-0-521-09840-3. „Volterra is a modern town in Tuscany and was once one of twelve cities of Etruria. 1] crack in the stone: like mankind, Volterra stands at the edge of crumbling cliffs. Much of Volterra has dropped down into 'the slow abyss' of erosion.” 
  9. ^ Damgaard Andersen, Helle (1997). Urbanization in the Mediterranean in the 9th to 6th Centuries BC (на језику: енглески). Copenhagen: Museum Tusculanum Press. стр. 344. ISBN 9788772894126. 
  10. ^ David Bershad; Carolina Mangone; Irving Hexham (2001). The Christian Travelers Guide to Italy. Harper Collins. стр. 220—. ISBN 978-0-310-22573-7. „The famed local industry, working alabaster, has also proved an enduring industry in Volterra. Begun in the 8th century B.C., alabaster carving continues today as the traditional Volterran trade. The prehistoric Villanovan settlement (9th century ...” 
  11. ^ DK (1. 5. 2014). Eyewitness Travel Family Guide Italy. Dorling Kindersley Limited. стр. 202—. ISBN 978-1-4093-5398-0. „Truly ancient clifftop city Volterra is perhaps the most dramatic and unusual city in the region. Founded by the Etruscans in the 8th century BC, it is perched on a high plateau of volcanic rock and surrounded by medieval walls, some ...” 
  12. ^ Insight Guides (2. 11. 2015). Insight Guides: Tuscany. APA. стр. 524—. ISBN 978-1-78005-543-5. „These include Etruscan (8th–2nd century BC) sites at Volterra, Fiesole, Arezzo, Chiusi, Vetulonia and on the island of Elba. There is an archaeological museum in Florence, and other museums in Volterra, Chiusi, Cortona, Asciano, Grosseto ...” 
  13. ^ Rural Change and Continuity in Etruria: A Study of Village Communities from the 7th Century B.C. to the 1st Century A.D. ProQuest. 2008. стр. 340—. ISBN 978-0-549-53285-9. „Volterra: A Roman City with an Etruscan Hinterland Rome first reached a settlement with Volterra at the end of the 3rd century B.C. when the city was declared an allied municipium. Volterra only entered fully into the control of Rome with ...” [мртва веза]
  14. ^ Anton Filippo Giachi (1786). Saggio di ricerche sopra lo stato antico e moderno di Volterra dalla sua prima origine fino ai nostri tempi per facilitare ai giovani lo studio della storia patria opera del sacerdote Anton-Filippo Giachi rettore del regio spedale di detta città .. (на језику: Italian). nella stamperia di Pietro Allegrini alla Croce Rossa. стр. 8—. „Ma il colpo fatale dei Romani, e di Volterra fu nell' anno di Roma 474 ... tam bonestum municipium.” 
  15. ^ Christopher Kleinhenz (2. 8. 2004). Medieval Italy: An Encyclopedia. Routledge. стр. 1038—. ISBN 978-1-135-94880-1. „The lordship of a distant (and often preoccupied) bishop provided many opportunities for civic selfdetermination. On his hill, the bishop of Volterra built a castello as a residence when he was in the area. This, with its church of Santo Stefano, ...” 
  16. ^ Peter Hinze (2000). Florence — Fiesole, Prato, Pistoia, San Gimignano, Volterra, Siena: An Up-to-date Travel Guide ; [with Fold-out Map]. Hunter Publishing, Inc. стр. 7—. ISBN 978-3-88618-773-7. 
  17. ^ https://www.lonelyplanet.com/italy/volterra/background/history/a/nar/d5fb974e-c2e8-4bf7-9700-7ad9df2e9612/360054
  18. ^ Emma Jones (1. 4. 2004). Tuscany and Umbria. Hunter Publishing, Inc. стр. 308—. ISBN 978-1-58843-399-2. „The. wide fertile valley of the Valdera (the Era Valley) spreads along the Era River ... Saline di Volterra is on the Pisa-Cecina-Volterra Saline train line (% 848-888088, www.trenitalia.it); a shuttle bus will take ...” 
  19. ^ Gillian Price (27. 7. 2012). Walking in Tuscany: 50 Walks throughout Tuscany. Cicerone Press Limited. стр. 80—. ISBN 978-1-84965-672-6. „By public transport from Volterra take the local bus for the short ride down to Saline. Otherwise from Cecina on the main LivornoRome rail line, several trains a day (or the odd substitute bus) still run as far as Saline. 7: Saline di Volterra, ...” 
  20. ^ Lonely Planet (24. 7. 2014). Italie 6 - Florence et la Toscane (на језику: French). Place Des Editeurs. стр. 226—. ISBN 978-2-8161-4727-8. „Volterragusto GASTRONOMIE (www.volterragusto.com). Manifestations à la mi-mars, à la fin octobre et début novembre, présentant des produits locaux, notammentdufromage, destruffes blanches, de l'huile d'olive et du chocolat.” 
  21. ^ Madelena Gonzalez; Patrice Brasseur (16. 4. 2010). Authenticity and Legitimacy in Minority Theatre: Constructing Identity. Cambridge Scholars Publishing. стр. 138—. ISBN 978-1-4438-2184-1. „... depuis 1996, le théâtre San Pietro à Volterra, a obtenu, à partir de 1997, la direction artistique et technique du festival Volterrateatro, au sein duquel le projet « Iteatri dell'impossibile » a été proposé.5 Cette compagnie apporte régulièrement ...” 
  22. ^ Frank Sear (20. 7. 2006). Roman Theatres: An Architectural Study. Oxford: Oxford University Press. стр. 170—. ISBN 978-0-19-814469-4. „J. B. Ward Perkins, BSR 29 (1961), 64, 68. VOLATERRAE (Volterra, PI) (Plan 79, Pis. 35-6) Location: within Roman walls, built against steep slope immediately north of medieval walls. Cavea: D 63 m, facing north-west; ima cavea: 10 rows (o.) ..” 
  23. ^ Rick Steves (28. 8. 2007). Rick Steves' Florence and Tuscany 2008. Avalon Travel. стр. 354—. „Over time, the theater was forgotten — covered in the garbage of Volterra. Luckily, it was rediscovered in the 1950s. The stage wall was standard Roman design — with three levels from which actors would appear: one for humans, one for ...” 
  24. ^ University of California, Berkeley. Associated Students; Fodor's (1. 12. 1995). Italy '96: on the loose, on the cheap, off the beaten path. Fodor's Travel Publications. ISBN 978-0-679-02985-4. „.. from here, APT buses go to Volterra (L2200) every 30 minutes. The main oo square in Volterra is Piazza dei Priori, a focal point for ...” 
  25. ^ Mauro Staccioli: Sites of Experience. Damiani. 2009. стр. 167—. ISBN 978-88-6208-117-7. „Piazza dei Priori, Volterra Volterra's main piazza was the center around which Staccioli's 1972 exhibition was organized. A symbol of central power, the piazza is ...” 
  26. ^ Baedekers Autoführer-Verlag (1962). Italy, including Sicily and Sardinia. K. Baedeker. стр. 489—. „... The centre of Volterra is the *Piazza dei Priori, which is lined with medieval palazzi. On the W side, the stately Palazzo dei Priori, ...” 
  27. ^ Mariagiulia Burresi; Alessandro Furiesi; Gabriella Belli (2007). Il Palazzo dei Priori di Volterra: storia e restauro (на језику: Italian). Nuova Immagine. ISBN 978-88-7145-263-0. 
  28. ^ Inc. Fodor's Travel Publications (2003). Fodor's Florence, Tuscany, and Umbria. Fodor's. стр. 195—. ISBN 978-1-4000-1108-7. „As you make the dramatic climb up to Volterra through bleak, rugged terrain, you'll see that not all ... Piazza dei Priori, lined with an impressive collection of medieval buildings, including the imposing Palazzo dei Priori ...” 
  29. ^ Encyclopedia Americana: Venice to Wilmot. Scholastic Library Pub. 2006. стр. 230—. ISBN 978-0-7172-0139-6. „... In Piazza dei Priori, one of Italy's finest medieval squares, stand the 13th century Palazzo dei Priori or town hall, housing ...” 
  30. ^ Pinacoteca di Volterra (1989). La Pinacoteca di Volterra. Cassa di Risparmio di Firenze. 
  31. ^ Mariagiulia Burresi; Antonino Caleca (2006). Volterra d'oro e di pietra (на језику: Italian). Pacini. стр. 58—. ISBN 978-88-7781-775-4. „Qui, nel rispetto della sua vocazione a documentare la consistenza dell'arte a Volterra, è stato creato il Museo di palazzo Minucci-Solaini, accostando al primitivo nucleo della Pinacoteca civica di Corrado Ricci, dipinti, sculture e arredi anch ...” 
  32. ^ Lorenzo Carletti; Cristiano Giometti (2001). Scultura lignea pisana: percorsi nel territorio tra Medioevo e Rinascimento. F. Motta. стр. 117—. ISBN 978-88-7179-302-3. „Pinacoteca Civica Dal 1 982 la Pinacoteca di Volterra è ospitata nelle sale del rinascimentale Palazzo Minucci-So- laini, ma la ... annessa al Duomo; quindi, su proposta di Corrado Ricci, nel 1905 la collezione fu spostata nel Palazzo dei Priori e arricchita. ... From 1982 onwards, the Pinacoteca in Volterra has been located in the rooms of the Renaissance Palazzo Minucci- Solaini, but the history of the ...” 
  33. ^ Toscana: (esclusa Firenze) (на језику: Italian). Touring Editore. 1997. стр. 464—. ISBN 978-88-365-0948-5. „A destra, nel breve sdrucciolo di Piazza, è la torre Martinoli, fianco del palazzo Incontri (pag. 459). VIA DANIELE RICCIARELLI (il pittore del '500 più noto come Daniele da Volterra). ... il vicino volto si sbuca nella piazzetta caratterizzata dalla casa-torre Minucci (secolo xm), inglobata nel palazzo Solaini (v. sotto). ... Nucleo fondamentale del complesso museale è la raccolta della Galleria pittorica comunale (Pinacoteca), fondata nel 1905 nel palazzo dei Priori e comprendente un 1 3 IL ...” 
  34. ^ Michelin Travel Publications (2000). Tuscany. Michelin Travel Publications. стр. 313—. ISBN 978-2-06-000010-7. „Volterra crags (baize) Pinacoteca 0 - Via dei Sarti 1 ; in the Palazzo Minucci-Solaini. The art gallery has some interesting works of religious art by Tuscan masters of the 14C-17C ...” 
  35. ^ Anna Benvenuti Papi (1999). Volterra e la Val di Cecina (на језику: Italian). Mondadori. ISBN 978-88-04-46773-1. „Dal 1982 la Galleria Pittorica, o Pinacoteca, è ospitata nelle sale del palazzo Minucci-Solaini, esempio notevole di ... Tra le opere più significative segnaliamo, oltre la celebre e grandiosa tavola della Deposizione del Rosso Fiorentino, polittici ...” 
  36. ^ Harvard Student's; Let's Go, Inc. (1999). Let's Go: the Budget Guide to Italy. St. Martin's Press. стр. 299—. „Volterra's Fortezza Medicea, an elegant remnant from the Florentine domination, is the town's most prominent structure. ... On the other side of P. dei Priori, on V. dei Sard, the Pinacoteca Comunale occupies the Palazzo Minucci-Solaini (tel. ... In his Deposition (1520), the most significant piece of the collection, Rosso Fiorentino appears to abandon High Renaissance ...” 
  37. ^ Denbigh Sale; Marie Kidd; Julian Pitt (1. 12. 2014). Our Secret Tuscany: In the Foothills of Monte Pisano. Australian eBook Publisher. стр. 53—. ISBN 978-1-925271-65-2. „Although Volterra isn't strictly in the region of the Monte Pisano, we highly recommend a visit to this atmospheric hilltown which ... From its commanding hilltop position, the enormous Medici Fortress (Fortezza Medicea) looks out over Volterra.” 
  38. ^ Dana Facaros; Michael Pauls (2004). Italy. New Holland Publishers. стр. 685—. ISBN 978-1-86011-113-6. „... in the 'archaeological park' near the Fortezza Medicea, a big castle built on what was the Etruscan acropolis in the 1470s. ... Volterra 's most conspicuous ancient relic, however, is the Etruscan arch in the south wall, over Via Porta all'Arco.” [мртва веза]
  39. ^ Rachael Hamilton; Allison Macleod; Jenny Munro (18. 7. 2014). Spaces of (Dis)location. Cambridge Scholars Publishing. стр. 164—. ISBN 978-1-4438-6451-0. „Volterra's identity was not only characterized by its tradition of alabaster craft and by the psychiatric hospital, but also by the high security penitentiary located in the Fortezza Medicea. The Duke of Florence, Lorenzo il Magnifico, constructed the ...” 
  40. ^ Orth, Stephan (10. 9. 2007). „Gefängnis Volterra: Zu Gast bei Ganoven”. Spiegel Online. Приступљено 30. 1. 2012. 
  41. ^ Gumuchian, Marie-Louise (20. 5. 2008). „Guests give top marks to Italian gourmet jail”. Reuters. Архивирано из оригинала 01. 02. 2013. г. Приступљено 30. 1. 2012. 
  42. ^ Pisa, Nick (20. 5. 2007). „'They made me a pasta I couldn't refuse'”. The Daily Telegraph. Приступљено 30. 1. 2012. 
  43. ^ Gabriele Cateni (2004). Volterra: The Guarnacci Etruscan Museum. Pacini. ISBN 978-88-7781-622-1. 
  44. ^ Brief guide to the Guarnacci Etruscan Museum of Volterra. Edizioni I.F.I. 1970. 
  45. ^ Anna Marguerite McCann; Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.) (1978). Roman Sarcophagi in the Metropolitan Museum of Art. Metropolitan Museum of Art. стр. 58—. „Etruscan ... Cf. particularly the stern of a galley represented on an Etruscan funerary urn in the Guarnacci Museum in Volterra, Pairault, op. cit, pl. 1142.' Also see the ...” 
  46. ^ The J. Paul Getty Museum (1. 1. 1981). The J. Paul Getty Museum Journal: Volume 9, 1981. Getty Publications. стр. 55—. ISBN 978-0-89236-032-1. „...in keeping with the gradual proliferation of large~sca1e sculpture throughout Etruria from the end of the fourth and beginning of ... Evidence for North Etruscan workmanship is offered by the reliefs on cinerary urns of Volterra, Chiusi, and Perugia, and the sculptural ... Museo Etrusco Guarnacci, inv. no.” 
  47. ^ Eric Russell Chamberlin; Ken Paterson; Thomas Cook Ltd (1994). Passport's Illustrated travel guide to Florence & Tuscany. Passport Books. ISBN 978-0-8442-9055-3. „MUSEO ETRUSCO GUARNACCI This is one of the most important museums of Etruscan art in Italy. ... as the 'Shadow of the Night', discovered in 1879 and used as a firepoker until experts realised this was a masterpiece of Etruscan art.” 
  48. ^ Rick Steves (29. 12. 2015). Rick Steves Snapshot Hill Towns of Central Italy: Including Siena & Assisi. Avalon Travel Publishing. стр. 94—. ISBN 978-1-63121-204-8. „The museum's other top piece is the Urn of the Spouses (Urna degli Sposi, first century B.C.). It's unique for various reasons, including its material (it's in terracotta—a relatively rare material for these funerary urns) and its depiction of two ...” 
  49. ^ Florence and Tuscany. A complete guide with itineraries. ATS Italia Editrice. 2011. стр. 64—. ISBN 978-88-6524-400-5. „Among the works housed here, particularly remarkable are: the vase with black figures, the cinerary urn with the deceased (Atteone), the mirror with dioscuri and the Urn of the spouses. Volterra Guarnacci Etruscan Museum, Evening Shadow ...” 
  50. ^ Kunst und Geschichte der Toskana: ein Landstrich voller Wohlgeschmack und Farbenfreude eine Region, in der die gastronomische Überlieferung auf magische Weise mit einer jahrtausendealten Kultur verbunden ist (на језику: German). Casa Editrice Bonechi. 1970. стр. 91—. ISBN 978-88-476-1794-0. „SCHATTEN DES ABENDS Museo Etrusco Guarnacci Die Figur stammt aus der Florentiner Sammlung der Familie Buonarroti und wurde von ... Unten der Deckel einer Aschenurne, der sogenannten Urna degli Sposi (des Ehepaares” 
  51. ^ Touring Club of Italy (2005). Authentic Tuscany. Touring Editore. стр. 72—. ISBN 978-88-365-3297-1. „The Museo Etrusco Guarnacci O has forty rooms housing an enormous collection of antiquities from prehistoric to ... alabaster and terracotta (4th-1st century BC) from local excavations, including the famous Urna degli Sposi (Urn of the Married ...” 
  52. ^ George Dennis (1848). The Cities and Cemeteries of Etruria. John Murray. стр. 146–. „Volterra. He may know it by the sign of three naked females, the most graceless things about the house. The landlord, SigTM. Ottavio ... From the "Unione," a few steps will lead to the Porta all' Arco.3 I envy the stranger his first impressions on ...” 
  53. ^ Henry James (1. 3. 1995). Italian Hours. Penguin Publishing Group. стр. 339—. ISBN 978-1-101-17386-2. „I may not invite the reader to penetrate with me by so much as a step the boundless backward reach of history to which the more massive of the Etruscan gates of Volterra, the Porta all'Arco, forms the solidest of thresholds; since I perforce take ...” 
  54. ^ Mario Giovannelli (1613). Cronistoria dell'antichità, e nobiltà di Volterra, cominciando dal principio della sua edificazione infin'al giorno d'hoggi. ... Raccolta da diuersi scrittori per ... fra Mario Giouannelli .. appresso Giouanni Fontani. стр. 4—. 
  55. ^ Luisa Banti (1973). Etruscan Cities and Their Culture. University of California Press. стр. 146—. ISBN 978-0-520-01910-2. „These natural communication routes all met just below the city, where the village of Saline di Volterra stands today. Then as now, Volterra ... The two city gates — Porta Diana and Porta all'Arco — are Etruscan only in their lower part. The three ...” 
  56. ^ Isabella Lapi Ballerini; Mario Scalini (2003). The Medici Villas: Complete Guide. Giunti Editore. стр. 84—. ISBN 978-88-09-02995-8. 
  57. ^ Simioli, Adele (јун 2013). „L'ipotesi di ospedale psichiatrico di Daniele Calabi: progetti e realizzazioni”. TERRITORIO (65): 85—88. ISSN 1825-8689. doi:10.3280/tr2013-065013. 
  58. ^ David Gilmour (3. 3. 2011). The Pursuit of Italy: A History of a Land, its Regions and their Peoples. Penguin Books Limited. стр. 46—. ISBN 978-0-14-192989-7. „... who were based in Etruria, where they built hilltop towns such as Volterra, and from where they spread north to the Po ... historian Livy, Thomas Babington Macaulay described the Roman hero Horatius Cocles holding a bridge over 'Father ...” 
  59. ^ James Bentley (5. 7. 1988). A guide to TuscanyНеопходна слободна регистрација. Penguin. стр. 18–. ISBN 978-0-14-046683-6. „Macaulay's poem 'Horatius' has as its hero a Roman, not the ranks of Lars Porsena invading the city of Rome. Even so Macaulay perfectly catches in his verse ... It took him two years to starve out Volterra. Then Sulla made himself dictator and ...” 
  60. ^ F. C. Green (16. 6. 2011). Stendhal. Cambridge University Press. стр. 142—. ISBN 978-1-107-60072-0. „In May of 1819, Métilde went to Volterra where her two sons were at school, whilst Stendhal reproached himself bitterly for not having had the courage to demand a decisive explanation of her feelings. But as he wrote rather pathetically: " Mais ...” 
  61. ^ David Wakefield (1984). Stendhal: The Promise of Happiness : "la Beauté N'est Que la Promesse Du Bonheur" (De L'Amour). Newstead Press. стр. 43—. ISBN 978-0-85390-027-6. „At the time she met Stendhal early in 1818 she was living on the piazza Belgiojoso. From the ... Then, in the Spring of 1819, Metilde announced that she was going to visit her sons at school in Volterra, and she forebade Stendhal to follow her.” 
  62. ^ Sue Parrill (31. 8. 2009). Nelson's Navy in Fiction and Film: Depictions of British Sea Power in the Napoleonic Era. McFarland. стр. 209—. ISBN 978-0-7864-5803-5. „Ramage (1965) #1 Pope's first novel introduces the hero, Lord Nicholas Ramage, lieutenant in the Royal Navy, in the year ... The friends of his family include the Marchesa di Volterra, whom Ramage learns is one of the six noble refugees that ...” 
  63. ^ Tom Grundner (1. 10. 2007). The Ramage Companion. Fireship Press. стр. 1—. ISBN 978-1-934757-05-5. „Lieutenant Lord Nicholas Ramage wakes up a dazed and confused young man. ... Landing himself and his men, he rescues the stranded refugees—in- cluding the beautiful Marchesa di Volterra—literally from under the hoofs of Napoleon's ...” 
  64. ^ Panorama (на језику: Italian). 1826-1829. Mondadori. април 2001. стр. 223—. „CHIMAIRA di Valerio Massimo Manfredi Mondadori, 246 pagine, 30 mila lire. ... con Nino Castelnuovo che perdeva la testa per una bella etrusca reincarnatasi nella Volterra dei giorni nostri.” 
  65. ^ Anjali Pandey (25. 1. 2016). Monolingualism and Linguistic Exhibitionism in Fiction. Palgrave Macmillan UK. стр. 165—. ISBN 978-1-137-34036-8. „... they saw, lined on the shelves, hundreds of urns in which the ancient people of Volterra had stored the ashes of their dead. ... The following interaction excerpted from "Unaccustomed Earth" illustrates how Lahiri manages to 'explain' Bengali ...” 
  66. ^ Henry Bacon (28. 3. 1998). Visconti: Explorations of Beauty and Decay. Cambridge University Press. стр. 120—. ISBN 978-0-521-59960-3. „Another starting point was d'Amico's and Visconti's idea of locating the story in the Tuscan city of Volterra. ... Sandra (Cardinale) suspects her mother (Marie Bell) and the mother's lover Gilardini (Renzo Ricci) of betraying her Jewish father to ...” 
  67. ^ Adam Smith (29. 1. 2016). „True Horror: The Town Of Light’s Historical Inspirations”. Rock, Paper, Shotgun. Приступљено 14. 5. 2017. 
  68. ^ „Catholic Online”. Catholic Online. Приступљено 2. 1. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bell, Sinclair and Alexandra A. Carpino, eds. (2016) A Companion to the Etruscans. Blackwell Companions to the Ancient World. Chichester: John Wiley & Sons.
  • Haynes, Sybille (2000) Etruscan civilization: A cultural history. Los Angeles: J. Paul Getty Museum.
  • Pallottino, Massimo (1978) The Etruscans. Bloomington: Indiana University Press.
  • Sprenger, Maia, and Bartoloni, Gilda (1983) The Etruscans: Their history, art and architecture. Translated by Robert E. Wolf. New York: Harry N. Abrams.
  • Turfa, Jean MacIntosh, ed. (2013) The Etruscan World. Routledge Worlds. Abingdon, UK: Routledge.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Волтера на Викимедијиној остави.
Библиотечки ресурси о
Volterra
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Волтера&oldid=26637151”