Душиц Немањић

Душман Немањић
Приказ Душмана на лози Немањића у Дечанима.
Лични подаци
Датум рођења	између 1306. и 1308.
Место рођења	непознато, Зета, Србија
Датум смрти	између 1314. и 1321.
Место смрти	Цариград, Византијско царство
Породица
Супружник	нема
Потомство	нема
Родитељи	Стефан Дечански Теодора Смилец
Династија	Немањићи

Душман Немањић (рођен око 1308 — умро између 1314. и 1321) је био старији син Стефана Дечанског, који је заједно са оцем прогнан 1314. године у Цариград. Често је поистовећиван са Душаном услед помена деминутивног облика "Душица" уместо имена будућег српског цара код архиепископа Данила.

Биографија

Име

Старија историграфија, позивајући се на речи архиепископа Данила, односно његовог настављача који је уметнуо побуну Стефана Дечанског у Житије краља Милутина, сматрала да је Душман био млађи Стефанов син по имену "Душица". Међутим, најстарија издања Даниловог зборника помињу "Душмана и Душица". Такво именовање Стефанових синова наилазимо и у свим родословима и летописима. Дејан Јечменица је појаснио да је "Душица" уствари деминутив од Душана, млађег Стефановог сина који ће 1331. године бити крунисан за српског краља, а 1346. године за српског цара. Душман, који је сваки пут навођен пре Душана, био је старији брат.

Рођење

Душман је био син српског краља Стефана Дечанског и Теодоре Смилец (Палеолог). Обично се узима да се Теодора удала за Стефана око 1306. године. Архиепископ Данило описује женидбу Стефана Дечанског недуго пре него што му је Милутин доделио област Зете на управу. Како се данас, захваљујући повељи краља Милутина бенедиктанској опатији Свете Марије Ратачке, зна да је Стефан дошао на управу у Зети марта 1306. године, рођење Душмана треба сместити у период убрзо након овог догађаја, а свакако пре 1308. године када се сматра да је рођен Душан. Поред тога, Душман и Душан су били у "другом младосном узрасту" приликом прогонства у Цариград. Ове године обухватају доб између пет и четрнаест година што потврђује да је Душман рођен између 1306. и 1308. године.

Прогонство у Цариград

Душман је, заједно са оцем и братом, прогнан у Цариград након Стефанове неуспешне побуне против оца. Према мишљењу Радослава Грујића, Теодора је остала у Србији. Стефана је на побуну подстакла зетска властела. Претпоставља се да је разлог Стефанове буне обнова одредбе Дежевског споразума да Милутина наследи Владислав, син његовог брата Драгутина, чиме је Стефан отпао као могући наследник српског престола. Након неуспешне побуне, Стефан је, по речима архиепископа Данила и Григорија Цамблака, ослепљен и прогнан у Цариград, код Милутиновог зета Андроника. Цамблак пише да је Стефан боравио у манастиру Пантократора. О боравку Стефанових синова у Цариграду биографи нису оставили више података.

Смрт

Стефан Дечански се у Србију вратио са једним сином, Душаном, кога је Милутин као таоца задржао након што је сину дао на управу област Будимља. Старији син, Душман, умро је у Цариграду. Гијом Адам, барски надбискуп који је 1332. године саставио спис посвећен крсташкој идеји француског краља, иначе изразити противник српске династије Немањића, доноси нам причу како је Стефан Дечански сам убио свога сина пошто је овај сазнао да му отац није у потпуности ослепљен. У сведочења Гијома Адама, међутим, не може се у потпуности веровати, те се и исказ о Душмановој смрти треба довести у питање.

Породично стабло

8. Стефан Урош I

4. Стефан Урош II Милутин

9. Јелена Анжујска

2. Стефан Урош III Дечански

1. Стефан Душан

6. Смилец

3. Теодора Смилец

14. Константин Палеолог (полубрат Михаила VIII)

7. Смилцена

15. Ирина Комнин

Литература

• Грујић, Радослав, Краљица Теодора, мати цара Душана, Гласник Скопског научног друштва, књига 1, свеска 2, Скопље (1926), 309-328
• Група аутора, Историја српског народа, књига прва, Београд (1994)
• Ђекић, Ђорђе, Зашто је ослепљен и прогнан Стефан Дечански?, Наука без граница 4, Време и простор (2018), 31-47
• Зечевић, Милош, Живот и владавина Стевана Дечанског, део први, Штампарија Д. Димитријевића, Београд (1903)
• Јечменица, Дејан, Немањићи другог реда, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд (2018)
• Новаковић, Стојан, Буркард и Бертрандон де ла Брокијер: о Балканском полуострву 14. и 15. века, Годишњица Николе Чупића 14, Београд (1894), 1-66